Libija: Ovo će ličiti na Kosovo...

Vojna operacija protiv Libije je najzad dobila onaj oblik, koji je bio zamišljen u zapadnim centrima moći – karakter rata za svrgavanje zakonitih vlasti suverene države-članice OUN. To je otkrovenje samo za one diplomate, koji se sada ljute na zapadne „partnere“ – kao, pa ovi su pred izglasavanje Rezolucije 1793 SB OUN od 17. marta  obećali da neće ići dalje od stvaranja nad Libijom „zone, zabranjene za letove“. Kao da ih bombardovanje Jugoslavije, upad u Avganistan i Irak  nisu  naučili ničemu…

Sve u svemu, dobija se utisak da sadašnji rat Zapada u Libiji zakiva opasno pomeranje pojmova, koje koristi ruska spoljna politika.Prvi signal za to je postala saglasnost Moskve da u Savetu bezbednosti OUN podrži veliko jačanje sankcija protiv Irana u junu 2010 godine, kada realna situacija sigurno nije terala Rusiju na taj korak, a nju je lišavao ugovora, vrednih mnogo milijardi, a takođe i statusa države koja o „iranskom pitanju“ ima „izdvojeno mišljenje“, te je zato sposobna da bude posrednik sa autoritetom. Kao  rezultat toga, posredovanje u regulisanju iranskog problema je prešlo na Brazil, i posebno, na Tursku. Aktivnost Turske, koja je jačala poslednjih meseci i na regionalnom nivou, i na svetskoj areni, je bila posledica tadašnjeg stvarnog povlačenja Rusije iz iranskih poslova.

„Libijski scenario“ je skoro  preslikan iz prethodnih balkanskih, blisko-istočnih i prednje-azijskih obrazaca. Kako pravedno konstatuje jedan od vodećih evropskih stručnjaka u sferi geopolitike, rukovodilac briselskog Evropskog centra za strateška ispitivanja u oblasti obaveštajne službe i sigurnosti, Klod Monike, izbacivanje u prvi plan Francuske i Velike Britanije u operaciji u Libiji je želja da se u arapskom svetu zauzmu i političke pozicije, i naftni interesi. Čak je i bivši premijer natove Turske, Bjulent Arinč, providno nabacio šta je pozadina događaja u Libiji. Prema njegovim rečima, početak ratnih operacija odmah posle donošenja odgovarajućih rezolucija od strane SB OUN govori o duplim standardima: „Dupli standardi se ne samo ovde, već u svetu uopšte, svuda koriste“. On je ubeđen  da preko tako brzog izvršavanja rezolucija Saveta Bezbednosti OUN za Libiju „neke zemlje žele da izbiju u prvi plan“.

Sekretar za štampu ministarstva odbrane Francuske Loran Teser je, u stvari, priznao da postoji složena geopolitička igra koja se vodi oko Libije, iako nema nikakve veze sa kobajagi “humanitarnim“ zadacima koji bi trebalo da se pri tom rešavaju. Pošto je podsetio da ne postoji jedinstven generalni štab za operacije u Libiji on je konstatovao da svaka zemlja koja učestvuje u njoj „koristi svoj generalštab“, što dovodi do zbrke na nivou komandovanja: „Francuski vojnici su napravili svoj osnovni centar za operacije u Mont-Verdenu blizu Liona, u centru Francuske, britanci – u Nortvudu, a amerikanci – u Štutgardu i Ramštajnu u Nemačkoj“. Anonimni izvor Agencije Frans-pres je među francuskim vojnim ekspertima prikazao situaciju još otvorenije: „Predati komandu NATO-u – to znači izgubiti rukovodeću ulogu, odnosno izgubiti pretpostavljenu dobit od ove libijske avanture“ (1).

Jasno je da do rešenja  geopolitičkih zadataka ne može da dođe samo delovanjem za obezbeđenje „zone, zabranjene za letove“. A to znači da će dalje sve da ide utabanom stazom – kosovskom, avganistanskom, iračkom… Još pre nego što su počela bombardovanja, danski ministar za odbranu Gite Lilelund Bek, je baš to izjavila: „Ovo će jako da liči na operaciju na Kosovu“.

