Pretnje NATO-u zbog Rusije

Mi se kao pravi heroji borimo za status Kosova, ali neće proći još dugo – i naša beogradska braća predaće Kosovo bez boja, dogovoriće se iza kulisa i ostaviće nas same s našim principima, piše kolumnista moskovskog lista „Izvestija” Aleksandar Arhangelski. Baš u ovoj rečenici možda se krije tajna zapaljivih izjava savetnika premijera i ministara iz redova Demokratske stranke Srbije o NATO-u, njegovoj budućoj „državi” na Kosovu i Metohiji i traženju povratka srpskih vojnika i policajaca u pokrajinu. Ima ruskih analitičara koji veruju da će se Srbija prikloniti Zapadu i okrenuti leđa Rusiji „još jednom”, kao što je, podsećaju, to „uradila i posle Drugog svetskog rata”, pa zato podizanje tona u odnosima Beograda s NATO-om podiže i nadu Rusa da će joj bar jedan saveznik ostati veran.

Za ruski državni vrh i za javnost te zemlje NATO je glavni „bauk” – približavanje tog vojnog saveza granicama Ruske Federacije vidi se kao najveća pretnja njenoj stabilnosti, ali i kao udar na rusku dobru volju, jer je Moskva tokom devedesetih verovala da je hladni rat gotov i da vreme neprijateljstva mora da ustukne pred vremenom saradnje. NATO, međutim, nije prestao da se širi, a to što je 1999. godine bombardovao SR Jugoslaviju bilo je kap koja je prelila čašu ruskog strpljenja.

U ovom trenutku, Rusiji je bitno da spreči dalje širenje zapadnog vojnog saveza i svaki korak ka tom cilju posmatra se kao pobeda, pa su ovih dana izjave ministara iz DSS-a i savetnika premijera Vojislava Koštunice imale dosta odjeka u ruskim medijima. Ipak, Srbija strateški ostaje opredeljena za saradnju sa Zapadom, iako u DSS-u govore samo o ulasku u Evropsku uniju, dok Demokratska stranka pominje evroatlantske integracije, što osim članstva u EU podrazumeva i pristupanje NATO-u.

Savetnik predsednika Vlade Mile Savić nedavno je pišući o tome iskoristio novi pojam „severnoatlantske integracije”, povezavši odnos s NATO-om sa podrškom koju taj savez daje nezavisnosti Kosova. „Mogućno je da se odbijanjem Srbije da pre odluke UN, unapred i na svoju štetu, prizna nezavisnost Kosova, zatvara put njenog približavanja NATO-u. Međutim, ako mora da bira između očuvanja sopstvenog integriteta i „severnoatlantskih integracija”, ona, sa stanovišta političke racionalnosti, kao što bi učinila svaka međunarodno priznata država, prvenstveno treba da brani svoje pravo na postojanje sve dok je to mogućno, a pogotovu ako je mogućno u granicama važećeg međunarodnog prava. Ukoliko je nastojanje na poštovanju načela međunarodnog prava prepreka za „severnoatlantske integracije”, Srbija i nema na raspolaganju bogzna kakav izbor”, napisao je Savić za NIN.

Oštre izjave iz Beograda izazvale su iznenađenje u Briselu, gde u sedištu NATO-a podsećaju da sama Srbija želi saradnju s NATO-om i očekuju da početkom septembra u goste prime srpskog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, koji bi trebalo da predstavi plan saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir.

Izvor „Politike” iz NATO-a nije želeo da komentariše predlog iz Beograda da se jedinice Vojske Srbije i policije vrate na Kosovo i Metohiju, a na pitanje da li postoji mogućnost da se srpske snage ikad vrate u pokrajinu odgovorio je: „Ne želim da spekulišem šta može da se desi. Najvažnije je da prvo sačekamo ishod pregovora o statusu”.

Portparol Kfora, nemački pukovnik Mihael Knop, izjavio je da povratak nije moguć. „Za bezbednost na Kosovu odgovoran je Kfor i on nema nameru da odobri takvu odluku”, rekao je Knop.

Objašnjenje za to da „još nije vreme”, predstavnici Kfora daju od leta 1999, kada je jedan portparol rekao da će međunarodne snage „silom, ako to bude potrebno, sprečiti bilo koji neodobreni pokušaj povratka snaga SRJ na Kosovo”. Za ovaj stav, Kfor i NATO – čiji vojnici čine veći deo ovih snaga – imaju osnova u Vojno-tehničkom sporazumu koji je potpisan 9. juna 1999. u Kumanovu. U poslednjoj odredbi tog sporazuma navodi se da će „snage koje... potencijalno ugrožavaju aktivnosti... međunarodnih bezbednosnih snaga (Kfor) biti izložene vojnoj akciji, uključujući i upotrebu nužne sile kako bi se obezbedilo poštovanje sporazuma”.

U Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti navodi se da će jednom broju „jugoslovenskog i srpskog osoblja” biti dozvoljeno da se vrati da bi obavljao sledeće zadatke: veze sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom, označavanje i čišćenje minskih polja, prisustvo kod srpskih verskih i istorijskih objekata i prisustvo na ključnim graničnim prelazima. Navodi se takođe da će broj ovih ljudi biti „dogovoren”.
Dogovor do sada nije postignut, pa se ne može izbeći utisak da je Zapad namerno blokirao povratak srpskih snaga bezbednosti – makar samo u većinski srpske delove Kosmeta – da bi imao osnova da tvrdi da Srbija nema kontrolu nad delom svoje teritorije i da samim tim mora da izgubi i suverenitet nad njim.