Rusija i Zapad ponovo u stanju rata.

Ovog puta - "ledenog" Senzacionalni desant naučnog broda "Akademik Fjodorov" i atomskog ledolomca "Rusija" na Severni pol, iz kojih su se 2. avgusta na dno spustila dva batiskafa "Mir" da bi tamo pobili rusku zastavu, predstavljao je ne kulminaciju, već samo još jednu etapu "arktičke ofanzive" Rusije.

Ta ofanziva počela je maja ove godine. Cim su to dopustile vremenske prilike i uslovi leda, na atomskom ledolomcu u Istočni Arktik krenula je naučna ekspedicija čiji su učesnici tokom mesec i po metar po metar istraživali i snimali okeansko dno duž kopnenog venca "Lomonosov" Ovih dana je taj isti ledolomac "Rusija" krenuo u novi pohod. On će nastaviti da proučava kontinentalno kopno, pored ostalog pomoću distanciono upravljajućih podvodnih aparata, a kasnije ce štafetu prihvatiti polarni istraživači, koji će se iskrcati na novu stanicu "Severni pol - 35". Značaj zadatka koji je postavljen pred naučnicima teško je oceniti. Oni treba da pruže ubedljive dokaze da Severni pol pripada Rusiji.

I ne samo on. Radi se o ogromnoj okeanskoj teritoriji koja čini trougao, a u čijoj je osnovi obalska linija od granice sa Norveškom na Zapadu do Beringovog zaliva na istoku. Ni manje ni vise nego 1,2 miliona kvadratnih kilometara. Površina Italije, Nemačke i Francuske uzetih zajedno. Uopšte uzev, Rusija je i ranije, a i pre nje Sovjetski Savez, uvek smatrala tu teritoriju svojom. Još 20-ih godina prošlog stoleća arktički "kolač" je podeljen na pet komada između SSSR, SAD, Kanade, Norveške i Danske. Tako je bilo sve do donošenja Konvencije OUN o pomorskom pravu. Njome su redukovane spoljne granice polarnih zemalja do 200 milja ekonomske zone.

A preostali deo teritorije okeana proglašen je tekovinom čitavog čovečanstva. Načinjen je jedan jedini izuzetak: u skladu sa tim istim dokumentom svaka država može povećati svoje pomorske granice za još 150 milja, ako dokaže da je gravitirajuće okeansko dno zapravo nastavak njenog dela kopnene površine. Kada je reč o Rusiji, lanac "Lomonosov" počinje od sibirske kontinentalne platforme.

Pre pet godina Moskva je to saopštila specijalnoj komisiji OUN, ali njeni argumenti tada nisu bili ubedljivi. Kroz par godina pokušaj dokazivanja će biti ponovljen i za to se i spremaju ruski stručnjaci. Cijena pitanja je poznata: prema preliminarnim ocenama, rezerve nafte i gasa u "trouglu", koji Rusija namerava da sebi "u knjizi", procenjuju se na 100 milijardi tona sirovina u naftnom ekvivalentu. A to je od četvrtine do trećine svih svetskih rezervi! Zato, kako se i očekivalo, najnoviji "severni pohod" Rusije nije izazvao naročito ushićenje kod drugih pretendenata na arktički region. A njih je u poslednje vreme bilo poprilično.

Na primer, Danska, koja je izjavila da Severni pol i sve što je oko njega, pripada isključivo njoj, jer se nalazi u neposrednoj blizini Grenlanda. Kanada takođe insistira da lanac Lomonosova počinje na američkom kontinentu, dok su Norvežani požurili da rese odavnašnji spor sa Rusijom oko sporne zone od 155 hiljada kvadratnih kilometara u Barencevom moru.

Aktivizirale su se i Sjedinjene Države. Još je u maju predsednik senatskog komiteta za inostrane poslove Ričard Lugar zahtevao hitno pridruživanje pomorskoj konvenciji kako Moskva ne bi "prigrabila sebi" regione bogate naftom i gasom. Amerikance je posebno iritirala poslednja akcija Rusije. Predstavnik državnog departmenta SAD Tom Kejsi je odmah izjavio da postavljena pod vodom zastava nema nikakvu pravnu težinu.

Doduše, sa tim se malo ko spori. Kao i sa time da je pohod na severnu šapku planete imao všse politički, nego naučni značaj. Rukovodilac ekspedicije - poznati polarni istraživač i potpredsednik donjeg doma ruskog parlamenta Artur Čilingarov nije krio svoje namere: "Mi želimo dokazati da je Rusija velika polarna država". Međutim, teško je složiti se sa pokušajima Amerikanaca, pa i drugih pretendenata na arktičke naftne i gasne sirovine, da dovedu u sumnju pravo Rusije da pretenduje na svoj deo okeanskog dna. Njihovu poziciju je jasno formulisao britanski The Times: "Svet treba da odbaci pretenzije Rusije na zauzimanje podvodnih teritorija".

Robert Miler, profesor pravnog koledza Luisa i Klarka u svom članku objavljenom u Los Angeles Timesu tvrdi da su "drske teritorijalne pretenzije Rusije srodne "doktrini otkrića" koju su koristili evropski i američki prvi istraživači u XV - XX veku: "Ko dođe prvi taj dobija sve". A ekspert američkog Saveta za spoljnu politiku Skot Borgerson poziva da se razradi "sporazum o zajedničkom posedovanju", sličan onom koji je potpisan krajem 50-ih godina o Antarktiku.

Otvorenije od svih drugih je na stranicama Washington Timesa pisao Ariel Koen iz Fonda Heritage Faundation: "Ako Moskva nastavi osvajanje resursa Arktika u saradnji i partnerstvu sa SAD i drugim zemljama, onda taj projekat može postati primer produktivne međunarodne saradnje". A sada, smatra on, zapadne države treba da razrade zajedničku strategiju delovanja protiv Rusije. "Na kartu je stavljeno previše, da bi se sve to podarilo ruskom medvedu".

U suštini, kritičari Rusije dovode u sumnju legitimitet Konvencije OUN o pomorskom pravu koju je ratifikovala većina država sveta. Američki Investor,s Business Daily u svom redakcijskom članku i uopšte naziva tu konvenciju "pomorskim Minhenom". A sto se Amerikanaca tiče, njihov stav je jasan. U svoje vreme ona je odbila da potpisuje taj dokument