U Srbiji najčešći rak pluća

Broj obolelih od raka u Srbiji svake godine se povećava za tri do pet odsto. Najveći broj obolelih – 5.200 godišnje je od raka pluća, dok dijagnozu karcinoma dojke dobije 4.000 pacijenata, od kojih, nažalost, 1.400 umire. U Srbiji, u kojoj svake godine ima 30.000 novoobolelih, a na listi onih koji boluju od ove opake bolesti je čak 120.000 pacijenata – nerado se govori o prosečnom vremenu preživljavanja ovih bolesnika. Zvanične statistike nema, jer se ovaj podatak ne prati ni u Registru raka, koji postoji pri nacionalnom Institutu za javno zdravlje „Batut”, pa se lekari koji se bave lečenjem i problemima raka ustručavaju da daju iskustvenu, znači približnu procenu o tome koliko čovek koji oboli od raka može očekivati da poživi nakon postavljanja dijagnoze. Ipak, svi odreda kratko su rekli da je kod nas situacija tragičnai da je naša zemlja po vremenu preživljavanja ovih bolesnika na dnu evropske lestvice.

Prema najnovijim podacima studije organizacije „Juro ker” (Eurocare), u Evropi oboleli od raka žive sve duže, mada za skoro 10 odsto manje nego u Americi. U Evropi pet godina posle dijagnoze raka preživi oko 45 odsto muškaraca i 55 odsto žena. Istraživači su utvrdili da je u Norveškoj, Švedskoj i Finskoj, na primer, prosek petogodišnjeg preživljavanja obolelih od raka 57 odsto, što je, naravno, odlično, a kada bi tako bilo u celoj Evropi za samo pet godina od raka bi umiralo 12 odsto ili 150.000 Evropljana manje nego što je sada slučaj.

Ovi podaci dobijeni su analizom podataka iz 83 registra obolelih od raka u 23 evropske zemlje. Istraživači dodaju i da se razlike u preživljavanju obolelih među evropskim zemljama smanjuju. Dužina preživljavanja kod pet najčešćih vrsta raka – debelog creva i rektuma, pluća, dojke, prostate i jajnika – najbolja je u centralnoevropskim i većini nordijskih država. Južna Evropa je u sredini, potom slede Britanija i Irska, pa istočnoevropske zemlje.

Dr Ana Jovićević-Bekić, naš vodeći onko-epidemiolog iz Instituta za radiologiju i onkologiju Srbije, za „Politiku” kaže da je u ovom času apsolutno nemoguće dati podatak o petogodišnjem ili desetogodišnjem preživljavanju obolelih od raka, jer se nikada sve maligne bolesti ne prate zajedno. Doktorka objašnjava da se procenjena dužina preživljavanja drastično razlikuje od, pre svega, vrste tumora, a ostala dva ključna elementa su otkrivanje raka u ranom stadijumu i dobro organizovana onkološka služba. Doktorka Jovićević-Bekić kaže da naši onkolozi rade vrhunski, sve terapije koje se primenjuju u svetu su poznate i primenjuju se i kod nas, ali da najveći problem predstavlja to što ljudi stižu do lekara u već odmaklom stadijumu bolesti. Naša sagovornica, međutim, naglašava da, na primer, to ne znači da su osobe koje su stigle kasno kod lekara automatski otpisane.

– Ne možemo obeshrabrivati pacijente, pa naglašavam da kada žena koja ima rak dojke stigne i u odmaklom stadijumu, čak i sa metastazama, ipak su pred njom još godine koje će provesti sa svojom porodicom. Na primer, žena, kod koje je tumor otkriven u 60. ili 70. godini, posle dobre terapije i lečenja, može da poživi i 10 godina. U Institutu za karcinom velike Britanije čak tvrde da će 80 odsto žena sa rakom dojke živeti 10 godina, a 70 odsto i više od 20 godina – kaže dr Ana Jovićević-Bekić.

Kod zloćudnih vrsta tumora, kakvi su, na primer, rak želuca, pankreasa ili pluća, koji su kod nas, nažalost, veoma zastupljeni i zbog raširene navike pušenja, prognoze nisu tako optimističke i vreme preživljavanja je mnogo kraće. Mali je broj obolelih od raka pluća koji posle operacija i tretmana uspeju da ostvare petogodišnje preživljavanje.

