Centri bogatstva i moći

Osnova današnjeg međunarodnog poretka nastala je posle Drugog svetskog rata kao rezultat pregovora i usklađivanja interesa Sjedinjenih Država i njihovih evropskih saveznika. On je u početku uređen stvaranjem međunarodnih finansijskih organizacija Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, a kasnije i sklapanjem međunarodnog multilateralnog sporazuma o trgovini i carinama (GATT).

Proces globalizacije svetske privrede u funkciji je kreiranja ekonomske politike savremene države, a naročito onih manjih i onih koje su u razvoju ili u tranziciji, jer su prisiljene da se prilagode privredama razvijenih i njihovom sve ubrzanijem tempu i obimu razvoja. Globalizuje se trgovina, investicije i finansijski tokovi, kao deo procesa globalizacije svetske privrede. Ovaj proces doveo je do ogromnih promena poslednjih desetak godina, naročito u sferi finansija na međunarodnim tržištima i u međunarodnim transakcijama.

Novi oblici finansijskih instrumenata, novi izvori finansijske aktive uz savremenu informacionu tehnologiju (telekomunikacioni sistemi) srušili su barijere nacionalnih tržišta. U savremenim uslovima finansije su centralni mehanizam koji združuje sve diverzifikovane tržišne procese u jedinstvenu mrežu, u kojoj se ustanovljavaju relativne cene svih dobara, usluga i kapitala. Ova mreža se integriše ne na osnovama nacionalnih finansijskih sistema, već posredstvom međunarodnih finansijskih tržišta.

Međunarodne ekonomske i finansijske organizacije su osnova svetskog ekonomskog poretka, koji osim statuta i drugih akata imaju i sopstveno osoblje i sredstva, kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka (SB) i Svetska trgovinska organizacija (STO). Trasnacionalne korporacije (TNK) su poseban subjekat međunarodnog ekonomskog poretka koji obavlja sve veći deo svetske proizvodnje, trgovine i direktnih investicija. Institucionalizacija interesa TNK odvija se kroz STO. Pravila koja se odnose na usluge (posebno finansijske i u oblasti informatike) i na investicioni režim povezan s trgovinom, štite TNK od mera razvojne politike zemalja domaćina.

S druge strane, zaštitom prava intelektualne svojine omogućeno im je da sačuvaju monopol i ostvare monopolsku rentu na rezultate tehnološkog napretka. Pored toga TNK raspolaže velikim delom svetskih resursa i tržišta. Zahvaljujući tome, ostvaruje prodaju u svetu koja je 48 odsto veća od klasičnog svetskog izvoza i angažuje najveći deo svetskog tržišta kapitala za finansiranje svojih direktnih investicija u drugim državama. Drugo pitanje je koliko koristi od toga imaju nacionalne privrede i stanovništvo zemalja gde TNK ostvaruju svoje profite. Godišnji priliv direktnih stranih investicija u svetu iznosi svega 7,4 odsto svetske akumulacije, od čega se 60 odsto zadržava u krugu SAD - Evropa - Japan, a samo 40 odsto za sve druge zemlje sveta. Inače, ukupna vrednost proizvodnje robe i usluge TNK čini svega 6,9 odsto svetskog društvenog proizvoda.

Međunarodni monetarni fond se pretvorio u "centar bogastva i moći". Istovremeno je došlo i do potpune američke instrumentalizacije MMF, jer na formulisanje i realizaciju politike MMF najveći uticaj imaju oni koji ulažu najveće kvote, a to su Sjedinjene Države. Međunarodni monetarni fond je osnovan da pomogne državama članicama za održavanje likvidnosti u međunarodnim plaćanjima, za otklanjanje platno-bilansnih deficita i za očuvanje stabilnosti deviznog kursa. Pod uticajem SAD, odnosno krupnog finansijskog kapitala, od navedene politike malo je šta ostalo, pošto se ni jedna odluka ne može doneti bez Vašingtona.

Međunarodne finansijske institucije, pre svih MMF, Svetska banka i druge postale su glavni nosilac i stub globalizacije. Od samog početka tranzicionih procesa u postsocijalističkim državama, koje su želele da reformišu svoje privrede, MMF i SB nastojale su da ostvare odlučujući uticaj. Osim izuzetaka (Slovenija se od samog početka odrekla tih usluga, Poljska posle 1994, a Rusije posle 1998. godine), retko koja država se mogla odupreti ogromnom uticaju međunarodnih finansijskih institucija. Upravljanje tranzicijom država članica ka tržišnoj ekonomiji, MMF je direktno nametao svoj program gotovo jedinstven za sve države. Preuranjena liberalizacija finansijskog tržišta i otvaranje ekonomije snažno podržane od MMF, jedan je od osnovnih uzroka što je u najvećem broju zemalja dovelo do opadanja privredne aktivnosti, porasta nezaposlenosti i niza drugih teškoća. Zbog toga su i svi drugi reformski zahtevi imali neželjene posledice, što je dovelo do pravog ekonomsko-socijalnog sloma.

