Ruski spasioci govore

Elitni odredi Ministarstva za vanredne situacije RF Centrospas i Lider završili su spasilačku operaciju u Japanu i vratili se u domovinu. Ruska grupacija je bila najbrojnija među onima koji su pritekli u pomoć žrtvama zemljotresa. 161 osoba radila je u oblasti gradova Sendaj i Isinomaki.

Za vreme rada u zemlji koja je preživela vrlo jak udar stihije, ruski spasioci su izvukli 115 tela poginulih. Nažalost, nije im pošlo za rukom da nađu preživele. Završetak njihove misije bio je povezan sa tim što sada glavni akcenat japanska strana stavlja ne na traženje i spasavanje preživelih, već na utvrđivanje identiteta poginulih i predaju tela rođacima. Govori zamenik načelnika odreda Centrospas Vladimir Legošin.

Japan potresaju zemljotresi redovno i služba za obaveštavanje kod njih radi vrlo dobro. Posle zemljotresa bilo je dato upozorenje o cunamiju i odmah je započela evakuacija. Ko je kako mogao, neko privatno, a razna preduzeća centralizovano. I nas su na primer dočekivali rukovodioci srušene fabrike i govorili: ovde možete nikoga da ne tražite, sve smo evakuisali. Samim tim pošlo im je za rukom da minimalizuju broj poginulih. Treba im odati priznanje, oni su se hrabro, istrajno držali. Vlasti rade precizno, sve koordinira policija. Nikakvog nereda, nikakve pljačke nema. Danas je sve prešlo u stadijum obnove infrastrukture. Najveća glavobolja je briga o postradalom stanovništvu. Ljudi treba negde da se smeste, da se hrane, da se leče. To izaziva buru osećanja, emocija, u prvom redu ogromno saosećanje.

Svog kolegu i druga dopunjuje načelnik Centra za spasilačke operacije posebnog rizika Lider Nikolaj Vdovin.

Neću reći da sam čovek bez iskustva. Od 1972. godne bavim se spasilačkim radom. Ali operacija u Japanu bila je posebna. Kao prvo, let koji je trajao dan i po, uzimajući u obzir dugotrajno sedenje u Habarovsku do momenta usvajanja odluke japanske trane. Drugo: preko 400 kilometara marša od aerodroma na koji smo stigli do regiona radova. Za vozače naše teške tehnike to je bilo teško iskušenje. I kao treće morali smo, radeći, da mislimo ne samo o postradalima, već i o sopstvenoj bezbednsoti zbog mogućnosti ponovnih potresa i radijacije. I evo šta još moram da kažem. U Centru kojim komandujem služi hiljadu ljudi 23 nacionalnosti. Svi se predaju poslu dušom i telom. Tako da postoji takva mogućnost, za zadovoljstvom bih uključio u odred 24. nacionalnost, japansku. Oni su činili sve što je bilo u njihovoj moći da nam pomognu. Specijalne službe, medicina, putna inspekcija, diplomate – svi su se zalagali potpuno. I obični ljudi postradali od stihije bez ikakve službene dužnosti dolazili su da nam pomognu ko je kako mogao. Neko nam je donosio vruć hleb, neko povrće, neko je pozivao da se istuširamo, neko je pomagao oko tehnike – oni su u tome stručnjaci. A u poslednjem trenutku kada smo odlazili desio se takav slučaj. Već sam stajao na stepenici autobusa kada mi je prišao stari Japanac na biciku, nešto mi rekao i pružio paketić. Ja sam se klanjao kako sam umeo, zahvalio mu na japanskom kako sam naučio. A zatim, usput, pogledao sam u kesicu i skoro da sam zaplakao – ja, general. Tamo su bile bombone. Od sveg srca starac nam ih je dao, možete da zamislite!

Svi ruski spasioci su prošli potpuni medicinski pregled koji je pokazao da je njihovo zdravlje u redu.