Poslednji generalni sekretar

Osamdeseti rođendan Mihail Gorbačova predstavljao je događaj međunarodnih razmera. Međutim, dok se na Zapadu delatnost poslednjeg generalnog sekretara KPSS uglavnom ocenjuje pozitivno uz priznavanje njegovog doprinosa završetku hladnog rata, mnogi građani Rusije ne mogu da mu oproste neuspeh perestrojke i raspad SSSR.

To nije ni čudo – za Zapad je Gorbačov zaista junak. Generalni sekretar, koji je pristao na ujedinjenje Nemačke. Čovek, koji nije smetao da se izvedu „plišane revolucije“ u Istočnoj Evropi, što je dovelo do raspada Varšavskog sporazuma, koji se odrekao ozloglašene „doktrine Brežnjeva“, koja je u slučaju krizne situacije predviđala uvođenje tenkova na ulice Budimpešte, Praga, Varšave i Sofije... Koji se nije držao za vlast krajem 1991. godine kad je nastupio kraj postojanju Saveza. Koji je potpisao sporazume o razoružanju, koji su likvidirali deo nuklearnog potencijala SSSR i SAD, koji je bio dovoljan da se planeta uništi ne na desetine, već na stotine puta. U „predgorbačovljevim“ godinama na svetu je naširoko bio poznat simbolični sat, čije su kazaljke pokazivale koliko je vremena ostalo do ponoći – odnosno do nuklearnog rata između super država. Još jedan zavojac u trci u naoružanju približavao je na ovom satu sudbonosan ishod, dok je delovanje u okviru politike smanjenja napetosti pomeralo kazaljke od cifre 12. Danas se na taj sat već zaboravilo – pretnja nuklearnog rata, ako i nije otišla u istoriju, spada u krajnje malo verovatne slučajnosti. I u tome, bezuslovno, postoji zasluga poslednjeg sovjetskog generalnog sekretara – jedinog lidera SSSR, koji je udostojen Nobelove nagrade za mir.

Odnos prema Gorbačovu i Rusiji povezan je, kako s ideološkim neprihvatanjem, tako pre svega i s efektom najvećeg razočarenja. S ideologijom su stvari više-manje jasne – čvrsti kao kamen marksisti-lenjinisti ne mogu da oproste bivšem generalnom sekretaru ne samo raspad SSSR, već i idejno odstupanje od jedinog pouzdanog učenja, s njihove tačke gledišta, „izdaju“ dela komunističke partije. Međutim, potpuno je očigledno da je Gorbačov pretrpeo složenu i za njega vrlo bolnu evoluciju – od iskrene vere u komunizam do razočarenja i traženja alterative u okviru leve, socijal-demokratske ideje.

Stvari su komplikovanije kad je u pitanju razočarenje stanovništva. Kad je 1985. godine na vlast u zemlji, u kojoj su se ljudi već navikli na sahrane nesposobnih za rad „prvih lica“, došao mlad i energičan lider, koji je bio u stanju da razgovara s ljudima bez cedulje, ljudi su poverovali da on može da promeni njihov život na bolje. Naročito, ako se ima u vidu da je Gorbačov istakao popularne ideje – ubrzanja ekonomskog razboja, orijentacije državne politike na čoveka, glasnosti, koja se s vremenom pretvorila u slobodu govora. Međutim, Gorbačovljeva politika je naišla na surovu realnost – izgubljeno vreme.

Mora se priznati da je Gorbačov iskreno pokušavao da popravi situaciju. On je izveo vojsku iz Avganistana – i već zbog toga su mu zahvalne majke vojnika, koji nisu poginuli u beskonačnom ratu, čiji su ciljevi bili neshvatljivi apsolutnoj većini sovjetskih građana. Oslobodio je političke zatvorenike i prognanike (uključujući i najpoznatijeg među njima – akademika Saharova), vratio je sovjetsko državljanstvo disidentima, proteranim iz zemlje. Oštro je osudio Staljinove zločine započevši proces rehabilitacije ljudi, čija su imena decenijama praktično bila izbrisana iz zvanične istorije – uključujući ekonomiste Kondratjeva i Čajanova, političare Buharina i Rikova.

