Putina obavezno ukloniti

Zapadni, a posebno američki stratezi, već su doneli odluku da Putin mora biti uklonjen jer se njegova politika potpuno odvojila od poslušne Jeljcinove, sa tendencijom da Rusija poput SSSR-a ponovo postane ključni faktor u svetskim zbivanjima.

Zaoštravanje odnosa na relaciji London - Moskva sa obostranim proterivanjem po četvoro diplomata i međusobnom izmenom teških reči je samo uvod u sve žešću kampanju koja je u suštini usmerena protivu Putina. Amerika i njeni sateliti su jako nezadovoljni naglim jačanjem Rusije a posebno neposlušnim Putinom. Procenjuje se da Putin neće ići na treći mandat i da će ga na predsedničkim izborima početkom 2008 zameniti neka nova ličnost ali za Zapad ceo taj scenario nije rešenje koje bi im odgovaralo.

Prvo očekuje se da će Putin za predsedničkog kandidata predložiti nekog svog bliskog saradnika iz svoje partije, a koji bi nastavio sadašnju politiku jačanja Rusije.

Kao drugo Putin uopšte ne namerava da ode iz politike, već se samo „povući“ na mesto predsednika svoje partije (Jedinstvena Rusija), sa koga će i dalje komandovati glavnim pravcima ruske politike. Tako bi novi predsednik a i cela piramida vlasti bila pod čvrstom kontrolom Putina kroz partijske mehanizme. Ovakav scenario se zapadu nikako ne dopada i grčevito se traže mehanizmi kako ukloniti Putina ili bar bitno oslabiti njegovu poziciju i uticaj.

S toga sve ove navodne nesporazume Zapada i Rusije treba posmatrati kroz tu prizmu. London je u ovom „diplomatskom okršaju“ samo američka „sonda“ koja treba da utvrdi kako će Rusija na dosad uobičajene provokacije ponižavanja reagovati i koliko će te reakcije biti suštinski ozbiljne. Može li Zapad još uvek da Rusiju zavaravati navodnim stranim ulaganjima, ili je i u Rusiji već shvaćeno da su strana ulaganja samo maska iza koje se u stvari krije imperijalističko osvajanje teritorija, pa i država. Razumljivo i logično je da sa osvajanjem teritorija neminovno ide i eksploatacija prirodnih bogatstava i privrednih resursa na tim prostorima.

E sad tu imamo malu izmenu, odnosno modernizovanu globalističku varijantu. Sada u XXI veku ne osvaja se prvo teritorija, već se odmah ide sa „ulaganjima“ u eksploataciju resursa, prirodnih ili industrijskih, a teritorija (država)je i dalje „vaša“. Moguće su sve varijante, ali Zapad prevashodno voli kupovinu (obično u bescenje), sa bar 70% vlasništva, kako bi u potpunosti raspolagao kupljenim resursima. Prividno država je vaša a vaši su i ljudi, odnosno radna snaga koju ulagaču nudite što povoljnije, za šaku dolara, da bi na svetskoj pijaci privlačenja stranih ulaganja bili što konkurentniji. Dakle sve je i dalje vaše, a njihov je samo enormni profit.

Ako još smanjite stepen željenog suvereniteta „svoje države“ i zaboravite na nacionalne i istorijske korene, onda postajete veoma atraktivni za strana ulaganja i u globalističkom svetu dobijate visok rejting „demokratizovane države“. U ovaj paket gubljenja suvereniteta obavezno ide uništavanje svoje Vojske i bezbednosnih službi, kako sutra ne bi slučajno uvideli da ste i faktički porobljeni i pokušali da se tog ropstva oslobodite. Vojnu industriju će vam zapadni ulagači ionako uništiti selektivnim bankarskim kreditiranjem jer su njihove banke prve ovladale novoosvojenom državom a i „vašim“ bankarskim sistemom. Da sve izgleda vrlo „demokratski“ izabrali su vam i državno rukovodstvo koje sve ove gore navedene poslove odrađuje dok vas „vaši“ mediji ubeđuju da je sve to radi vašeg dobra, prosperiteta građana i države. Građana, jer naciju i nacionalnost nije pametno ni spominjati.

