Odrastanje malog firera

Neke ptice nikad ne polete, neki ljudi nikad ne odrastu. Na ovaj ili onaj način ostanu u duši deca. To i nije tako strašno ako velika deca ne dođu na mesto na kojem treba da sede ozbiljni ljudi, odgovorni za svoje i tuđe postupke. Pogotovu ako im je poverena državna funkcija, s koje mogu da utiču i na sudbinu nacije. 

U zgradu Novog dvora 11. jula 2004. godine ušao je u kabinet predsednika Republike Srbije gospodin Boris Tadić. Pobedio je na izborima protivkandidata Tomislava Nikolića, mada upućeni tvrde da je radikal skupo naplatio priznavanje izbornog rezultata i pobedu kandidata Demokratske stranke.

Predsednik Boris Tadić rođen je 15. januara 1958. u Sarajevu, kao drugo dete bračnog para Ljubomira Tadića i Nevenke Kićanović-Tadić. Otac Ljubomir je rođen u pivljanskom kraju, u Crnoj Gori, a majka Nevenka Kićanović u Bijeljini. 

Otac Borisov je učesnik Drugog svetskog rata, nosilac je partizanske spomeniice. Poslat je u Beograd 1955. godine da piše novi ustav SFRJ i program Partije, a za profesora filozofije, politike i prava na Filozofskom fakultetu u Beogradu izabran je 1962. Borisova majka je neuropsihijatar, radni vek je završila u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu.
 
Profesor Ljubomir Tadić krajem 60-ih kreće u disidentske vode, kao pripadnik takozvane "Praksisove" škole. Udaljen je s Univerziteta, zajedno s Dragoljubom Mićunovićem, Zagorkom Golubović, Mihajlom Markovićem, Miladinom Životićem, Svetozarom Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Trivom Inđićem.

Početkom 80-godina, posle završene Prve beogradske gimnazije, Boris Tadić, kao student psihologije na Filozofskom fakultetu, pokušava da krene očevim stopama. Upoznaje Veselinku Zastavniković (rođena 1955. godine) iz Osijeka, koja studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Mlada i prelepa Osječanka već je aktivna u radu i delovanju tadašnjeg Crvenog univerziteta, na čijem su čelu vođe studentskog pokreta iz 1968. godine: Vlada Mijanović, zvani Vlada Revolucija, Pavluško Imširović i Dragomir Olujić, koji je okupljao disidente iz svih republika tadašnje Jugoslavije.

Među ženskim pripadnicima ovog pokreta Veselinka je bila najradikalnija, najhrabrija i vrlo obrazovana. Njen otac je u to vreme bio zastavnik u JNA.

Zahvaljujući svojoj devojci Veseli, Boris Tadić je uživao poštovanje prekaljenih disidenata. Njihovu vezu nisu odobravali Borisovi roditelji, naročito njegova majka Nevenka. Boris je bio u senci svoje devojke i disidentske vođe su ga prihvatale isključivo po tom osnovu, jer je bio mlak, detinjast, bolešljiv, a i dolazio je iz bolje stojeće porodice.

Skoro anatemisan od roditelja zbog veze s kćerkom iz podoficirske porodice, koja je tri godine starija (otac Ljubomir je rat završio u činu kapetana, a dogurao do pukovnika Ozne), Boris odlazi od kuće. Disidenti ga primaju kao svog druga i 1981. godine Boris i Vesela stanuju u iznajmljenom stanu u suterenu zajedno s Gordanom Jovanovićem, koji je u to vreme s Dragomirom Olujićem radio u odeljenju kontraobaveštajne zaštite disidentskog pokreta. 

U suterenu u ulici Koče Kapetana broj 47, gde su stanovali Vesela i Boris, održavane su tribine, sastanci raznih frakcija Crvenog univerziteta koji je, zbog konspiracije, bio podeljen na više odvojenih grupacija, koje su imale koordinatora u Dragomiru Olujiću.
Iz suterena u ulici Koče Kapetana na Vračaru, Vesela i Boris se 1983. preseljavaju u stan u Knez Miletinoj 40, kod Dragomira Olujića, u kojem su živeli duže od godinu dana. Kasnije mladi bračni par se izdržavao tako što su, istina ne baš uspešno, prodavali dečje lutke koje je Vesela umela da pravi. Po ženinom nagovoru, njegov otac Ljubomir uporno pokušava da sina odvoji od lepe Osiječanke. Majka Nevenka nije prihvatala disidentstvo a nije volela ni stil života svoga muža, Borisovog oca Ljubomira. Ona je više bila sklona komfornom životu, čemu je uspela da nagovori svoju kćerku Vjeru. Nevenka je potpisanog novinara, danas glavnog urednika TABLOIDA, pokušala je da smesti u ludnicu zbog organizovanja pobune u srednjoj školi 1974. godine, ali se on spasao bekstvom iz njene ordinacije.