Formalno, razlika između kosovske i libijske operacije je u korišćenju međunarodno-pravnih instrumenata. Bombardovanje Jugoslavije u martu 1999. je počelo odlukom rukovodstva NATO i bez ikakve rezolucije Saveta bezbednosti OUN.  U slučaju Libije rezolucija postoji. Međutim, ona je sačinjena u tako rasplinutim i dvosmislenim formulacijama da dozvoljava da se protiv Libije koristi izuzev „okupacije“ ceo kompleks vojno-političkih mera.  Termin „okupacija“ nije objašnjen te se, prema tome, može shvatiti  kao formiranje potpune i dugotrajne kontrole nad čitavom teritorijom zemlje, ali u slučaju sa Libijom takvo međunarodno-pravno „ograničenje“ od samog donošenja nema karakter formulacije na koju je pravo primenjivo (2).

U čemu je još sličnost između kosovskog i libijskog scenarija? U pokušaju Zapada da za svoje ciljeve iskoristi „petu kolonu“  - unutrašnju opoziciju, čiju su ulogu na Kosovu preuzeli lokalni albanski ekstremisti sa svojom terorističkom „Armijom za oslobođenje Kosova“, a u Libiji – regionalno-plemenske grupice, uz učešće terorista „Al-Kaide“. I AOK, i „Al-Kaida“ predstavljaju zapadni geopolitički projekt. Istovetan način povezivanja vojnih dejstava i podrške unutrašnjih opozicionih snaga SAD , Velike Britanije i njihovih saveznika korišćeni su u Avganistanu 2001. i u Iraku 2003. godine. U svim tim slučajevima cilj Zapada je bio svrgavanje postojeće vlasti i stvaranje situacije „kontrolisanog haosa“ kao osnove za sopstveno učvršćivanje u strateški važnoj svetskoj regiji. Važnost Kosova, konkretno, je u njegovom geografskom položaju, koji dozvoljava da se tamo smesti najveća na svetu američka vojna baza „Kemp Bondstil“, Avganistan ih je privukao kao „mekano krilo“ Centralne Azije i komšija Irana i Pakistana, Irak – svojom naftom i blizinom  drugih, ne manje važnih regija – Turske i Kavkaza, i zone izraelsko-pakistanskog konflikta i Persijskog zaliva. Bio je u pravu savetnik američkog predsednika Kenedija Din Ečison, koji je otvoreno izjavio, kako bi opravdao blokadu Kube 1963., da se jedini cilj razgovora Vašingtona o međunarodnim zonama sastoji u tome da se „sam ulepša pomoću etosa, na bazi najopštijih moralnih principa, koji su uneti u osnovu pravnih doktrina“, ali samo tamo, gde je to umesno (3).

Danas predsednik vlade Velike Britanije Dejvid Kemeron umiruje englesko javno mnjenje tako što se poziva se na opštepoznatu  „jedinstvenost“ ovog ili onog slučaja. Kao, „ne postoje dve identične situacije, ovo nije Irak, ovo nije Bosna, nije ni Liban“. Ali rezultati socioloških istraživanja u Velikoj Britaniji pokazuju da tek svaki treći Britanac podržava operaciju u Libiji. Prema podacima ComRes/ITN,43% ispitanika su potpuno protiv delovanja Londona, a 22% sumnja da su namere pri tom poštene(4). Crtu na ovakvo raspoloženje je podvukao autoritetni politički komentator agencije „Bi-bi-si“, Norman Smit, koji je izjavio da je „Dejvid Kemeron stupio u oblast nepoznate i opasne političke zone“. U svoje ime da dodam – daleki kraj ove zone za sada se ne vidi. Kriju ga Sirija, Iran i ostale države,  odabrane za  dalju nasilnu „demokratizaciju“ i „humanizaciju“.

(1) AFP 211532 GMT MAR 11

(2)https://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N11/268/39/PDF/N1126839.pdf?OpenElement

(3) Citat po: Homskij N. Novi ratni humanizam. Lekcije Kosova., M., 2002, str. 267

(4)REUTERS0053 220311 GMT

____________________________________
 

Petar Ahmedovič ISKENDEROV – stariji naučni saradnik u Institutu slovenstva Ruske Akademije Nauka, magistar istorijskih nauka i međunarodni posmatrač radio-stanice „Glas Rusije“.