NATO uranijumski napadi protiv Libije

Pretnjom po život, kršenjem međunarodnog prava, tako je okarakterisao bivši ministar pravde SAD Remzi Klark oružje na bazi osiromašenog uranijuma. Njegova zemlja prvi put je gađala njima iračke tenkove 1991. godine. Debi se očigledno Pentagonu dopao. 1999. godine započelo je NATO uranijumsko bombardovanje Jugoslavije. Danas se svetski mediji šarene od saopštenja o primeni bombi sa uranijumskim omotačem u Libiji.

Činjenica je da je to nuklearno oružje. Ostavljajući po strani pravne i moralne aspekte, ne možemo da se ne zapitamo: nije valjda da NATO neće moći da slomi otpor Libijske vojske bez radioaktivne obrade? Temu razmatra analitičar Sergej Guk, ekpserti – generalni direktor Centra za međunarodna i strateška istraživanja Vladimir Belous i zamenik direktora Instituta za SAD i Kanadu Pavel Zolotarev. Obojica general-majori u penziji.

Granate, bombe i krstareće rakete napunjene osiromašenim uranijumom, probijaju oklopljene ciljeve potpuno. Zbog toga ih vole američki vojnici. U Iraku, po podacima nemačkih centara za proučavanje problema mira, samo za vreme prve kampanje 1991. godine na Sadamove trupe sa zemlje i vazduha obrušilo se oko 300 tona radioaktivnih punjenja. Pri tome greškom njih je osetio i 21 tenk SAD.

Posledice gađanja nisu mogle da se ne primete. Prema podacima SZO, već 2003. godine bio je fiksiran porast onkoloških oboljenja u pet južnih iračkih provincija, gde su kontaminirani bili voda, vazduh i tlo. Lekari su pozvali na uzbunu: južno od Bagdada leukemija je postala epidemija. 2009. godine žalosna statistika je brojala već hiljade obolelih od raka svake godine.

Simptomi leukemije posebno su se očigledno ispoljili u Jugoslaviji, gde su posle NATO bombardovanja lekari otkrili 4 zone sa povećanom normom radioaktivnosti od 10 do 1000 puta. Uranijumsko punjenje kao bumerang je pogodilo i same NATO vojnike. Preko 250 italijaskih vojnika umrlo je od onkoloških oboljenja. Samo jedan primer: pre uranijumskih napada broj dece bolesne od leukemije nije premašivao jedno na hiljadu novorođenčadi. Sada ih je do 10-15.

Kakav je veliki smisao primene radioaktivnih punjenja u Libiji? Bez toga se nikako ne može? Mišljenje Pavla Zolotareva.

Nema nikakvog smisla. Verovatno sa tačke gledišta Amerikanaca postoji smisao da se još nešto ispita sa tačke gledišta onih zadataka koje treba rešavati. Ali kako se to slaže sa rezolucijom UN?

Vladimir Belous solidaran je sa kolegom.

Sada, naravno, nema potrebe da se primenjuje takav vid naoružanja. Mali deo uranijuma sadrži se u njemu, ali prilikom dospevanja gelera u organizam, prilikom zračenja to stvara još veće teškoće u lečenju ranjenih.

Tako se pred našim očima transformiše rezolucija UN o stvaranju zone zabranjene za letove iznad Libije. Cilj je bio formulisan nedvosmisleno: ne jednostavno zatvoriti nebo, već zaštititi civile. I ne više od toga. Da se bori na jednom frontu na strani jednog od protivnika, NATO niko nije ovlastio. I stim pre uz korišćenje uranijumskih punjenja, makar i osiromašenih.

Treba se samo okrenuti iračkom i jugoslovenskom iskustvu i pogledati statistiku smrtnosti od raka, kako bi se zamislilo šta čeka Libijce u ne tako dalekoj budućnsoti.