Siromaštva se mladi bračni par Tadić oslobodio kada je Boris dobio posao profesora psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji.
Brak Vesele i Borisa uspešno je funkcionisao prvih desetak godina. Boris je imao razne hobije (bavljenje vaterpolom, u kojem nije ostvario nikakve rezultate, jer je rovitog zdravlja, bez obzira na korpulenciju). Idoli su mu bili članovi muzičke grupe "Idoli'' (Vlada Divljan, Srđan Šaper, Nebojša Krstić...) koja, inače, nikada nije održala nijedan koncert i u kojoj je samo Vlada Divljan znao da svira. Njihove svirke za ploče izvodio je tonac Radio Beograda Milovan Pilipović, onda popularan kao Minimaksov pulen i poznat kao Mile Pile, koji je svirao više instrumenata i nasnimavao svoju svirku na njihove ploče. Ova grupa imaće u životu Borisa Tadića značajan uticaj, na njegovu sreću, a na našu nesreću. 

U politiku Boris Tadić ulazi početkom 90-ih, kada njegov otac Ljubomir u beogradskom Domu omladine osniva s još 11 istomišljenika Demokratsku stranku. U ovoj partiji naći će se i njegov sin, a vrata stranačkih organa za njega su širom otvorena.
Predsednik stranke je u početku Dragoljub Mićunović, Ljubomirov kolega s fakulteta, a potom Zoran Đinđić, kome je Ljubomir Tadić bio uzor. Preko svog oca Boris je u mladosti upoznao Dobricu Ćosića, a sam tvrdi da je najveći politički uticaj na njega imala knjiga Koštunice i Čavoškog "Stranački pluralizam ili monizam".

U Demokratskoj stranci gospodin Boris Tadić je, zahvaljujući uticaju svog oca, izabran za sekretara Glavnog odbora, a potom i za potpredsednika Izvršnog odbora. S liste ove stranke izabran je i za poslanika Narodne skupštine Srbije.

Ulazeći u politiku, Boris Tadić zaboravlja na svoju mladost i počinje da oponaša svog predsednika Zorana Đinđića, za koga njegov otac Ljubomir nije gajio simpatije.

Kada Đinđić kreće da modernizuje "partiju žutih", nalaže svim funkcionerima da se ''dovedu u red''. Postavlja im ultimatum: koliko kilograma da skinu, koliko sati da provedu na vežbama u teretanama, kako da se oblače, gde da se sastaju. Pokojni Đinđić je protežirao mlade, tek iz fakultetskih sala izašle devojke i mladiće.

Uglavnom one koji su mladi, a knjiga im nije išla od ruke. Kao lideru demokrata, Đinđiću su podvodili srednjoškolke koje su učlanjivali u stranku, a njima i roditeljima nudili plaćena mesta u gradskoj administraciji, kada je Đinđić postao gradonačelnik Beograda.

Pokojni Zoran Đinđić je uticao i na Borisa Tadića, s preporukom da "otkači ženu Veselinku". Blizak Đinđićev saradnik se seća da je Zoran, u polušali, tražio od Borisa: "Ma, koji će ti k... žena koja ne može da rodi?! Nađi mlađu i bogatiju ribu!". Želeći da sačuva bliskost s Đinđićem, Boris se sporazumno razvodi od Veselinke Zastavniković 2. septembra 1997. godine u beogradskoj Palati pravde. Nije to više bio isti čovek. Padaju mu na um majčine reči da treba biti bogat, a onda i moćan.

Ubrzo se Boris ženi Tatjanom, građevinskim inženjerom. S njom dobija dve kćerke, Mašu i Vanju.

