„OLUJA“ ILI “BONACA“? Prvi put u istoriji Haškog tribunala su na ozbiljne kazne zatvora osuđeni vinovnici zločina, činjenih Srbima

15. aprila, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju je doneo presudu okrivljenim Anti Gotovini i njegovim podređenim M.Čermaku i M.Markaču, optuženim za ratne zločine, učinjene u vreme po zlu poznate vojne operacije sa šifrovanim nazivom „Oluja“, do koje je došlo u Srbskoj Krajini u avgustu 1995. godine. Za četiri dana hrvatska armija je pod komandom navedenih generala potpuno „očistila“ jednu čitavu srpsku državu – Republiku Srpsku Krajinu. Od razjarene hrvatske armije bilo je prinuđeno da pobegne 250.000 ljudi.

Navedeno suđenje za Srbe ima poseban značaj. To je jedini predmet, koji je vođen u Haškom tribunalu za zločine, činjene Srbima, za koje izvršioci sve do sada nisu oslobođeni. Da se setimo: više od 70% okrivljenih (a zatim i osuđenih) u Haškom tribunalu su bili Srbi. Tužilac MSBJ (Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju) podneo je manji broj tužbi i protiv Hrvata, Muslimana, Makedonaca i Albanaca, ali je to bilo demonstrativno i samo kada se radilo o zločinima koje su predstavnici tih etničkih grupa činili protiv NE-Srba. U situaciji, kada su Srbi bili glavna meta i glavna žrtva rata u bivšoj Jugoslaviji, takva politika glavnog tužioca Haškog tribunala je dobijala poseban značaj. Cilj te politike je bilo pravno potvrđivanje falsifikovanja istorije rata u kome su Srbi, kao, bili ne samo glavni agresori, već među njima i nije bilo nešto posebno mnogo žrtava. Sudije MTBJ su tu svoju nameru „dostojno“ okončale podnošenjem nekoliko tužbi protiv ne-Srba, oslobodivši zatim praktično sve optužene. Takve su presude kojima se oslobađaju S.Halilović i N.Orić, a za smeh je i presuda R.Deliću (koja je ustvari njega oslobodila). Posebno se „ističe“ obrazloženje presude šefu albanskih terorista - Armije za oslobođenje Kosova - R.Haradinaju. Nju ne treba nikada da zaboravimo. Između ostalog i zato što je i suđenjem Haradinaju, kao i suđenjem Gotovini, sudskim većem predsedavao sudija Alfons Ori iz Holandije, koji se već bio istakao istrajnim falsifikovanjem rata u bivšoj Jugoslaviji, osuđivanjem nevinih srbskih lidera i oslobađanjem najgorih dželata.

I tako – presuda je doneta. Generalima Gotovini i Markaču je dokazana krivica zbog vršenja vojnih zločina i oni su osuđeni na 24, tj. 17 godina zatvora. Reklo bi se da je dželate srbskog naroda stigla zaslužena kazna. Međutim, postoji čitav niz razloga zbog kojih moramo da posumnjamo u iskrenost Haškog tribunala, koji je prvi put u skoro punih dvadeset godina priznao krivicu lica, koja su vršila masovne zločine protiv Srba.

Prvo – potpuno je opravdan treći saučesnik Gotovine i kompanije - general I.Čermak. On, kao, nije imao punu kontrolu nad ljudima koji su mu potčinjeni. Uostalom, oslobođeni su čitavog niza optužbi i Gotovina i Markač, konkretno takvih, kao što su „neljudski zločini“ i „nasilno isterivanje civila“. Logika takvih opravdanja je zaista za divljenje: kao, civili su sami bežali od armije, i niko im nije nasilno vezivao noge i ruke, niko ih nije terao da napuštaju svoja sela i gradove.

Važno je konstatovati da sud nije razmatrao zakonitost same operacije „Oluja“, već se bavio samo pitanjem da li je u toku te operacije bilo zločina. To je jedan od najvećih doprinosa falsifikovanju istorije od strane Haškog tribunala. Jer sam akt kaznene operacije hrvatskih vlasti predstavlja zločin protiv čovečnosti. A sudsko veće je priznalo da je u toku te operacije bilo „izuzetno malo“ zločina protiv civila, jer je broj tih zločina veštački u samoj optužnici smanjen (to jest sud ih nije razmatrao u principu!). Šta više, sud je odlučio da su generali krivi samo po komandnoj odgovornosti, odnosno ne za sopstvene zločine, već za zločine koje su učinili njihovi podređeni, konkretno saradnici odeljenja specijalaca. Međutim, postavlja se pitanje: da nije možda ta specijalna policija sama osmislila napad na Republiku Srpsku Krajinu?

Privlači pažnju i zaključak suda da je glavni organizator i inspirator zločina u vezi sa čišćenjem teritorije bio tadašnji predsednik Hrvatske F.Tuđman. Takva konstatacija je ne samo zakasnela, već i cinična. Pa protiv Tuđmana Haški tribunal nije nikada podigao optužnicu, mada su dokazi za njegovu krivicu zbog vršenja ratnih zločina ne samo bili dobro poznati, već se sam Tuđman javno hvalio svojim doprinosom za ishod rata! Isto to se odnosi i na tadašnjeg ministra odbrane i načelnika generalštaba G.Šušaka i Z.Červenka. I njihovi zločini su bili dobro poznati, ali optužnice protiv njih MTBJ, bez obzira na to, nije podigao. Tako da su „otkrića“ sudija Tribunala, napravljena početkom 2011. godine - veštačka. Navedena otkrića MTBJ pre liče na pokušaj da se prebacivanjem na davno pokojnog Tuđmana Gotovina i Markač opravdaju, jer će se time sa njih skinuti odgovornost za napade na civile.

Tako da „strogost“ sudskog veća, ako se malo bolje pogleda, izgleda kao još jedno, sledeće po redu, lukavstvo Haškog tribunala. Za najmasovniji progon civila u čitavoj istoriji od Drugog svetskog rata, pa do sada, učinjen u neverovatno kratkom roku, kao krivci su označene ukupno dve osobe, pa i to, prema Tribunalu zato što nisu dobro pazile čime se bave njihovi podređeni. Pri tom ni podređeni, sve u svemu, nisu radili ništa što bi bilo za osudu, osim što su malo pljačkali i ubili samo „nekoliko“ (tako piše u presudi) staraca (stvarno su uglavnom ubijali baš stare koji nisu mogli, ili nisu hteli da beže od vojske koja je nadirala). Eto takva će, u istoriji koju piše Haški tribunal, ostati kaznena operacija protiv Srba. I tako je hrvatska operacija „Oluja“, koja je sa Zemljinog lica satrla jednu čitavu srpsku državu, predstavljena od strane Haškog tribunala kao „bonaca“, „bezvetrica“. A surove kazne za dva bivša generala ovde predstavljaju samo manevar koji treba da odvuče pažnju od nečeg drugog.

Aleksandar Mezjajev,