Ako bi slučajno neko od instaliranih predsednik „poludeo“ i naprasno se probudio iz tog demokratskog bunila, vrlo brzo bi shvatio da nema Vojsku i ostale atribute sile, da nema informacije koje treba da mu obezbeđuju njegove obaveštajne službe, da nema para jer su naše pare u njihovim bankama, a ni industriju koja može proizvesti bilo šta neophodno za odbranu države. Shvatio bi da je na čelu i bukvalno porobljene zemlje, bez mogućnosti da bilo šta konkretno uradi. Na kraju bi došlo i ono najgore. Shvatio bi da on i nije predsednik već samo marioneta i podizvođač prljavih radova u interesu svojih mentora. Može da bira. Da se vrati u san demokratske fikcije, ili da se ubije. Da ga oni koji su ga i instalirali na mesto predsednika, kao rušitelja demokratije, despota ili diktatora ne bi ubili.

Rusija je ipak prevelika zemlja sa ozbiljnom intelektualnom elitom da bi joj se ovakvo kukavičje jaje moglo gurnuti ponovo u gnezdo. U haotičnom raspadu SSSR-a to se i moglo, ali 17 godina kasnije, nikako. Pogotovu ne Putinu koji kao profesionalni obaveštajac vrlo dobro razume ulogu Vojske, bezbednosnih službi i tehnologiju funkcionisanja države. Bez pretenzija da hvalim ili osporavam rezultate predsednika Putina kao analitičar moram se držati isključivo činjenica.

Putin je na malo neuobičajen način, 01. januara 2000 god. na mestu predsednika zamenio Jeljcina. Da li je to naglo povlačenje Jeljcina bilo iznuđeno unutrašnjim tenzijama zbog opšteg ptonuća zemlje, njegovom bolešću ili nekim posebnim okolnostima za ovaj tekst i nije bitno. Bitno je da je Putin preuzeo Rusiju i bukvalno na kolenima. Gladnu, razorenu i opljačkanu, koju je Zapad ponižavao i ucenjivao za svaki milion skupih kredita. Samo sedam godina kasnije Rusija je u uzletu. Prevremeno su vraćeni svi krediti, devizne rezerve zemlje se procenjuju na 320 milijardi $, glavni privredni resursi su uglavnom pokrenuti a pojedini poput građevinarstva u neviđenom procvatu. Vojska, Policija i ostali atributi sile konsolidovani, a bezbednosne službe reorganizovane do stepena zavidne operativnosti. Rusija je 2006 godinu završila sa impozantnim suficitom od 220 milijardi $, više ne kleči pred zapadom već na njega pljucka, a po malo i preti, kad je to neophodno. Tako je Putin i lično zavalio šamarčinu Englezima da treba da se probude i shvate da više nisu imperijalna sila, koja nešto može da zahteva. Da je njihov zahtev Rusiji da promijeni svoj Ustav kako bi izručila Lugovoja, uvredljiv za državu i narod, preporučivši Britancima da "oni treba da promijene svoje mozgove".

Napregnite svoje misli i pokušajte da se setite koji je to državnik u istoriji naše planete za samo sedam godina uspeo da iz ponora podigne jednu tako veliku zemlju. Podigne do nivoa druge sile sveta, bez koje se već danas, a pogotovu sutra, ne mogu rešavati svetski problemi pa i za nas izuzetno važna kriza oko Kosmeta. Državnik koji je 2004 dao zadatak sebi i Vladi Rusije da se do 2008 udvostruči BNP (Bruto nacionalni proizvod) Rusije, zaslužuje posebno poštovanje. Ne morate puno razmišljati. Takav do sada na planeti nije postojao.

Svakako da Rusija nije rešila sve svoje probleme i da još mnogo toga treba uraditi, ali kratkoća vreme za koje je ova ogromna zemlja izašla iz velike krize je zadivljujuća i Putinu se mora priznati organizaciona genijalnost.

Oponenti Putinove politike podvlače da su impresivni rezultati plod enormnog skoka cene nafte i gasa, što je delimično tačno. Ali na današnjem svetskom tržištu deficitarnih energenata mudri državnici stvaraju uslove za skokove cena, kako bi svojoj ekonomiji omogućili što veće profite. To je upravo zapadna državničko-poslovna strategija. Ali da malo zumiramo taj problem, možda ćemo doći do vrlo zanimljivih zaključaka.