Posebnu pažnju MMF, kao i zemlje u tranziciji, posvećuje nivou spoljnog duga svake konkretne države u odnosu na mogućnosti da se uredno i bez velikih napora to zaduženje servisira (u vrlo zadužene države svrstavaju se one kod kojih je sadašnja vrednost duga veća od 220 odsto izvoza robe i usluga, odnosno veća od od 80 odsto bruto nacionalnog dohotka). Razuman nivo spoljnjeg zaduženja, koji pomaže da se finansiraju produktivne investicije, doprinosi ubrzanju privrednog rasta, ali prekomerno zaduženje doprinosi smanjenju ovog rasta (uticaj zaduženja na privredni rast postaje negativan kada zaduženje pređe 160-170 odsto vrednosti izvoza i 35-40 odsto vrednosti društvenog proizvoda).

Kao tendencija zapaža se da kod novih kredita međunarodnih finansijskih organizacija gotovo da nema odobrenih kredita za industrijski sektor (sa izuzetkom kredita za mala i srednja preduzeća), već da su to uglavnom krediti za infrastrukturu, reformu finansija i institucija, te budžetsku i platno-bilansnu podršku. U tom smislu, preporuka je međunarodnih finansijskih institucija, da treba efikasno upravljati portfoliom spoljnog zaduženja da pojedine države u tranziciji ne bi ponovile greške iz prošlosti. Ovo uključuje i vođenje računa o tome da prekomerno preuzimanje (direktnih i indirektnih) obaveza države na osnovu garancija za uzete kredite, ne predstavlja potencijalno veliki rizik za opštu finansijsku stabilnost.

S druge strane, države u tranziciji, pri oslanjanju na spoljno zaduživanje za finansiranje privrednog razvoja i strukturne forme, moraju imati u vidu da sredstva koja se odobravaju za ove namere iz stranih izvora, značajno osciliraju. Na primer, tako je ukupno neto inostrano javno finansiranje privrede u razvoju u 1995. godini bilo 71,6 milijardi dolara, 1996. - 31,6 milijardi, 1997. - 39,7 milijardi, 1998. - 62,3 milijarde, 1999. - 42,9 milijardi, 2000. - 23,4 milijarde, 2001. - 57,5 milijardi i 2002. godine 49,1 milijarda dolara. Uz to su odobreni krediti iz multilateralnih izvora (Svetska banka, MMF i drugi) opali sa 35,7 milijardi dolara u 2001. godini, na 21,3 milijarde dolara u 2002. godini.

Navedene činjenice ukazuju da je MMF sprovodio interese finansijskog krupnog kapitala, umesto da pomaže državama u krizi i da unapređuje globalnu ekonomsku stabilnost. Finansijski interesi razvijenih su dominirali zbog čega je MMF već duže vreme predmet kritike, dok stručnjaci u MMF veruju da je program koji sprovode u opštem interesu.

Tržišni fundametalisti, provodeći program Vašingtonski konsenzus, dominiraju u MMF. U svim privredama u kojima je MMF nametnuo svoje "savete" došlo je o kraha privreda (Meksiko 1994, Rusija 1998, Brazil 1999, Argentina 2001). Tako su stručnjaci MMF-a isticali da je "Argentina najbolji đak MMF-a", a poznato je kako su završile reforme, po preporukama MMF-a u ovoj državi. Uzroke argentinskog privrednog sloma eksperti vide u slepoj poslušnosti ove države u vođenju ekonomske politike (pre svega fiskalnoj i monetarnoj) uslovljenoj od strane politike Međunarodnog monetarnog fonda.

Politika MMF i drugih međunarodnih finansijskih institucija u osnovi je u interesu razvijenih država, pre svega, u interesu kreditora, a ne podsticanja rasta i stabilizacije privreda država u razvoju. Da je to tako, ukazuje činjenica da MMF obezbeđuje sredstva vladama prvenstveno za otplatu zajmova zapadnim kreditorima, na čemu posebno insistiraju, uz pretnju sredstvima prinude do ucene. Skoro svaku zemlju-tražioca kredita tera da "pritegnite kaiševe" što je redovno dovodilo do smanjenja tražnje i razvoja, uz nagli rast nezaposlenosti. Uz to, nijedna država nije uspela da uravnoteži budžet ili da se oslobodi rastućeg deficita platnog bilansa (što je i platforma politike MMF), pridržavajući sa "saveta" MMF.