Život Borisa Tadića iz temelja se menja. On putuje po svetu. Đinđić ga upoznaje s grčkim milionerom Kokalisom. Otac Ljubomir, koji je vanbračno živeo s novosadskom Jevrejkom Klarom Mandić, bliskom prijateljicom Slobodana Miloševića, postao je predsednik Srpsko-jevrejskog društva. Brak s Klarom kratko je trajao, jer se u njeno srce odmah uselio Kapetan Dragan. I Boris odlazi u Izrael, da se ''nauči zanatu'' kako se postaje bogat. Godine 1999. grčki milioner Kokalis šalje ga u SAD da završi bezbednosni kurs za lidere Jugoistočne Evrope.

Kada je 05. oktobra 2000. oboren Milošević s vlasti, Boris se dan kasnije na terasi Skupštine grada upoznaje s Miloradom Lukovićem-Ulemekom - Legijom. Razgovaraju više od sat vremana, nasamo. Boris nikada posle 12. marta 2003. godine, kada je streljan premijer Đinđić, nije pomenuo Legijino ime!

U oktobru 2000. u saveznoj vladi Boris Tadić postaje ministar za telekomunikacije, i to kao potpredsednik Demokratske stranke, što je funkcija na koju je izabran 27. februara iste godine na Skupštini DS.
 
Novi ministar odmah prihvata Miloševićevog tajkuna Bogoljuba Karića kao svog prijatelja. Zahvaljujući Borisu, Bogoljub Karić je sačuvao svoju kompaniju ''Mobtel'' u narednim godinama. Na račun Borisa Tadić pristižu velike pare. Izraelske i grčke banke su sigurne od provera iz Beograda. Premijer Srbije, pod pritiskom svojih stranačkih kolega, smenjuje Tadića s mesta ministra zbog njegovih dugih prstiju. Boris je finansijski ojačao, već je inkasirao u to vreme nekoliko miliona dolara i čeka novu priliku.

Kada Vojislav Koštunica odlazi s mesta saveznog predsednika, u kabinetu Svetozara Marovića gospodin Boris Tadić dobija resor ministra odbrane! Klinički psiholog je univerzalnih sposobnosti. Samo da je na vlasti. Vodi telekomunikacije, odbranu, sve može. Na ovo mesto je postavljen jer je pukovnik Novosielski, tadašnji vojni ataše u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu, ultimativno tražio od premijera Đinđića da ministar odbrane ne bude Zoran Živković, premijerov zamenik u DS-u.

Čim je klinički psiholog postao ministar odbrane, odmah je tražio adekvatan smeštaj. Zbog bezbednosti, kako je rekao. Pravdajući se da je bez stana, jer je svoj dvosobni stan nakon razvoda s Veselinkom ostavio njenom ocu, koji je u međuvremenu unapređen u čin kapetana i penzionisan, ministar odbrane useljava se u vilu na Dedinju, u Lackovićevoj ulici. Njegov otac Ljubomir zamenio je kuću u Gospodar Jovanovoj za dva stana. Boris je dobio dvosoban stan u bloku 45 na Novom Beogradu, dok je njegov otac dobio stan u Francuskoj ulici. Boris je kasnije taj stan prodao i kupio novi kod starog "Merkatora".

Iz omanje kuće nadležni opštinski organi SO Savski Venac brzopotezno iseljavaju dve sestre koje u njoj žive, prisilno ih smeštaju u staračke domove, a iz vojnog budžeta izdvaja se oko milion dolara za uređenje ovog rezidencijalnog objekta, u kojem Boris Tadić, čuvan jakim policijskim snagama, i danas živi. Vila je opremljena najmodernijim nameštajem.

Za svoje pomoćnike ministar odbrane dovodi Gorana Vesića, Živorada Anđelkovića, Bojana Dimitrijevića... koji nemaju ni trideset godina. Službe bezbednosti imaju posla preko glave, kako da se zaštite od Tadićevih momaka od kojih neki nisu ni vojsku služili. Ali, šta to zanima Borisa Tadića?!

Njega sve više zanimaju maloletnice kojima se odao. PR ministra odbrane je Ana Urošević, tek svršeni student, s kojom Boris stupa u intimnu vezu i obećava joj da će mu postati supruga. Po ceo dan ministar se odaje uživanju, do kasnih noćnih sati. Supruga Tatjana postaje prisutni građanin u njegovom životu i samo su formalno u braku, valjda zbog dece.