Putin je bezrezervno podržao Amerikance u „borbi protivu terorizma“ omogućivši im čak i transport trupa preko Rusije kako bi Talibani u Avganistanu bili napadnuti i sa severa i sa juga. Vrlo je bio „ćutljiv“ kada se Amerika spremala da napadne Irak pod izgovorom borbe protivu terorizma, iako je celom svetu bilo jasno da Amerikance jedino interesuje iračka nafta, a ne demokratizacija Iraka. Znači i jedan i drugi rat vođen je zbog nafte, s tim što je Avganistan bio potreban samo kao transportni put za naftu iz Kaspijskog basena. Većina zapadnih analitičari je ukazivala da ako rat pođe naopako, cena nafte će enormno skočiti i dostići čak i 70$ za barel. Svakako da je Rusiji kao velikom izvozniku nafte odgovaralo da se Amerikanci u te gerilske ratove zaglibe, imajući i sopstveno iskustvo iz rata SSSR-a u Avganistanu. Ako to prevedemo na naš srpski jezik bila je to dobro proračunata Putinova navlakuša koja je cenu naftu danas doterala do rekordnih 76$ za barel sa tendencijom da bude i veća. Oba rata su se otegla, pa Irak sveskom tržištu daje neznatne količine, a potencijalni naftovodi kroz Avganistan su samo deo pustih želja.

Sve je to „igra“ velikih i moćnih, u kome neko profitira a neko gubi, ali u osnovi svega stoje državnici koji u tim nadmetanjima pokazuju svoje prave sposobnosti. Veličina i državnička mudrost Putina je upravo u tome što je znao da ćuti i povija se kad je Rusija bila slaba ali sada zapadu pokazuje jedno sasvim drugačije lice. Lice od koga im se krv ledi u žilama, znajući da od Rusije postaju sve više zavisni. Samo EU od Rusije dobije 30% potrebnih količina gasa i oko 18% nafte koje ne mogu kupiti nigde drugo jer ih nema. Zapad više nema ni dosad jedini adut novčanog ucenjivanja Rusije, čak je situacija skoro suprotna.

Ako svemu ovome dodamo da se čuveni engleski štofovi više decenijama ne proizvode na ostrvu, da te artikle i gotovo skoro 70% svih roba široke potrošnje proizvodi Kina, Indija i azijske zemlje, razvijeni Zapad je u latentnoj groznici kako održati postojeći visoki standard. Gde zaposliti radnike i u kojim to granama privrede, kad se jedna po jedna gase. Jedina ozbiljna delatnost Zapada je danas svedena na novčane transakcije i kreditiranju manjih zemalja novcem bez realnog pokrića, ali je ta „finansijska piramida“ sve bliža rušenju. Zapadu ostaje još dominacija u domenu proizvoda visokih tehnologija, medicini, vojnoj i automobilskoj industriji. No sve je to premalo da bi se mogli zaposliti milioni ljudi i očuvati postojeći nerealno visoki standard. Potpuno sam siguran da su ovo završni taktovi pljačkaška ere imperijalističkih sila započeta još sa Kolumbom. S toga Putin prilično nediplomatski opominje Britance da više nisu imperijalna sila, da nisu u poziciji da prete, već bi im bilo korisnije da promene način razmišljanja i na vreme shvate da je njihova era pljačkanja Sveta prošlost.

Obnavljanje hladnog rata

Posle nekoliko vrlo oštrih istupanja Putina na samitu EU – Rusija u Lahtiju, kao i sastanka u Minhenu mnogi zapadni komentatori su pompezno objavili povratak „hladnog rata“. Ja lično mislim da hladni rat između Istoka i Zapada suštinski nikada nije ni postojao. Bio je nasrtaj svih na SSSR pa čak i od onih koji su formalno bili u „Vršavskom paktu“, i SSSR se pod svim tim pritiscima ogromnog davanja i izdržavanja „saveznika“ prevashodno finansijski urušio.

Danas Rusija primenjuje doktrinu Amerike i Zapada. Ne daje ništa a ako nekome nešto treba može da kupi, ali to i da dobro plati. Na Zapadu su ipak svesni da se ove 2000-te godine nikako ne mogu porediti sa periodom posle Drugog svetskog rata mada bi to rado voleli. Pored napuštanja neefikasnog socijalističkog vođenja države Istoka, tehnološki jaz između Zapada i ostatka sveta drastično je smanjen. Zemlje poput Kine, Indije pa sve do Brazila nisu više zemlje koje se mogu u bescenje eksploatisati već su postali ravnopravni partneri, pa čak i nedostižni konkurenti razvijenom Zapadu. Novog hladnog rata iz prošlog veka neće biti ali će se voditi neki drugačiji ratovi za tržišta i resurse. Kakvu strategiju treba Zapad da sprovede kad su ogromna tržišta u Aziji a trećina preostalih svetskih resursa u Rusiji. Zato je Merlin Olbrajt još pre desetak godina kao ambasador SAD u UN zavapila da nije pravedno da samo jedna zelja (Rusija) raspolaže sa trećinom svih svetskih resursa. Po staroj imperijalističkoj logici to bi trebalo podeliti ali tako da njihov kolač bude daleko najveći.

