Nema spavanja, treba širiti istinu

Rođen je 1967. godine u Švajcarskoj, gde je odrastao i gde danas živi. Njegov pokojni otac potekao je iz Tomine kod Sanskog Mosta, dok mu je pokojna majka rođena u selu Devetaci kod Novog Grada. Javnosti je poznat kao Alexander Dorin (njegovo umetničko ime), a u žiži interesovanja našao se nakon što je objavio dve knjige o Srebrenici koje opovrgavaju oficijelnu teoriju o događajima u tom mestu iz 1995. godine. Redakcija sajta „Srbska informativna platforma“ uradila je sa njim ekskluzivni intervju.

Naši čitaoci bi voleli da saznaju nešto više o Vama...

Apsolvirao sam dva semestra na Džez školi u mome gradu. Ali, posle toga sam brzo počeo da pišem o dešavanjama na Balkanu, zato što sam shvatio da zapadni mediji ne izveštavaju na istinit i objektivan način. Skupljao sam godinama razne materijale koji pokazuju drugu sliku ratova na Balkanu. Prvu knjigu o medijskim manipulacijama u vezi sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji izdao sam 1999., a 2001. je izdavačka kuća "Ahriman" iz nemačkog Frajburga izdala drugi tiraž te moje prve knjige.

Posle toga sam pisao razne analize za nemački List "Junge Welt", kao i za mesečni magazin "Ketzerbriefe“, koji izdaje izdavačka kuća "Ahriman". Jedna Nemica, koja se bavi politikom i piše za "Junge Welt", 2008. me je pitala da li bih ja napisao knjigu o Srebrenici, ili, bolje rečeno, istinu o Srebrenici. To sam i uradio, tako da sam 2010. kod izdavačke kuće "Kai Homilius" izdao knjigu "Srebrenica - die Geschickte eines salonfähigen Rassismus". U njoj dokazujemo da je cifra od 8.000 ubijenih muslimanskih muškarace jedna velika izmišljotina. Kod izdavača "Ahriman" 2010. sam ponovo izdao knjigu o Srebrenici. Ovog puta smo pokazali stradanje Srba u okolini Srebrenice između 1992. i 1995. godine.

 

Odakle interesovanje za dešavanja na Balkanu?

Familije mojih pokojnih roditelja su za vreme Drugog svetskog rata u Bosni dosta stradale. Na primer, ja sam upoznao samo babu sa očeve strane. Ostali članovi familije – dede, babe, ujaci itd., ubijeni su između 1941. i 1945. Bio sam šokiran antisrbskom propagandom u zemlji u kojoj živim od 1991. I moji roditelji su bili šokirani, tako da sam se počeo intenzivno baviti tom temom.

Je li teško doći do podataka koji su u suprotnosti sa zvaničnom politikom u svetu?

Nije. Čovek samo mora da otvori oči i da stupi u kontak sa interesantnim ljudima, koji neće da lažu za pare i neku visoku poziciju. Podataka ima više nego dosta, ali ih je teško objaviti da bi došli do publike.

Koliko istraživač i pisac, koji se drznuo da piše drugačije, izlaže riziku sopstvenu sigurnost?

Postoje razni rizici. Čovek prvo mora da bude spreman na to da drugi ljudi šire laži o njemu i da ga verbalno napaduju i vređaju. To ne bi svako mogao da trpi. Sigurno postoji i mogućnost fizičkog napada ako se čovek ne čuva. Ali, velike sile i moćne grupe do sada obično nisu napadale ljude kao što sam ja zato što neće da dižu prašinu. Oni dobro znaju da ja i nemam mogućnost da doprem do neke šire mase ljudi. Znači, oni me za sada puštaju da malo nešto radim u užem krugu, zato što to za njih nije nešto posebno opasno. Ali, nikada se ne zna... ko zna šta će biti? No, to je uvek bilo tako. Ako se čovek bavi nekim pipljivim temama, mora da bude spremam na sve.

Da li su knjige o Srebrenici našle put do ljudi u Nemačkoj, Švajcarskoj i td., koji možda mogu da utiču na promenu javnog mnjenja?

Moje dve knjige o Srebrenici su našle svoj put do raznih ljudi u tim zemljama. Reakcije su do sada bile veoma interesantne i dobre. Naravno, ne mogu te knjige da promene javno mišljenje zato što iza mene ne stoje veliki mediji niti krupni kapital. Mislim da su te knjige važnije za buduće generacije.

Koje su osnovne činjenice kojima opovrgavate zvaničnu priču o Srebrenici?

