Ruski energetsko-politički impuls Republici Srbskoj

Opstanak Republike Srpske – država Srba koji žive zapadno od Republike Srbije – predstavlja značajan neuspeh američke politike. S druge strane, u jačanju RS, odnosno njenog kapaciteta da se odupre novim pokušajima SAD da obesmisle njeno postojanje, sve veću ulogu igra Ruska Federacija generalno, i ponaosob njene ključne energetske korporacije. No, pre nego što nešto više kažemo o tome, nužno je da napravimo kratak istorijski osvrt.

„Mala Jugoslavija“: Bosna i Hercegovina

Jugoslovenska republika Bosna i Hercegovina (1) – jedna od 6 članica nekadašnje federacije Južnih Slovena, koja se nalazila u centralnom delu zemlje – bila je osobena po tome što nije imala jedan matični narod. Nju su vekovima nastanjivali Srbi i Hrvati. Posle turske okupacije sredinom 15. veka, deo njih je prihvatio muslimansku religiju, tako da je etničko-verski mozaik BiH dopunila još jedna komponenta. To su bili islamizirani Južni Sloveni, koji su na osnovu verske specifičnosti i političke identifikacije sa Otomanskim carstvom, razvili osoben identitet u odnosu na pravoslavne Srbe i katoličke Hrvate. Ako se dugo i nisu osećali, u klasičnom smislu, pripadnicima posebnog naroda, u velikoj meri su prestali da se smatraju delom srpske i hrvatske nacije. Znali su šta više nisu, iako nisu imali jasne predstave o tome šta su postali. Bez obzira na to, 1971. godine, islamizirani Južni Sloveni dobili su u socijalističkoj Jugoslaviji status nacije. Osim u BiH – gde ih je bilo najviše – oni su živeli i u Srbiji i Crnoj Gori, kao i u Makedoniji (gde su imali drugačije tj. makedonsko poreklo).

BiH je ustavno bila definisana kao republika tri ravnopravna naroda. Svaki od njih je, u skladu sa jugoslovenskim uređenjem, imao pravo na samoopredeljenje do otcepljenja, odnosno ni jedna odluka ustavnog karaktera nije se smatrana legalnom ako nije dobila saglasnost većine predstavnika Srba, Hrvata ili južnoslovenskih muslimana. No, kada je početkom 90-ih Jugoslaviju zapljusnuo separatistički talas, izazvan odcepljenjem dve zapadne (katoličke) republike – Slovenije i Hrvatske – taj princip je narušen. Bosansko-hercegovački Hrvati, koji su želeli da zajedno sa Hrvatskom napuste Jugoslaviju, i južnoslovenski muslimani, koji su mislili da će u nezavisnoj BiH postati dominantan faktor, protivustavno su odlučili da se BiH takođe izdvoji iz sastava Jugoslavije. Time je izazvan rat.

Srbi su, s pravom, tvrdili: ako multietnička Jugoslavija ne može da opstane jer kulturno-verski specifični južnoslovenski narodi navodno ne žele da žive zajedno, kako onda može da opstane BiH, koja je Jugoslavija u malom? Srbski političari su nudili da se nađe neki model opstanka federalne Jugoslavije, a ako to nije moguće, onda su tražili da u skladu sa tada važećim ustavom, Srbi u BiH ostanu u zajedničkoj državi sa sunarodnicima u Srbiji i Crnoj Gori. Kada je njihovo ustavno pravo da budu zaštićeni od nametanja volje druga dva konstitutivna naroda BiH bilo prekršeno, oni su 1992. godine odlučili da na teritorijama na kojima predstavljaju većinu stvore svoju državu, koja bi u budućnosti stupila u federaciju sa Srbijom i Crnom Gorom, ili dobila međunarodno priznanje. Tako je rođena Republika Srbska – država Srba koji su do raspada Jugoslavije živeli u sastavu BiH.