Ekonomski razvoj svetske privrede u poslednjim dekadama razvoja izuzetno je neravnomerna. Produbljivanje već izrazitog jaza u razvoju razvijenih i zemalja u razvoju rezultat je relativno bržeg razvoja razvijenih kapitalističkih privreda prema velikom broju nerazvijenih i zemalja u razvoju. Razvijene države su kroz sopstveni ubrzani razvoj povećale svoju superiornost zahvaljujući internacionalizaciji proizvodnje, dominaciji transnacionalnih kompanija i dubokim strukturama promena svojih privreda. Takvi procesi praćeni su narastanjem problema u odnosima razvijenih i nerazvijenih privreda, pri čemu treba istaći:

Prezaduženost većine država i stezanje "omče dugova", koja guši i gotovo onemogućava ekonomski rast ovih privreda. Izlazak iz ciklične krize većine razvijenih privreda, uz istovremeni ulazak u dugoročno razvojnu i strukturnu krizu država u razvoju. Usporavanje inflacije u razvijenim kapitalističkim privredama, uz brži rast cena i inflacije u zemljama u razvoju. Pogoršavanje odnosa u svetskoj trgovini na štetu nerazvijenih i zemalja u razvoju, uz sve otvoreniji protekcionizam. Ograničavanje delovanja svetske trgovine na ekonomski razvoj nerazvijenih privreda. Svetski finansijski i trgovinski odnosi, kroz igre i operacije deviznim kursevima, glavni teret prebacuju na nerazvijene privrede. sve brži rast nezaposlenih radnih resursa i instalisanih kapaciteta u razvijenim privredama, posebno država u razvoju.

Dosadašnja iskustva nerazvijenih i država u razvoju ukazuje da je priliv stranih direktnih investicija osnova rasta proizvodnje i izvoza, a to nije moguće ostvariti bez prethodne "efikasne" saradnje s međunarodnim finansijskim institucijama. S obzirom na ograničeni pristup privatnim izvorima finansiranja, većina tih zemalja zavisila je upravo od kredita ovih institucija, pre svega MMF-a i Svetske banke. Većina nerazvijenih i zemalja u razvoju morala je prethodno da ispuni neophodne preduslove za dobijanje kredita od MMF-a. Veći deo tih zajmova obezbeđen je kroz davanje "olakšica za sistematsku transformaciju", kao i sporazume o "stend baj" (mirovanje do daljnjeg) aranžmanima za koje su nešto oštriji uslovi.

Tako je širenje finansijske krize u svetskim razmerama, kao rastuća nestabilnost na svetskim finansijskim tržištima, primarni uzrok krize u mladim tržišnim privredama.

Strateške promene

Proizvodnja bez tržišta nema svrhe. Svet će 2020. godine imati oko 8,1 milijardi stanovnika, od toga će Evropa i Severna Amerika činiti svega 11 odsto, a Azije i Afrike čak 76 odsto potrošača na planeti. Prema projekcijama OECD, do tog vremena će se bitno promeniti i odnosi ekonomskih snaga u svetu. TAko će države OECD stvarati 48,7 odsto društvenog proizvoda sveta (61,1 odsto 1995. godine), dok će zemlje izvan tog kruga stvarati veći deo svetskog proizvoda. Kina će imati 19,6 odsto, Sjedinjene Države 16,3 odsto i Evropska unija 15,7 odsto društvenog proizvoda sveta. Brazil, Rusija, Indija i Kina, poznatije kao države BRIK-a, zbirno će povećati svoj udeo u svetskom društvenom proizvodu za 31,3 odsto (više nego SAD i EU zajedno), što u perspektivi može ugroziti globalnu imperiju SAD.

Stepen

Da bi se rešili problemi efikasnog jeftinijeg finansiranja država u razvoju i zaustavljanja dužničke krize, neophodno je uspostaviti sistem selektivnog kreditiranja. U realizaciji toga postoje dva kriterijuma i to prema stepenu razvijenosti i nameni. Prema stepenu razvoja, države su grupisane na: razvijene s bruto društvenim dohotkom 3.500 američkih dolara, na višem srednjem nivou s preko 2.500 dolara, na srednjem nivou s dohotkom od 635 do 2.500 dolara i najnerazvijenije među državama u razvoju s dohotkom do 635 dolara.