Želeći da sledi premijera Đinđića, Boris Tadić održava seksualne odnose s lepuškastom gospođom, koja je potpredsednica jedne od najjačih srpskih kompanija. Borisu se u koferu donose pare i odnose u "Berkli banku" u Londonu. Boris svojim stranačkim intimusima to pravda: "Jebeš ga, ja sam jedini predsednik na svetu koji nema svoju kuću, red je da imam pare".

Kada se 11. jula 2004. godine uselio u novi dvor na Andrićevom vencu, predsednik Srbije šokira javnost. Za najznačajnije savetnike postavlja Vuka Jeremića, koji je tek diplomirao fiziku u Londonu! A upravo zbog veza s Vukovim ocem, koji mu je prenosio novac u London, u banku "Berkli", Đinđić je smenio Tadića s mesta ministra za telekomunikacije, jer se Vuk Jeremić, tek svršeni student, predstavljao kao Đinđićev šef kabineta, mada je pomenuta potpredsednica kompanije na ovo mesto postavila Nemanju Kolesara, koji se zabavljao sa kćerkom predsednika kompanije. Savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku je, odmah po imenovanju, otišao u vojsku!

Kada je izabran za predsednika, Boris je postao i javna ličnost. Tako smo često obaveštavani nemuštim saopštenjima da je na lečenju na VMA. Od kojih bolesti, nije nam objašnjeno.

Njegova majka Nevenka kazala je za list ''Toronto'', u broju od 02. jula 2004. godine, da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C vitamina i antioksidante, jer bez imunološke podrške nije sigurna da bi izdržao radni tempo!

Dok se bavio vaterpolom, njemu je dve godine bilo zabranjeno da ulazi u bazen, zbog lošeg imunološkog sistema. Izvori TABLOIDA potvrđuju da predsednik Tadić često zapada u emocionalne krize, da ga izbezumljuje činjenica što ulazi u godine i gubi seksualne sposobnosti i da ga ponekad, na VMA elektroškovima vraćaju u stvarnost, uveravajući ga da je to u njegovim godinama prirodna pojava.

Kako kaže jedan od članova Tadićevog kabineta kome je TABLOID garantovao diskreciju, sve poslove iz delokruga predsednikovih ovlašćenja vodi šef njegovog kabineta gospodin Rakić. Svi oni, a naročito biznismeni, koji žele da se sretnu s Borisom, moraju to da završe preko g. Rakića, koji debelo naplaćuje te usluge i u ime predsednika zove sudije, tužioce, ministre.

Radni dan predsednika Tadića je haotičan. Zavisi od njegovog raspoloženja. Često, zbog pada imunološkog sistema, on sam pada u apatiju, depresiju, razgovori sa savetnicima su uglavnom neformalni ili su na nivou uličnog žargona. Presudnu ulogu na njega imaju Srđan Šaper i lekar Nebojša Krstić, bivši članovi grupe "Idoli". Gospodin Šaper je teško frustriran svojim fizičkim hendikepom. Jedna glumica, koja je glumila sa Šaperom u filmu "Davitelj protiv davitelja", kaže da je snimala lascivne scene i da je imala priliku da Srđana vidi golog. Njegov polni organ je skoro nevidljiv, a Šaper se 1996. podvrgao i operaciji radi njegovog produženja.

Predsednik Tadić je za svog savetnika za medije postavio lekara Nebojšu Krstića, koji je jedini u Tadićevom timu uračunljiv čovek i svojim stručnim znanjem iz medicine svakodnevno pomaže Tadiću da ostane "u sedlu". Predsednik je Nebojši i pacijent.
Predsednik Srbije je sanjar, i nedozreo, sklon samoubistvu.

Boris obožava da se dokazuje pred mladim ženama. Na jednoj sedeljci sa svojim savetnicima požalio se da mu je žao što u mladosti osim Veselinke nije imao drugih žena. Sada se iz petnih žila trudi da to nadoknadi. Noću sam ide kod svojih ljubavnica svojim blindiranim kolima. Jedan od policajaca, koji se u civilu zatekao u Zemunu, gde živi predsednkova milosnica, kaže da je noću oko pola tri video Borisa za volanom kako preko zvučnika, jer rotaciona svetla nisu bila uključena, sikće iz kola ostalim vozačima koji su stajali na semaforu: "Skloni se, skloni se". Ne treba smetnuti s uma da se pre dve godine u Guči, kada mu je jedan momak nešto dobacio, predsednik Srbije zatrčao za njim s telohraniteljima i uhvatio mladića za gušu, što su mediji zabeležili, ali su to pripisali "čvrstini karaktera predsednika".