Ratna kulminacija krize

Sa namerom da izbegne otvoreni sukob sa vodećim zapadnim silama – koje su podsticale raspad Jugoslavije, i nastojale da izbegnu stvaranje umesto nje jake pravoslavno-srpske države, odnosno da iskoriste slabost Rusije da uspostave punu kontrolu nad Balkanom –Beograd nije prihvatio da se Srbi iz BiH i Hrvatske priključe Srbiji. Rečeno im je da formiraju svoje države koje je Srbija pomagala, ali se sama direktno nije mešala u sukobe. To je bio pogrešan potez. Jer, da su se Srbi svim snagama angažovali i na početku rata potpuno porazili Hrvate i bosanske muslimane, verovatno bi nametnuli ono što su želeli tj. stvaranje jedinstvene srpske države od Srbije, Crne Gore, RS i srbskih teritorija nekadašnje jugoslovenske republike Hrvatske, poznatih kao Srbska Krajina. Amerika još nije osigurala svoju punu globalnu dominaciju 1992. godine, odnosno još je na postsovjetskom prostoru situacija bila za nju opasna, pa se ne bi usudila direktno da uđe u rat. Međutim, Srbija – koja se osećala usamljeno u okolnostima kada se SSSR raspadao a pravoslavno-slovenska Rusija još nije energično stupila na međunarodnu pozornicu – nije imala hrabrosti da završi „posao“, već je dopustila da se okolnosti po nju postepeno negativno promene.

SAD su – u situaciji kada je Jeljcinova Rusija bila vrlo popustljiva – uspele da izdejstvuju uvođenje sankcija OUN Srbima, koje su ih u roku od nekoliko godina ozbiljno ekonomski oslabile i psihološki demoralisale. Drugo, Amerikanci su pripremili svoje i svetsko javno mnenje za vojnu intervenciju protiv Srba, a u međuvremenu su svoju globalnu hegemoniju konsolidovale. Tako se Vašington 1995. godine odlučio za rat protiv Srba, koji su do tada naneli poraze svojim južnoslovenskim protivnicima i uspostavili kontrolu nad znatnim delom BiH (u kome su do rata uglavnom bili većinsko stanovništvo), ali iz političkih a ne vojnih razloga nisu potpuno uništili hrvatsku i muslimansku vojsku u BiH. Amerikanci su te snage postepeno dobro organizovali i naoružali, tako da su, pošto su u leto 1995. godine izvršili masovan vazdušno-raketni udar na RS, Hrvati i bosanski muslimani stekli prednost. Oni su, faktički, ratovali kao kopnene snage američkog vazduhoplovstva. S druge strane, rukovodstvo Srbije, uplašeno da će i ona biti bombardovana, odnosno da će biti otvoreno kosovsko pitanje, nije se direktno umešalo u rat. Tako je trećina Republike Srpske okupirana a njeno rukovodstvo naterano da prihvati Dejtonski mirovni sporazum (nazvan po američkom gradu u kome je potpisan). (2)

Ipak, s izuzetkom činjenice da RS nije dobila punu nezavisnost kojoj je težila, mirovni aranžman za nju nije bio nepovoljan. Amerika je bila svesna da RS, koja je imala snažnu armiju, nije lako potpuno poraziti (a taj proces bi teško mogao da ne izazove ulazak Srbije u rat). Zbog toga je i Srbima napravljen ustupak, tj. mirovnim ugovorom BiH je, suštinski, pretvorena u konfederaciju dve republike (srpske i muslimansko-hrvatske, koja je i sama bila federalizovana tj. podeljena na deset hrvatskih ili muslimanskih kantona). (3)Svaka republika imala je zasebnu vojsku, kao i druge bitne funkcije, dok su na nivou BiH bili zajednički spoljni poslovi i monetarna politika. Uz to obnovljen je jugoslovenski model donošenja odluka uz saglasnost većine predstavnika sva tri konstitutivna naroda, odnosno obe republike (svaki narod ima pravo veta).

Mirnodopska odbrana državnosti

No, Sarajevo i Vašington nisu hteli da se pomire sa visokim nivoom samostalnosti zapadne srpske države. Ono što su taktički prihvatili kako bi izbegli kulminaciju rata, nastojali su da strateški eliminišu u miru. Ekonomskim ucenama, pretnjama, pridobijanjem pojedinih srbskih lidera – u okolnostima kada je Rusija bila slaba – Amerikanci su smatrali da će postepeno nametnuti centralizaciju BiH, tj. njeno pretvaranje u snažnu federaciju, odnosno svođenje RS sa nivoa polunezavisne države na nivo obične federalne jedinice. U funkciji toga bilo je davanje diktatorskih ovlašćenjaVisokom predstavniku međunarodne zajednice u BiH.