Pošto se Rusija ne može vojno osvojiti jer može vrlo žestoko da uzvrati, treba joj instalirati „razumnog“ predsednika, poput Jeljcina, koji bi svoje resurse stavio na izvolte zapadnim kompanijama. Putin je pokazao da za takve želje Zapada nema sluha i mora se nekako ukloniti jer postaje ozbiljna smetnja. Dodatni problem je kako ukloniti čoveka koga velika većina Rusa podržava, ali se u tom cilju neće birati sredstva, i sve varijante su dozvoljene. U taj posao biće uključeni domaći tajkuni poput Berezovskog…, „slobodni mediji“, „nevladine organizacije“ srebroljubivi intelektualci i poznate ličnosti, sindikalne vođe, „svesna omladina“… i još sijaset protuva i nikogovića. Ulog je veliki pa se za njega treba pomučiti ali i potrošiti ozbiljan novac. Sa zapada će na adresu „Putina Cara“, diktatora, nedemokrate stizati sve teže optužbe ne bi li se njegov autoritet poljuljao. Taj „zub“ treba dobro rasklimati kako bi mogao biti iz korena iščupan. S toga ovakve Londonske gafove sa proterivanjem diplomata treba posmatrati isključivo u tom svetlu. Zapad se neće ustručavati ni od pojedinih ubistva istaknutih opozicionih novinara poput Ane Politkovskaje, pa i političara, čija će ubistva stvarati afere, a one logično biti pripisana diktatoru Putinu. Sve u svemu već više puta viđeni scenario stvaranja haosa. Ceo program i organizacija će biti testirani na ovogodišnjim decembarskim izborima za rusku Dumu, koji scenaristima trebaju da ukažu na organizacione propuste a i za pridobijanje novih pristalica koji na izborima ne budu prošli. Sve u svemu Ruska jesen, zima a i proleće neće biti nimalo dosadni. Ne znam kako će se Rusija i Putin od ovog specijalnog rata braniti. Ali znam kako bi trebalo da se brane. Već viđenim policijskim akcijama protivu Kasparova i njegove zanemarljive grupice, nikako.

Kao politički analitičar rizikujem da posle ovakvog teksta budem proglašen rusofilom, neobjektivnim i zaljubljenikom u Putina. Daleko od toga da je Putin bezgrešan, i u njegovom radu je bilo grešaka, ali su one u ukupnoj računici toliko minorne da se moraju zanemariti. Uspesi državnika se ocenjuju na najvažnijim strateškim pitanjima među kojima su: privredni rast i rast BNP, standard građana, bezbednosna i monetarna stabilnost zemlje, stepen zaposlenosti, kao i opšte stanje u društva. Na svim tim poljima Rusija je mimo svih prognoza od 2000 koračala koracima od sedam milja. Tako brzi oporavak i uzdizanje, gotovo na svim poljima, omogućio joj je da i na međunarodnom planu postane respektivni faktor čija se reč mora uvažavati. To su državnički rezultati Putina i ja bih sa posebnim zadovoljstvom na čelu Srbije želeo da vidim jednu takvu ličnost, unapred prihvatajući da napravi i sve usputne greške koje Vladimir Vladimirovič Putin na uzdizanju Rusije učinio.

Državnik, šta je to?

Naše DOS uličare na vlasti ne bi trebao ni spominjati jer oni u ovom prikazu državnika, njegovih uspeha i iskušenjima sa kojima se suočava nikako ne pripadaju. No ipak ja sam Srbin pa malo zavidim Rusima što na čelu države imaju ličnost koja im je pre svega vratila nacionalno dostojanstvo a ono se ničim ne može zameniti. Samo nacije u nacionalnom zanosu mogu ući u „New deal“, a one sa ubijenim nacionalnim ponosom neće da gase ni šumski požar u svojoj šumi, sa čime smo ovoga leta suočili. O „velikim“ državničkim dometima maših marioneta sam već dosta pisao pa bi bilo kakvo poređenje sa državničkom veličinom poput Putina bilo krajnje neukusno.

Mnogi će reći pa mi smo mali. Mi nismo mali i nismo ništa manji od Holandije Danske Austrije, Češke… ali njihovi predsednici nisu u puzećem položaju, a o trgovanju sa interesima svoje zemlje da i ne govorimo. Državnici se u svetu ne cene po veličini zemlje koju predstavljaju, već po ličnim sposobnostima da se u različitim uslovima bore i izbore za prosperitet svojih država.