U ekonomskoj sferi Gorbačov i njegova vlada su dali preduzećima samostalost, pokušavajući da stimulišu inicijativu radnika – ali u uslovima državne svojine sredstava za proizvodnjuova mera nije mogla da dovede do porasta proizvodnje rada. A princip izbora direktora išao je u prilog tome da radnici ne glasaju toliko za stroge rukovodioce, koliko za one koji su obećali da će im povećati platu. Još jedan lep projekat – dozvoljavanje kooperativne delatnosti – doveo je do pojave u zemlji legalnog privatnog preduzetništva („nelegali privatnici“ su postojali i u sovjetsko vreme, iako su rizikovali sopstvenu slobodu, a ponekad i život), ali i do porasta kriminala u ekonomskim odnosima, uključujući i korupciju. Situaciju su pogoršavale sve veće totalne nestašice, kad je država od deviza, kojima je još uvek mogla da raspolaže, u inostranstvu hitno kupovala robu kako bi sprečila socijalne nemire.

U međuvremenu se odvijala erozija multietničke države, izbili su na površinu bolni problemi, koji su se ranije zataškavali. Konflikt u Karabahu, rasterivanje mitinga u Tbilisiju, grčeviti pokušaji da se u sastavu zemlje zadrže pribaltičke republike – svuda je savezna vlast gubila kontrolu nad situacijom. U zemlji su se pojavile izbeglice, ispostavilo se da su sudbine hiljada i hiljada ljudi bile uništene za vreme oružanih sukoba. Pokušaji da se otvore ventili tako što će se održati prvi konkurentski poslanički izbori 1989. godine doveli su do toga da je režim počeo da gubi ostatke sakralnosti. Njegov vođa je od svemoćnog generalnog sekretara postao vodeći na sednicama Kongresa narodnih poslanika, čiji su mnogobrojni učesnici sve aktivnije kritikovali Gorbačova i komunističku partiju u celini. Sa svoje strane, Gorbačov je uz pomoć političkih improvizacija (na primer, uvođenja dužnosti predsednika SSSR) pokušao da sačuva ulogu arbitra između reformatora i konzervatora, ali je postigao samo to da se se od njega okrenuli kako jedni, tako i drugi. Prvi su u ogromnoj većini prešli na stranu ruskog lidera Borisa Jeljcina, drugi su u avgustu 1991. godine pokušali da uspostave strog režim, žrtvovavši Gorbačova, koji je izgubio popularnost – ali su svojim pučem postigli samo da se ubrza raspad zemlje, koju su pokušali da spasu.

Razočarenje u Gorbačova je objašnjivo – prevelika očekivanja su se pretvorila u oštro neprihvatanje rezultata delatnosti lidera zemlje (nije čudo što je pokušaj Gorbačova da se vrati u veliku politiku na predsedničkim izborima 1996. godine doživeo neuspeh). Premda se postepeno odnos ruskih građana prema Gorbačovljevim vremenima menja – kao, uzgred budi rečeno, i prema ličnosti glavnog oponenta Gorbačova, Borisa Jeljcina, koji se već tradicionalno smatra odgovornim za sprovođenje nepopularne politike. Oštro emocionalo odbacivanje se povlači pred uravnoteženijim suđenjima – za potvrdu ove teze pogledaćemo suvoparne sociološke podatke. Pre godinu dana SCIJM (Sveruski centar za ispitivanje javnog mnjenja) objavio je istraživnje po kojem ljudi postaju blaži u oceni događaja druge polovine 80-ih godina. Dok se do 2004. godine većina naših sugrađana (50-56%) pridržavala mišljenja o tome da je sve trebalo ostaviti onako kao što je bilo pre početka perestrojke, 2010. godine ovu poziciju je delilo samo 41% ispitanika, a 38% se sa svoje strane, nije slagalo s ovom tezom. Bez obzira na to što je relativna većina kao i pre smatrala da je izgubila usled reformi, udeo ovakvih ispitanika se u poređenju s 2000. godinom znatno smanjio (od 73-75% do 42%). Istovremeno, ima više onih koji smatraju d su dobili od reformi (od 11-15% do 24%).

Novi naraštaj stanovnika Rusije ne idealizuje Gorbačova, videći njegove slabosti i greške. Ali on ceni život koji bi bio nemoguć bez perestrojke – mogućnost za slobodno izražavanje svog mišljenja, za gledanje filmova i slušanje muzike po svom izboru, a ne po želji rukovodstva, za mogućnost da se oseća delom jedinstvene ljudske zajednice, a ne bipolarnog sveta, koji u svakom trenutku može da eksplodira zbog pritiska ozloglašenog „crvenog dugmeta“. Mnogi savremeni ruski građani sve to doživljavaju kao nešto što se samo po sebi razume, kao „prirodna prava“ i ni iz daleka se svi od njih ne sećaju pritom čoveka, koji je građanima naše zemlje omogućio slobode, na koje smo se sad toliko navikli.

Aleksej Makarkin, prvi potpredsednik Centra za političke tehnologije,