Dejtonskim sporazumom izvorno je uvedena ta funkcija. Visoki predstavnik i njegova administracija imali su ulogu da predstavljaju OUN i nadgledaju implementaciju mirovnog sporazuma, ali nisu imali velika ovlašćenja. Međutim, kada je posle 1995. godine zapad ojačao svoje vojno-političko prisustvo u BiH a tamo je došlo do izvesnog slabljenja nacionalnih strasti, 1997. godine stvoreni su pravni preduslovi za okupaciju BiH. Uz saglasnost svih velikih sila, Visokom predstavniku data su prava sličnaonima koja su nekada imali evropski kolonijalni guverneri u zemljama Afrike i Azije (tzv. bonska ovlašćenja, nazvana po konferenciji na kojoj su dodeljena Visokom predstavniku). Pod obrazloženjem da narodi i republike BiH ne mogu da se dogovore oko pune primene mirovnog sporazuma, Visoki predstavnik je dobio pravo da nameće zakonska rešenja (uključujući i promene ustava, koje ne bi suštinski izmenile principe Dejtona) ali i da smenjuje izabrane političare i pripadnike državne uprave za koje proceni da predstavljaju „opasnost“ za mir. Tako je trebalo da bude ubrzan proces centralizacije.

Samo zahvaljujući izrazitoj privrženosti srbskog naroda Republici Srbskoj, kao i nacionalnoj odgovornosti i požrtvovanosti većine srbskih političara u BiH, koji nisu bili spremni da popuste ni po cenu smena i progona od strane Visokog predstavnika, spomenuti proces se nije odvijao onom brzinom kojom je Amerika želela. RS je izgubila izvesna ovlašćenja u korist BiH, ali ne i ključne elemente državnosti. Uz to, i pored svih pokušaja da se nametne promena konfederalnog modela odlučivanja na nivou državne zajednice, Srbi su očuvali mogućnost stavljanja veta. Time su, suštinski, zadržali kontrolu nad svim ovlašćenjima koja su preneta na nivo državne zajednice.

Dok se RS žilavo opirala pritiscima od strane zapada, a pre svega SAD, Rusija predvođena Vladimirom Putinom, polako je stajala na noge. To je imalo važnu ulogu za dugoročni opstanak RS. Zapad je nastojao da tu srpsku državu do krajnosti učini ekonomski zavisnom, i tako, ucenjujući je evropskim perspektivama kao osnovom za bolji život građana, malo po malo prisiljava da se odriče ustavnih ovlašćenja. Planirano je bilo da se tako postepeno postigne kumulativni efekat. Srbi bi stalno po malo popuštali i pomerali svoju crvenu liniju, čime bi BiH u jednom momentu bila pretvorena u državu pod dominacijom južnoslovenskih muslimana, koji su početkom 90-ih godina uspostavili savezničke veze sa Ankarom i Vašingtonom.

Srbski otpor takvoj politici bio je snažan, ali je Amerika verovala da će pre ili kasnije Srbi istrošiti svoje snage, i popustiti. Međutim, dugoročni odnos snaga promenio se sa energetskim i političkim prodorom Rusije na Balkan, te su američke kalkulacije izgubile smisao. Moskva je postepeno postajala sve aktivnija i u BiH, da bi tokom druge decenije 21. veka već postala važna potpora RS u njenom nastojanju da budu očuvani principi Dejtonskog sporazuma. Sve glasniji su bili i ruski zahtevi da bude ukinut bonski status Visokog predstavnika, da bi nova faza ruskog prisustva u RS – što dugoročno garantuje zaštitu njenih vitalnih nacionalnih interesa – nastupila posle 2007. godine.

Energetsko učvršćivanja temelja RS

„Zarubežnjeft“ – ruska državna naftna kompanija – tokom navedene godine kupila je naftne kapacitete RS. Tako su Rusi postali vlasnici jedine bosanske rafinerije (nalazi se u RS) „Bosanski Brod“ (koja ima i širi regionalni značaj), mreže benzinskih pumpi u RS, ali i velike rafinerije ulja „Modriča“, poznate na prostoru čitave bivše Jugoslavije. To je imalo kako simbolički, tako i konkretan, geopolitički i ekonomski značaj.

Relativno velika ruska investicija u energetski kompleks RS potvrdila je trajno vezivanje Ruske Federacije za taj prostor, odnosno predstavljalo je snažno ohrabrenje srbskim političarima da istraju u odbrani svojih vitalnih nacionalnih interesa. Srbskom narodu u RS, gotovo preko noći, duhovno bliska Rusija postala je i praktično mnogo bliža. Takođe, u pitanju je bila i poruka zapadu da dobro meri svoje postupke, jer naići će na ruski kontraodgovor, što je doprinelo odustajanju od brutalnih pritisaka na RS.