I u stranačkim poslovima Boris Tadić, mada po Ustavu ne bi smeo da bude lider stranke, bavi se kao diktator.

Sam donosi odluke. I dok je pokojni Zoran Đinđić na izborima za lidersku funkciju imao protivkandidate, Boris Tadić je na poslednjim izborima bio jedini za tu funkciju, jer drugima nije bilo dozvoljeno da se kandiduju. On iskreno namerava da doživotno ostane lider Demokratske stranke, bez protivkandidata.

Dan uoči izbora nove vlade Srbije, na čelu s mandatarom Koštunicom, Tadić je lično određivao ministre. Jedan od njegovih ministara posvedočio je uredniku TABLOIDA da je bio prisutan kada se gore pomenuta dama, potpredsednica kompanije, javila Borisu. Šta su razgovarali, ministar nije mogao da dokuči, ali se Boris udario rukom po čelu nakon završenog razgovora i obratio stranačkim kolegama: "Au, bog te jeb'o, kako se nisam setio čoveka! A družio sam se s njim. Eto, imamo ministra finansija, Mirka Cvetkovića". Bivši direktor Agencije za privatizaciju, kako je odmah objavio "Blic", većinu privatizacija, uključujući i cementare iz Paraćina, za šta je uzeo nekoliko stotina hiljada dolara mita, sproveo je na nezakonit način.

Prisutni su već videli Božu Đelića na ovoj funkciji, kao što je bio i stranački dogovor, ali je Boris, nakon telefonskog razgovora s pomenutom damom koja mu je napunila konta, doneo drugačiju odluku. U DS-u je opšte nezadovoljstvo Borisovim odlukama. On se pokazuje kao pravi diktator koji odluke donosi nasumce i po svom nahođenju, rukovođen isključivo ličnim interesima i u različitim duševnim stanjima. Fireri su uvek takvi, nikad ne odrastu, ali se nametnu kao vođe.

Preljubnik

U vreme kada je Đinđić bio gradonačelnik Beograda, Boris Tadić je bio direktor Demokratske stranke. Njegova sekretarica je bila žena Aleksandra-Saše Simića koji je bio Borisov drug iz mladosti. Simić je u DS-u bio predsednik pravnog odbora, a kasnije sudija Saveznog ustavnog suda tadašnje SR Jugoslavije. Boris mu je obljubio ženu i Aleksandar Simić takođe aktivista Crvenog univerziteta, napustio je stranku i postao savetnik Vojislava Koštunice.

Bez odgovora

Pozivajući na odredbe Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, pomoćnik glavnog urednika našeg lista dostavio je pres službi predsednika Republike pitanja, očekujući da na njih dobijemo precizne odgovore. Pitali smo za račune predsednika Tadića u stranim i domaćim bankama, za protežiranje srpskih tajkuna, za rezidenciju u Lackovićevoj na Dedinju...
Do zaključenja ovog broja nisu nam se javili iz pres službe, a ni predsednikovi telohranitelji nas nisu posetili. U sledećem broju, nadamo se, objavićemo i odgovore iz kabineta predsednika Tadića, koji se kune da poštuje zakone, u ovom slučaju Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja.

Kako pronaći suprugu?

Kad sustignu velike državničke obaveze, supruge predsedničke bivaju često usamljene. Posebno kad povrh takvih obaveza postoje i paralelne veze.
Supruga Borisa Tadića Tatjana svakom građaninu je dostupna najmanje desetak sati dnevno u restoranu "Pane & Vino" u Dobračinoj ulici u Beogradu. Najčešće u društvu nadobudne krojačice iz Knina, samozvane modne kreatorke Dragane Ognjenović. Predsednikova supruga je sve usamljenija. Lepša strana priče bi bila da je prva dama Srbije makar vlasnik ili suvlasnik ovog restorana.