Abraham Linkoln: jednostavni ukusi predsednika

Kada je Barak Obama stupio na dužnost predsednika SAD, na inauguracionom banketu bilo je odlučeno da se meni sastavi u znak sećanja na jednog drugog predsednika Amerike – Abrahama Linkolna.

U meni od tri jela uključili su specijalitete pripremljene po receptima 60-ih godina 19. veka, koji bi mogli da se dopadnu i Linkolnu. Abraham Linkoln je veoma voleo lignje, ali pošto njih ne jedu svi, na Obaminoj inauguraciji su rešili da pripreme kao prvo jelo ragu od lobstera države Mejn, dagnji, kozica i crnog bakalara. Kao drugo jelo odlučili su da pripreme pačije grudi sa soasom od višanja i pire od slatkog krompira kao garnirung. Za desert – kolač od jabuka sa cimetom.

Bilo je odlučeno da se jela posluže u pocelanskom servisu iz kolekcije Linkolnovog doba. Takva pažnja prema Linkolnovoj personi nije bila samo vezana sa 200-godišnjicom njegovog rođenja, koja je pala na 2009. godinu, već i sa onom ulogom koju je Linkoln, označivši kraj ropstvu u SAD, odigrao u američkoj istoriji.

Šesnaesti predsednik SAD Avraham Linkoln bio je zaista neobični čovek. On je rođen u siromašnoj farmerskoj porodici i od mladih godina bavio se fizičkim radom. Zbog teškog materijalnog položaja porodice pohađao je školu najviše godinu dana, ali je uspeo da nauči da piše i zavoleo je knjige. Baveći se samoobrazovanjem, Linkoln je dao ispite i dobio dozvolu da otvori advokatsku praksu.

Linkolnovu figuru okružuje mnoštvo legendi i mitova, i podaci o njegovim gastronomskim navikama takođe su stigli do nas u prilično protivrečnom obiliku.

Ako se sudi po meniju onih banketa i zvaničnih ručkova kojima je prisustvovao Abraham Linkoln, onda se može izvesti zaključak da je on bio gurman nad grumanima. Ali to nije ni iz daleka bilo tako. Neki izvori, naprotiv, tvrde da je Linkoln bio skoro ravnodušan prema jelu – izuzev omiljenih jabuka i vruće kafe.

Kažu da Linkolna nije previše brinulo šta su mu iznosili na sto, da li je to bilo hladno ili toplo, i uopšte ga nije brinulo da li je on jeo ili ne. Ako ga nisu podsećali da je vreme za jelo, on je mogao da zaboravi. Sekretar Linkolna Džon Hej govorio je da je predsednik jao manje nego bilo ko drugi koga je poznavao.

Linkolnova maćeha, misis Tomas Linkoln, tvrdila je da je Ejb bio umeren u hrani. Po njenim rečima, on je jednostavno sedao za sto i jeo ono što je stajalo pred njim. Ali pri tome Linkoln je delovao kao da mu je sve jedno. O njemu su pisali da je on bio od onih ljudi suzdržanih u jelu, koje nisu brinula gastronomska zadovoljstva. Abraham Linkoln se hranio spartanski. Za doručak je jeo jaje ili pio šolju kafe, za ručak je mogao da se ograniči samo suvim keksom i čašom mleka, kao i tanjirom voća, ako je bila odgovarajuća sezona. Z avečeru je jedo samo dva jela.

Sa druge strane, Linkolnov telohranitelj Vilijam Kruk sećao se predsednika kao iskrenog ljubitelja hrane. On nikada nije prestao da voli ono što se dopalo dečaku odraslom na farmi. Posebno je voleo slaninu. Obilna i zdrava hrana bila je jedno od onih sredstava uz pomoć kojih je održavao svoju snagu. A predsednik, koji je u mladosti radio kao drvoseča, zaista je bio fizički jak.

Očigledno, istina o Linkolnovom odnosu prema jelu leži negde između tvrdnje o njegovom asketizmu i ljubavi za sočan zalogaj. Verovatno su se Linkolnu dopadala ukusna jela, ali pošto je bio do guše u političkim poslovima, on je mogao zaista da ne primećuje ono što stoji pred njim na stolu.

Predsednikova žena Meri Linkoln trudila se da nahrani muža ukusno, ali je često bivala nezadovoljna kada je videla da on ostavlja delikatese skoro netaknute u svom tanjiru. Jedno od malobrojnih jela kojima je Linkoln mogao da se primami bio je frikase od piletine. Voleo je piletinu isečenu ma male komade, prženu sa muskatovim oraščićem.

U Beloj kući zalaganjima Meri Linkoln služili su, na primer, jezik u želeu, fua-gra, ćuretinu punjenu tartufima, razne vidove divljači – jelena, fazana, patke. Ali često predsednik jedva da je probao tu veličanstvenu hranu.