Ekonomska dimenzija dolaska ruskog energetskog giganta, ogleda se u dinamiziranju privrednih aktivnosti u RS, što je takođe povećalo njenu vitalnost, odnosno učinilo je naprednijim delom BiH. Ne samo što je obnovljen rad obe rafinerije, već se to pozitivno odrazilo i na druge oblasti privređivanja. To je predstavljalo dodatni faktor već pozitivnog trenda u vezi sa kretanjem Bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) Republike Srpske. Stopa njegovog realnog rasta iznosila je 2007. godine 6,2%, a 2008. godine 5,7%. Usled globalne ekonomske krize RS je 2009. imala izvestan pad BDP-a, dok je već 2010 godine, umnogome zahvaljujući i energetskom sektoru, već otpočeo oporavak. Ove godine se očekuje rast BDP do 3%, a predviđene ruske investicije u naftno-gasni sektor, očekuje se, dodatno će stimulisati njegov rast u narednim godinama.

Nakon povratka iz Moskve početkom 2010. godine, tadašnji premijer RS a sadašnji njen predsednik, Milorad Dodik, izjavio je da ruski partneri u narednim godinama nameravaju da ulože dodatnih 650 miliona evra u naftni sektor te republike. Planirano je da „Zarubežnjeft“ nastavi proces rekonstrukcije rafinerije „Bosanski brod“, kao i instaliranja novih kapaciteta, što bi omogućilo da RS postane značajan regionalni izvoznik kvalitetnih naftnih derivata.

Iste godine su Republika Srbska i ruska kompanija GASPROM dogovorili i izgradnju kraka magistralnog gasovoda „Južni tok“ preko teritorije te srpske države. Tako ne samo da će biti ozbezbeđeno stabilno snabdevanje RS gasom, već će ona dobiti i tranzitni karakter, tj. preko nje će se gasom snabdevati i muslimansko-hrvatski deo BiH, pa eventualno i deo Hrvatske. Razume se, to podiže geopolitički i ekonomski značaj RS.

Konačno, načelno su dogovorena i velika ulaganja kompanija „Zarubežnjeft“ i „Gaspromnjeft“ u ispitivanja nalazišta sirove nafte u RS. Jer, postoje ozbiljne idikacije da na njenom prostoru ima oko 50 miliona tona zaliha sirove nafte. Još 60-ih i 70-ih godina 20. veka utvrđeno je da postoje nalazišta nafte u severnim delovima današnje RS, a cilj predstojećih istraživanja je da se utvrdi o kojoj količini nafte se stvarno radi. Potom bi usledila ulaganja u njenu eksploataciju za koja se očekuje da će se kretati od nekolik stotina miliona do oko milijardu evra.

Revitalizacija državnosti RS

Usled većeg ruskog političkog i ekonomskog angažovanja, RS je u svakom pogledu ojačala, i što je možda još važnije, povratila je samopouzdanje. Njenim građanima je jasno da ako SAD nisu uspele da slome zapadnu srpsku državu kada je Ruska Federacija bila relativno pasivna, to je postalo sasvim nerealno od kada je ponovo energično zakoračila na Balkan, odnosno podržala svoje tradicionalne srpske prijatelje. Entuzijazam koji sada postoji u RS u punom obimu se ispoljio u vezi sa postizbornom krizom koja je trenutno u toku u BiH, ali i na polju sve energičnijih zahteva, u potpunosti podržanih od strane Moskve, da budu ukinuta diktatorska ovlašćenja Visokog predstavnika.

Posle opštih izbora u BiH (kako na nivou entiteta tako i državne zajednice) održanih krajem 2010. godine, glavne muslimanske stranke javnosti su predstavile „Osnove za formiranje vlasti u Federaciji BiH“, kao i „Platformuzajedničkog nastupa u institucijama BiH u mandatnom periodu 2010–2014“. Ti dokumenti predstavljaju program ubrzane unitarizacije BiH sa ciljem da se, navodno, poboljšaju šanse za ulazak te državne zajednice u EU.Između ostalog, pod tim izgovorom a istinski u funkciji nametanja bosansko-muslimanske prevlasti,predloženo je ograničenje prava na stavljanje vetaod strane entiteta, uvođenje funkcije predsjednika republike (umesto dosadašnjeg kolektivnog predsedništvau kome je svaki narod imao pravo veta), proširenje Saveta ministara novim ministarstvima (što podrazumeva dodatnu centralizaciju), te uvođenje funkcije predsednika vlade BiH umesto dosadašnjeg predsedavajućeg Saveta ministara(što nije samo retoričko pitanje, jer predsedik vlade ne bi više bio prvi među jednakima kao sadašnji predsedavajući). Predloženo je i formiranje vrhovnog suda BiH(sada ga nema što potvrđuje da je BiH konfederacija).