Istraživači „Juro kera” zaključili su da ako se u nekoj zemlji beleži znatno kraće vreme preživljavanja nego u ostalim, onda verovatno zdravstveni sistem ne funkcioniše kako bi trebalo. Prema statistici, u Americi je najduže vreme preživljavanja – pet godina nakon uspostavljanja dijagnoze preživi 66 odsto muškaraca i 63 odsto žena – što se pripisuje boljem obrazovanju i veštini američkih lekara, kao i većim ulaganjima u ustanove i usluge namenjene obolelima od karcinoma. U Americi se oboleli od raka nakon izlaska iz bolnice uključuju u razne grupe za podršku, dobijaju podrobne savete o preporučenom zdravom načinu, tako pacijenti menjaju loše životne navike i zaista se bore za život. Kod nas, opšte je poznato, posle aktivnog lečenja bolesnik biva prepušten svojim najbližima, mnogi posle operacije dojke ili pluća nastavljaju da puše, ne menja se način ishrane, fizička aktivnost se ne pojačava i sve to, nažalost, ne doprinosi dužem životu. Ovi pacijenti često su prepušteni samo porodici koja se brine o njima do samog kraja, jer u Srbiji ne postoje ustanove u kojima bi dostojanstveno umrli.

Profesor dr Nenad Borojević, direktor Instituta za radiologiju i onkologiju, kaže da je naš najveći problem koji dovodi do generalno vrlo kratkog vremena preživljavanja, to što se naši ljudi lekarima za pomoć obraćaju u kasnom stadijumu, ali i to što su kod nas najčešći upravo najteži oblici maligne bolesti: karcinom pluća, dojki, debelog creva i grlića materice. Dok kod raka pluća nema načina da se otkriju rani simptomi, dr Borojević kaže da kod raka grlića materice i dojke upravo skriningom i aktivnom potragom za ranim stadijumima borba sa rakom znači dobijenu bitku. Navodi da ako se rak dojke otkrije u prvom kliničkom stadijumu čak kod 98 odsto obolelih postoji petogodišnje preživljavanje. Dakle, od sto žena samo dve neće živeti duže od pet godina, ali kako kaže Borojević, lekari ne mogu znati koje su to dve žene. Kod karcinoma dojke otkrivenog u drugom stadijumu preživljavanje je 85 odsto, u trećem 50 odsto i u četvrtom manje od 10 odsto. Rak grlića materice, kao i rak debelog creva, takođe ako se otkriju u ranom stadijumu, garantuju preživljavanje u visokom procentu, pa čak i potpuno izlečenje.

Snimanje pluća nacije

Fluorografisanje ili radiofotografija izuzetno je značajna za otkrivanje ranog stadijuma raka pluća. Međutim, ova nekada kod nas široko korišćena metoda danas se više ne sprovodi sistemski, odnosno više se ne radi organizovano snimanje pluća cele nacije.

Doktor medicinskih nauka, pulmolog Nebojša Janovski, u penziji, podseća da je fluorografija ukinuta iz ekonomskih razloga, a ne zbog opasnosti od zračenja, jer je ono primenom ove metode minimalno. Snimanje pluća kojim je bilo obuhvaćeno kompletno stanovništvo bilo je opravdano posle Drugog svetskog rata, kada je bio veliki broj obolelih od tuberkuloze, pa je to bilo isplativo. Dr Janovski kaže da je kasnije ovo snimanje svedeno samo na rizične grupe, kada se otkrije tuberkuloza, ali i rak pluća i ostale plućne bolesti, a padom stope obolevanja od tuberkuloze potpuno je ukinuto.

Na pitanje da li bi zbog velikog broja obolelih od karcinoma pluća bilo celishodno vratiti ovu metodu u široku, sistemsku primenu, dr Janovski pojašnjava da „to opet ne bi bilo isplativo i opravdano. Broj obolelih od raka pluća jeste veliki u odnosu na druge zemlje koje su suzbile broj pušača, ali u odnosu na celu populaciju broj nije tako veliki da bi se pristupilo sistemskom fluorografisanju celokupnog stanovništva”.