Ima ih mnogo. Na primer, imate činjenicu da u Potočarima na takozvanoj spomen – ploči stoji da je stradalo skoro 8.400 bosanskih Muslimana. A spisak navodno nestalih je na početku obuhvatao oko 7.400 imena. Odakle sada skoro 1.000 ljudi više na spomen – ploči nego što ih je nestalo? Imate isto činjenicu da više od trideset muslimanskih boraca svedoči o tome da je njihova armija u proboju ka Tuzli izgubila najmanje 2.000 vojnika, kada je između Srebrenice i Tuzle naišla najmanje sedamnaest puta na srpsku armiju, sa kojom su vođene žestoke borbe. I ti mrtvi borci su na spisku nestalih. Naser Orić je već pre pada Srebrenice objavio jednu knjigu, u kojoj je objavljen spisak njegovih boraca koji su 1992., 1993., 1994., pa do leta 1995. poginuli u napadima na srbska sela i u bitkama. Imena skoro 1.000 tih boraca su isto završila na spisku nestalih. A 1996. na biračkim spikovima u BiH pojavilo se oko 3.000 imena muslimanskih muškaraca, koji su takođe na spisku nestalih. Kako su mogli 1996. da biraju, ako su 1995. poginuli? Objašnjenje za to niko ne može da nam da. Istina se krije. Čak su i gospodin Mirsad Tokača i njegova organizacija priznali da još danas u okolini Srebrenice živi oko 500 ljudi, čija imena su takođe na spisku nestalih. Milivoje Ivaniševic iz Beograda pregledao je spisak dezertera iz muslimanske armije, na kojem je pronašao oko 500 muslimanskih boraca koji u julu nisu više služili u njihovoj armiji, ali su i oni – kojeg li čuda? - završili na spisku nestalih i td.

Mislite li da su srbski političari olako prihvatili „istinu“ o genocidu u Srebrenici?

Oni su to uradili zato što im je tako naređeno. Prvi izveštaj komisije Republike Srpske jasno kaže da tamo nije bilo genocida i da cifra od 8.000 ubijenih nema veze ni sa čime. To je tada Pedi Ešdauna i njegove sponzore naljutilo, tako da su krenuli protiv onih ljudi koji su podržavali pomenuti izveštaj. Ešdaun je smenio mnoge ljude sa položaja. Smirio se tek kad je našao nove ljude, koji su bili spremni da potpišu lažnu verziju o događajima u Srebrenici. Američki analitičar Gregori Kopli je pisao o toj manipulaciji. A o gospodinu Tadiću ne moramo da pričamo, to je poseban slučaj.

Amerika insistira na priči o genocidu u Srebrenici. Koji su interesi iza toga?

Amerika stoji iza ratova u bivšoj Jugoslaviji. To su priznali čak i neki bivši američki političari i vojni eksperti. Oni hoće da lažima i manipulacijama speru sa sebe krivicu, tako da u istoriji bude zapisana lažna verzija događaja u bivšoj Jugoslaviji.

U BiH su Srbi optuženi za Markale i Srebrenicu, na Kosovu i Metohiji za Račak. Sve to ih je skupo koštalo. Koji su mehanizmi za dokazivanje istine?

Nema mehanizma osim širenje istine. Mi možemo samo da širimo činjenice. A svaki čovek mora sam da zna da li hoće nešto da sazna ili da bude i dalje rob masovnih medija. Niko ne može da donese odluku za druge ljude jer je svako odgovoran sam za sebe.

U Hrvatskoj se Ouja slavi kao državni praznik i niko iz međunarodne zajednice ne reaguje na to. Kako tumačite takav stav?

To je tipično za takozvanu međunarodnu zajednicu. To su sve prljave igre moćnih organizacija i sila. Niko se u stvari ne interesuje za sudbinu običnog čoveka i istine.

Na sajmu knjiga u Lajpcigu desio se incident zbog plakata koje je štampala Vaša izdavačka kuća. Šta mislite, zašto zvanična javnost odbija svaki pokušaj da se čuje i druga strana?

Nije to bio neki veliki incident. Jedino je jedna organizacija pod imenom "Gesellschaft für bedrohte Völker" pokušala da prelepi naše plakate. No, urednik izdavačke kuće "Ahriman" zvao je policiju, tako da su oni morali ponovo sve da dovedu u red. A nisu mogli da spreče u toku našeg predavanja da najmanje 180 ljudi čuje nesto drugo o Srebrenici. Međutim, i pored toga je naravno sasvim jasno da neki mediji i razne organizacije nemaju interes da se istina o Srebrenici sazna, zato što oni na lažima zarađuju pare i stiču moć.

Objavljivanje sporne knjige donelo Vam je puno neugodnosti. Hoće li Vas to zaustaviti u daljem radu?

Neće. Preživeo sam do sada i, pored svih muka, moram samo da nastavim dok mogu. Veći problem imam trenutno sa finansijama, nego sa napadima nekih Srbomrzaca, zato što niko neće da pomogne.

Šta savetujete Srbima da urade, kako bi skinuli sa sebe etiketu zločinaca?

Savetujem Srbima da ne spavaju više kao što to čine od 1991. do danas. Trebalo bi da su se već odavno potrudili i uspeli u tome da se istina i činjenice o ratovima na Balkanu prošire što dalje. Ali ponekad mi se čini da se Srbi češće bave nevažnim stvarima, umesto važnim.