Srbi su se takvim nastojanjima posle izbora energično suprotstavili. Sukob na srbsko-muslimanskoj relaciji nije glavni razlog nemogućnosti da se formiraju institucije vlasti BiH. Srž postizborne krize je pokušaj muslimana da dominiraju nad Hrvatima sa kojima žive u Federaciji BiH. Međutim, činjenica da su svesni da će sledeći oni biti pod udarom muslimanskih hegemonističkih težnji, uticala je na Srbe da energično podrže prava bosansko-hercegovačkih Hrvata. Usled toga došlo je do blokade formiranja novih institucija vlati u BiH.

Uprkos podršci koju Vašington pruža muslimanima ponovo se pokazalo da su oni nemoćni da Srbima jednostrano nametnu svoju volju. I ranije su Srbi, uz visku cenu, uspevali da odbrane svoja prava izborena tokom Otadžbinskog rata 1992-1995. godine, ali sada, umnogome i zahvaljujući opštem usponu RS kome je doprinela Rusija, i nemogućnosti zapada da usled ojačanog prisustva Moskve izvrši neprincipijelni pritisak na tu srpsku državu, ona je u stanju da nastavi normalno da živi pa i da se uspešno razvija i ako BiH bude upala u dugotrajnu političku krizu. RS više nije talac hirova Vašingtona i Sarajeva. Naprotiv, njihova najveća žrtva biće muslimansko-hrvatski deo BiH.

* * *

Umnogome, to je plod nove ruske energetske geopolitike, odnosno jačanja savezničkih spona između RS i Rusije. Tako je učvršćena i državnost te srpske države, ali su stvoreni i dobri osnovi da se svima demonstrira obnovljena moć Rusije, i to na interesnim, a ne samo tradicionalno-emotivnim osnovama. Na istorijsko prijateljstvo srbskog i ruskog naroda nadovezuje se i njihov obostrani privredni i politički interes, i to je najbolji garant dugotrajnosti i funkcionalnosti obnovljenih veza, odnosno putokaz kojim putem, po uzoru na svog zapadnog srbskog suseda, energično treba da krene i Srbija, čija vlast još, nažalost, robuje tzv. evroatlantskim iluzijama i pati od geopolitičkog autizma. U strahu da Srbiju ponovo ne zadesi sudbina iz 90-ih, kada je bila sama u sukobu sa zapadom, Beograd ne uviđa koliko se svet promenio. A da to u punom obimu shvati, dovoljno je da pogleda preko reke Drine, na Republiku Srpsku i njen položaj od kada je uspostavila tesne veze sa Rusijom, odnosno strateški se opredelila na saradnju sa ruskim energetskim gigantima.

_________________________________________ 

(1) BiH zauzima površinu od 51.209,2 km². Pred raspad Jugoslavije imala je 4.377.033stanovnika. Po popisu stanovnika iz 1991. godine u toj republici živelo je 43% južnoslovenskih muslimana, 31% pravoslavnih Srba i 17% katoličkih Hrvata, dok se oko 6% građana, uglavnom iz mešanih brakova, izjasnilo kao Jugosloveni (što bi bilo kao da se u SSSR-u neko izjasni da je po nacionalnosti Sovjet). Inače, usled mnogo veće podložnosti efektima socijalističke modernizacije, odnosno bržeg pada nataliteta hrišćanske populacije u poređenju sa muslimanskom, tokom 30 godina bitno se izmenila versko-nacionalna struktura BiH. Još na popisu stanovništva 1961. godine, pravoslavni Srbi činili su 43% stanovništva BiH, južnoslovenski muslimani 26% a katolički Hrvati 22%.

(2) Mnogo gore su prošli Srbi sa prostora nekadašnje jugoslovenske republike Hrvatske. Njihova država – Republika Srbska Krajina – legitimno stvorena kada je Hrvatska odlučila da napusti Jugoslaviju, uz američku vazdušnu, logističku i komandnu podršku, okupirana je od strane hrvatskih oružanih snaga a tamošnje srbsko stanovništvo većim delom je proterano, dok je delimično čak i masakrirano.

(3)U skladu sa Dejtonskim mirovnim sporazumom BiH se sastoji od Republike Srpske i Federacije BiH (koja je u stvari muslimansko-hrvatska federacija u sastavu bosansko-hercegovačke konfederacije). RS obuhvata 49% teritorije BiH (24.617 km²) i ima 1.439.673 stanovnika, a FBiH uključuje 51% teritorije državne zajednice (26.110,5 km² )i ima 2.327.318stanovnika.