Čičin dočekao pravdu

BRUS - Šest decenija je pravda putovala do Nikole Markovića zvanog Čičin iz Brusa, i stigla mu je nedavno, u njegovoj 87. godini. Počelo je jednom presudom nekakvog Vojnog suda divizije u Nišu 1947. godine, kada je osuđen na "20 godina zatvora sa prinudnim radom i pet godina gubitka građanskih prava, sem roditeljskih", a završilo se nedavnom odlukom Okružnog suda u Kruševcu da je to "ništavno i da se rehabilituje i smatra neosuđivanim".
Krajem 1952. tadašnja vlast, zarad dodvoravanja zapadnim silama, proglasila je amnestiju za deo političkih zatvorenika. Tada je Nikola pušten iz zatvor, a njegov status se promenio samo utoliko što je postao sužanj na slobodi. Iz zatvora izlazi sa 47 kilograma. Kostur koji hoda! Večiti građanin drugog reda. Bez potvrde da je ikada bio u zatvoru, uz stalna policijska praćenja i politička blaćenja, mogao je da radi samo najteže poslove u lokalnom rudniku i preživi ako može.

- Ne znam, deco, kako sada da se osećam pravim, kad se tolike godine nisam ni osećao krivim. Osuđen sam tada a da se nijedan svedok na sudu nije pojavio, čak ni oni koji su me, kao, prijavili. Ma, osudili me na toliku robiju što sam bio uz Dražu i vojsku kralja Petra - priča nam Nikola dok sedimo ne senovitoj klupi ispred Staračkog doma u Brusu, gde već odavno živi.

Trudi se da se koncentriše na svaku reč, izdaju ga pomalo nemirne ruke koje širi i sklapa sa svakom zamišljenom tačkom na kraju rečenice. Podiže desni kažiprst kad hoće nešto da naglasi, ali iz njegovih usta ne izlazi ozlojeđenost.

- Mene je Drugi svetski rat zatekao na Vojnoj akademiji u Beogradu, imao sam 21 godinu. Nas pitomce prebacili su u specijalne jedinice Jurišnog bataljona i odstupili smo prema Bosni. Tu sam opet video generalštabnog pukovnika Dragoljuba Mihailovića, koji mi je u vojnoj školi predavao tri predmeta. Sećam se, topografiju... Posle smo prešli u Srbiju i tog 13. maja došli na Ravnu goru. Bilo neko hladno jutro, a nas oko 150. E, onda je počeo da prilazi narod. Mladići, dobrovoljci. Da se branimo od Nemaca - priča Nikola.
Draža je brzo uočio Nikolu, kao disciplinovanog i vrednog borca, pa mu je vremenom poveravao neke specijalne zadatke. Najviše da sačekuje engleske oficire i dovodi ih na oslobođenu teritoriju i da se stara o njihovom boravku. Kasnije ga je, kao poverljivog čoveka, sve više slao u inspekciju ostalih jedinica, da kontroliše rad i disciplinu. Ubrzo su ga zbog toga što je Draža u njega imao poverenja, najpre šapatom "stiže onaj Čičin", a posle i glasno - prozvali Čičin.

- Mogu dosta da pričam o Draži, al' meni se najviše svidelo kad je onaj engleski pukovnik Mekdauel, u stvari on je bio Škot, rekao da mu naš Draža ne liči na vojnika, već na profesora. Bio je oduševljen koliko je Draža bio načitan i kako je dobro govorio francuski. A i sve komande Draža nam je započinjao sa: "Deco moja..." Oličenje srpskog čoveka. I stalno je radio na pomirenju. Voleo je mnogo onu kožnu jaknu što dobi od, čini mi se, majora Donovana. Triput ga američki predsednik Ajzenhauer pohvaljiv'o... - seća se Čičin.
Nikola je do kraja rata bio tri puta ranjavan, imao kapetanski čin i nije hteo da ide iz zemlje, kao ni njegov vrhovni komandant Čiča Draža, po čijem su se naređenju razbili u manje jedinice dok "ne stigne pomoć od saveznika i počne narodni ustanak" (!). Ranjenog ga u kosovskim planinama hapse 1946. Titovi specijalci. Kad govori o sopstvenom suđenju ne podiže glas, iako je jasno da je to bila farsa, ali kad se pomene suđenje njegovom komandantu Draži, odmah se uspravi i diže desni kažiprst:

- Sad ovo da vam kažem. Meni je na rukama umro, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, Dražin advokat Joksimović. I njega, advokata, osudili na 20 godina robije! E, on mi je pričao kakvo je to omalovažavanje na suđenju bilo. Oni, kao vajni, tužioci Đorđević i Minić stalno vređali Dražu da on nije pukovnik i da mu ne bi dali ni dve koze da čuva! Stalno ga prekidali i provocirali. Sramota do neba.
Supruga Jovanka, devojačko Nikolić, umrla mu je još pre 15 godina. Izrodili si i izveli na put četvoro dece: Miloša, Milutina, Miroljuba i Radicu i devetoro unučadi. Deca su rasla pod tegobnom senkom da im je otac "narodni neprijatelj". Sin Milutin je branio Srbiju na Kosovu za vreme agresije NATO, jer ih je otac savetovao: "Srbija se brani, bez obzira ko je na vlasti!"
Pitamo ga očekuje li Ravnogorsku spomenicu ili bar penziju. On s nevericom odmahuje rukom i kaže da je ova vlast nasledila veliku nesreću odranije, ali da mu znači i to što je rehabilitovan. Prati i svetsku politiku i tvrdi da je to "engleska politika uz američki kapital". Čita novine svaki dan.