Kupanje u pivu

Guča – Na početku koncerta u Guči (na čijem 47. Dragačevskom saboru trubača je bio glavna zvezda, kasno noću u petak) Goran Bregović je u dobrom marketinškom stilu pozvao masu od nekoliko desetina hiljada ljudi (i oko dva miliona – kako je rečeno – gledalaca direktnog TV prenosa) na opijanje, a prve gutljaje na bini posvetio je kolegama muzičarima koji se u nedelju takmiče za najbolju trubu, orkestar i bubanj.  Jer, zbog pića i „davanja oduška” ovde se i dolazi.

Mnogima je  bio izlišan savet muzičara priznatog u svetu. Bilo je toliko i pijuckanja i opijanja do besvesti u svim šatrama i oko njih, da bi Guča i po tome mogla da uđe u Ginisove rekorde: nigde se na toliko malom prostoru (kao u srpskom selu koje je postalo brend) ne popije toliko alkohola u razmaku od četiri do pet dana.

Novi brend je i pivo „guča”. Troši se u velikim količinama, na svakom koraku. Stvoreno je pre mesec dana, za ovu priliku, a proizvođači se nadaju da je to tek početak velikog poslovnog pohoda.  Juče je grupa mladića iz Čačka od tog piva napravila baru (prečnika četiri metra) kod Spomenika trubi i okupala se, valjajući se  u njoj zdušno, samo u gaćama.

Ovdašnji stručnjaci za fenomen Guča skloni su staromodnom mišljenju da „Sabor nije ono što je bio, pretvorio se u Egzit; bez poštovanja tradicije i lumpovanja po meri, kako dolikuje, a ne ovako – svako svira i igra gde mu je volja, fajront je u tri, ne kao nekad – u zavisnosti od  želje gostiju – veselje traje do poslednje tačke izdržljivosti”.

Većina od (očekivanih) pola miliona gostiju su mladi iz svih krajeva sveta, svih rasa, muzičkog ukusa i imovinskog stanja. Odmah se „prime” na raskalašne zvuke koji ih na svakom koračaju uvode u, dotad nepojmljivi, raj hedonizma. Sve se može, ako nije protivno zakonu. Ako ne voziš auto, možeš da popiješ sve pare koje si poneo, možeš urlati (pevati) i igrati (skakati) dok te glas i stas drže. Pod budnom prismotrom policije u uniformama i bez njih, uz pomoć „saborske policije” (to su profesionalci za bezbednost, uglavnom iz Šumadije, a ima i lokalnih dobrovoljaca)  novi (pogrdno – „novokomponovani”) saboraši govore različitim jezicima. Zajednička reč koja ih povezuje, vidi im se na licima, glasi – super!

Nema kutka u Guči gde uz obaveznu, preglasnu muziku, ne može nešto da se popije, pojede ili kupi. Od pištolja na sapunicu, kandiranog voća u medu, gipsanih česmi, do majica s primamljivim porukama, narodne nošnje i drvenih crkava u flašama za rakiju, kokardi i kaubojskih šešira. Neki mladi stranci koriste tu priliku i, šale radi, preoblače se u Srbe veće od Srba.

Između šareniša tezgi, svakojakih reklamnih panoa i neobično odevenih saboraša, po šatrama (i oko njih) sviraju muzičari. Oni zbog kojih su svi, kao, i došli. Jedan od njih je Božidar Nikolić zvani Donjak (52) iz Grdelice. Za njega kažu da je stvorio „grdelički stil”. To su aranžmani latinoameričkih melodija uz isprekidan (sedam osmina – brže i tri četvrtine – malo sporije) ritam, sa upotrebom piska ili frulice na trubi, kao ukrasa lepršavih, brzih melodija uz koje se igra čoček. Svira po svadbama na jugu Srbije. U Beograd dolazi samo po pozivu. „Kad sam bio mlađi, u Švajcarskoj me pita jedan gost u hotelu: ’Znaš li Mama Huanita’? Rekao sam da ne znam, ali sam se malo okrenuo, popio rakijice iz čuturice i počeo. Onaj se oduševio. Kada sviram, samo me ne prekidaj, ne traži, dobićeš, mogu dan i noć da sviram pesme iz celog sveta, a nijednu da ne ponovim...”

Možda se malo hvali ovaj tamnoputi svirač, ali kažu da je dobar jer je ipak izmislio nešto novo.

Muzika srpskih trubača se deli na tri vrste: užičko-šumadijska (kolo, marš, izvorne pesme), južnjačka (naglašen ritam, više improvizacije, glasnost) i istočna (Negotin – Zaječar, sa elementima vlaške muzike). Svako je popularan u svom regionu, a zahvaljujući filmovima i dobrim muzičarima, „južnjaci” su poslednjih godina popularniji i šire.

Od Bakije Bakića i Feata Sejdića do Slobodana Salijevića i Bobana Markovića, oni su stvarali sopstveni brend.

Ovde u Guči, smešteni su u osnovnoj školi i dvorištu, gde vežbaju, dogovaraju se i spavaju. Dodeljeni su im besplatni obroci. Šta dobiju u šatrama, njihovo je. Zato su oni  veoma vredni trudbenici. Mogu da zarade i po 10.000 dinara svaki, dnevno.

Uoči koncerta, po završetku konferencije za medije, Goran Bregović je desetorici iz  orkestra za doček pred Domom kulture dao po 50 evra. Dirljivo kavaljerski. Davao je i drugim kolegama koji su ga saletali na putu kroz Guču. Koliko je on dobio za koncert smo čuli, ali informacija nije proverena.