Etika i geopolitika

Odluka rukovodstva NATO da preuzme komandovanje vojnom operacijom u Libiji razvoj događaja u regionu premešta u drugu ravan – pružajući povod za karakteristične analogije. Pre dvanaest godina Severnoatlantska alijansa je već rukovodila vojnom operacijom velikih razmera u drugom konfliktnom rejonu – na Balkanu, u Jugoslaviji. Rezultati su poznati: pogibija nekoliko hiljada stanovnika, uništenje infrastrukture u celoj zemlji, pojava samoproglašene kosovske države i potreba da se u njega ulažu milijarde evra. „To će ličiti na operaciju na Kosovu,“ tako je operaciju u Libiji još pre njenog početka okarakterisala ministar odbrane Danske Hite Lilelund Bek (Gitte Lillelund Bech). Čime regionu preti ponavljanje kosovskog scenarija? Na ovo pitanje je pokušao da odgovori naš analitičar Pjotr Iskenderov.

Baš uoči odluke NATO da pod svoje vojno okrilje uzme operaciju u Libiji govorio je poslanik Evropskog parlamenta Pino Arlači (Pino Arlacci) navodeći vrlo značajna svedočanstva. On predstavlja Italiju – zemlju koja je tesno povezana, kako s regionom Severne Afrike, tako i s Balkanom, a ranije je bio na dužnosti izvršnog direktora Biroa OUN za kontrolu droge i sprečavanje prestupnosti. I premda on ne postavlja direktno znak jednakosti između razvoja događaja oko Libije i Kosova – njegove ocene su više nego indikativne.

Po rečima Pina Arlačija, vreme je da međunarodna zajednica prizna da je „Kosovo naša najveća greška za proteklih 12 godina.“ „Napravili smo mafijašku državu i brinemo se samo za to da ova istina ne ispliva na površinu,“ svedoči poslanik. On je uveren da „evropske zemlje treba da pogledaju istini u oči i da preduzimaju mere. Politička situacija na Kosovu, kao i činjenica da organizovana prestupnost ovde dominira, predstavljaju ozbiljnu pretnju po bezbednost, ne samo u evropskim zemljama, već i u zemaljama u regionu, uključujući i Albaniju.“

Pored svih različitih polaznih uslova na Balkanu i u Severnoj Africi mora se priznati da Severnoatlantska alijansa ponavlja kosovski scenario. Bombardovanje Jugoslavije 1999. godine takođe je nazivano „humanitarnom intervencijom“ koja navodno nije imala ništa zajedničko ni s obezbeđenjem kosovske nezavisnosti, ni sa svrgavanjem Miloševićevog režima. Međutim, već u leto 1999. godine, kad su na Kosovo ušle snage NATO, postala je jasna istinska pozadina događaja – težnja za prekrajanjem političke karte Balkana i za tim da se za SAD i NATO stvori poligon u centru strateški važnog regiona. A to da je ovaj poligon postao evropska kriminalistička „crna rupa“ takođe se može smatrati jednim od elemenata početne strategije. Jer, stvaranje „kontrolisanog haosa“ je zgodno sredstvo za postizanje geopolitičkih ciljeva.

Razvoj sitaucije na Kosovu i u Libiji srodnim čini još jedan vrlo bitan momenat. U oba slučaja očigledan je pokušaj SAD da odgovornost za negativne posledice prebace na Evropljane. Na Kosovu se poslednjih godina uspostavljanjem reda bavi misija Evropske Unije i po svedočanstvu gore pomenutog Pina Arlačija, napori EU su već krunisani „potpunim krahom“ bez obzira na to što je za misiju izdvojeno 300 miliona evra. U Libiji su SAD prvo stavile do znanja da ne nameravaju da same rukovode operacijom – premda će politički krug situaciju kontrolisati kroz natovske strukture. One u konačnom i treba da snose odgovornost za ono što se dešava u kriznim žarištima – istakla je u razgovoru s „Glasom Rusije“ stručnjak Centra za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za poznavanje Slovena RAN Ana Filimonova:

Pre svega, odgovornost snosi NATO. Upravo on stoji iza vojnih operacija i svih njihovih posledica – kako u vojnom smislu, tako i s tačke gledišta aktivnosti kriminala. Međutim, zasad niko NATO ne stavlja bilo kakve primedbe. Ne samo to, Severnoatlantska alijansa je u svojoj novoj strateškoj koncepciji maksimalo proširila rejon svoje odgovornosti i eventualne vojne intervencije – uključujući i ciljeve obezbeđivanja energetske bezbednosti. Ovo daje mogućnost za prognoziranje da vojna operacija NATO u Libiji neće biti poslednja.

Što se tiče humanitarnih ciljeva kojim Zapad „osenjuje“ svoje aktivnosti u Libiji, na Balkanu, u Iraku i u drugim kriznim žarištima ispostavilo se da je u pravu savetnik američkog predsednika Džona Kenedija Din Ečison (Dean Acheson). On je u jeku karipske krize otvoreno izjavio: jedini cilj razgovora Vašingtona o međunarodnim zakonima sastoji se u tome da se „naše pozicije ukrase malo etikom, koja proističe iz najuopštenijih moralnih principa“. A i to samo to gde je umesno. Verovatno da se otvorenije ne može ni reći!