Ekspedicija Peterburške Akademije nauka na Kosovu

Srbija u 19. i početkom 20 veka zauzimala je važno mesto ne samo u ruskoj spoljnoj politici, već je mnogo interesovala ruske naučnike, društvene delatnike i novinare. Mnogi od njih su posetili tu prijateljsku kraljevinu, ali nisu mnogi imali hrabrosti  da putuju na Kosovo, koje je u to vreme bilo u sastavu  Osmanske imperije. Kao i danas,  srbski život je u toj pokrajini bio neraskidivo povezan s pravoslavnim manastirima, koji su privlačili  ruske stručnjake za vizantijsku umetnost. 1900. godine je poznati ruski naučnik Nikodim Pavlovič Kondakov,  koji  je bio na čelu ekpedicije RAN u Makedoniji, zamolio je istoričara Pavla Nikolajeviča Miljukova i arhitektu Petra Petroviča Pokriškina da odu na Kosovo. To je putovanje bilo veoma važno radi proučavanja drevanih spomenika i mesnog načina života. Putnici su dosta brzo stigli u Prizren, gde su se odmah osetili kao na vulkanu.  Kada je Miljukov stavio tronožac  da bi snimio staru crkvu, okupila se gomila Albanaca.  Turski čuvar, kada je čuo njihove  reči,  naterao ih je da pod hitno odu, jer su se Albanci spremali da napadnu naučnike.

Iz Prizrena se planiralo poći u Đakovicu i Peć. Međutim, turske vlasti nisu se usudile da puste ruske naučnike bez straže, te su im dali kao pratnju čitav konjički eskadron, jer je situacija u pokrajini bila nemirna. Mesni paša u Đakovici je svečano primio Miljukova i Pokriškina. Oni su bili preneraženi, kad im se on obratio na ruskom jeziku.  Ispalo je da je on Čarkez, koji se preselio u Osmansku imperiju s Kavkaza. Noću je u gradu bilo nemirno, čuli su se hici.  Za doručkom je on odgovorio na pitanje Miljukova, rekavši da je noću izbio požar. Tokom dana se saznalo nešto drugo. Kada su ruski naučnici ušli u pravoslavnu crkvu da bi upoznali njene freske, srbski parohijani su zaključali vrata i drugačije objasnili noćne događaje. Oni su pripremili čitav memorandum za rusku vladu o zloupotrebama i nasilju od strane turskih vlasti prema pravioslavnim Srbima.

Međutim,  najinteresantniju avanturu su Rusi imali u Pećskom manastiru, gde su oni stigli kasno uveče. Noću se iza zidina manastira čula paljba. Miljukov i Pokriškin su sišli u manastirsko dvorište da bi saznali šta se desilo. Ispalo je da su Albanci opkolili manastir, a Turci su tražili od nastojatelja da otvori kapiju i pusti vojnike da bi pružili Albancima otpor. Nastojatelj je sigurno bio iskusan čovek, zato je odlučno odbio da to učini: Vi ćete sutra otići, a ovi ljudi su  uvek ovde. Dok je trajala opsada manastira, Pokriškin je  proučavao njegovu arhitekturu u kojoj se očito osećao ne samo uticaj vizantijske, već i evropske kulture.

Tek kada su Albanci ukinuli opsadu i otišli, nastojatelj je otvorio kapiju  i blagoslovio Ruse za povratak kući.

Sudbina članova te male ekspedicije je veoma neobična. Pavel Nikolajevič Miljukov, koji je kasnije bio lider stranke kadeta (ustvavnih demokrata), u vreme Prvog svetskog rata bio ministar inostranih poslova, koji je pozivao na osvajanje  crnomorskih moreuza i  oslobođenje Carigrada. On nije priznao vlast boljševika, te je emigrirao u Pariz, gde je živeo sve do svoje smrti 1943. godine.

Petar Petrovič Pokriškin je jedan od osnivača naučne restauracije spomenika arhitekture u Rusiji, za svoja naučna dostignuća je on stekao zvanje akademika. Međutim, 1920. godine je on odustao od svih zvanja, otšao iz Petrograda i bio hirotonisan u čin sveštenika s blagoslovom svetog patrijarha Tihona. Posle dve godine on se razboleo i umro.

Tako je putovanje na Kosovo povezalo sudbine dva slavna sina Rusije.