Kako je SSSR trgovao sa Zapadom „kroz gvozdenu zavesu“

Mađarska delegacija na čelu sa ministrom poljoprivrede Ištvanom Georgijem na eksperimentalnom polju Krasnodarskog istraživačkog instituta za poljoprivredu.

A. Žigajlov/Sputnik
Mađarska delegacija na čelu sa ministrom poljoprivrede Ištvanom Georgijem na eksperimentalnom polju Krasnodarskog istraživačkog instituta za poljoprivredu.

A. Žigajlov/Sputnik
bednici takmičenja, razgledaju foto-aparat „Zenit-6“, 17.maj 1968.

Valentin Čeredincev/TASSBritanski biznismeni, pobednici takmičenja, razgledaju foto-aparat „Zenit-6“, 17.maj 1968.

Valentin Čeredincev/TASSnovac u ’Moskviču’ sa četvoro vrata i opremom!“ – pisalo je u reklami sovjetskog automobila „Moskvič 408“ (odnosno Scaldia 408) u britanskom časopisu Autocar iz jula 1968. godine.

Archive photo

Bez obzira na zategnute odnose i Hladni rat, SSSR je intenzivno trgovao sa Zapadom. Pored automobila, Sovjeti su uspešno izvozili i foto-tehniku. Foto-aparat „Zenit“ je imao uspeha u Velikoj Britaniji, SAD, Francuskoj i drugim zemljama Evrope (pod brendovima Cosmorex, Kalimar, Spiraflex i Phokina).

Istina, potrošačka roba iz Sovjetskog Saveza nije u inostranstvu bila mnogo tražena. Ipak su glavni proizvodi sovjetskog izvoza bili nafta i gas. Ugovor „gas u zamenu za cevi“ označio je početak dugogodišnje energetske saradnje sa Evropom. SSSR je kupovao stranu tehniku radi izgradnje velikih železničkih pruga i vodnih kanala.

Da li je gvozdena zavesa uopšte postojala?

Vinston Čerčil u Fultonu.
AP Photo

Izraz „gvozdena zavesa“ upotrebio je premijer Velike Britanije Vinston Čerčil 1946. godine u svome Fultonskom govoru kojim je Zapad praktično objavio Hladni rat SSSR-u. Sovjetski Savez je 1949. godine osnovao Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) radi održavanja tesnih veza sa prijateljskim zemljama u posleratnom periodu, što je bio svojevrsni pandan Velikoj Britaniji, SAD i njihovim saveznicima. U taj Savet su ušle zemlje socijalističkog bloka: Poljska, Bugarska, Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija i Albanija (do 1962), a kasnije su se pridružili Istočna Nemačka, Mongolija, Kuba i Vijetnam. SEV je postao glavni trgovinski partner SSSR-a u drugoj polovini 20. veka.

Članice SEV-a su kupovale od SSSR-a gorivo, i to po cenama koje su bile niže o svetskih, a u SSSR su izvozile mašine, opremu, poljoprivrednu, industrijsku i potrošačku robu. Prema podacima iz 1960. godine, 58% uvezene robe stizalo je u Sovjetski Savez iz članica SEV-a, a izvoz u te zemlje pokrivao je 56% ukupnog izvoza iz SSSR-a.

Generalni sekretar SSSR-a Nikita Hruščov pokrenuo je 1956. godine „destaljinizaciju“ zemlje i težnju ka „mirnoj koegzistenciji“ sa kapitalističkim svetom. On je 1959. zajedno sa velikom sovjetskom delegacijom posetio SAD, gde se upoznao sa najnovijim tehnologijama u različitim sferama privrede. Neke od tih tehnologija kasnije su bile realizovane u Sovjetskom Savezu.

Nikita Hruščov i Rozvel Garst sa klipovima kukuruza tokom posete Garstovoj firmi u Kun Rapidsu, Ajova, 1959.
AP Photo

Na smenu Hruščovu 1964. godine je došao Leonid Brežnjev. On je u narednih dvadeset godina očuvao čvrste odnose sa zemljama SEV-a i ujedno nastavio politiku popuštanja tenzija sa takozvanim industrijski razvijenim kapitalističkim zemljama (SAD, Francuska, Španija, Italija, Japan, Zapadna Nemačka i dr.). SSSR je 1975. godine zajedno sa rukovodiocima 33 zemlje, među kojima su bile i SAD i Evropa, potpisao Završni akt Saveta za bezbednost i saradnju u Evropi.

Istina, odnosi sa SAD su se ponovo usijali posle ulaska sovjetskih trupa u Avganistan 1979. godine. Pa ipak, 1986. godine su 67% ukupnog obima spoljne trgovine Sovjetskog Saveza pokrivale socijalističke zemlje (od toga 61% SEV), 22% industrijski razvijene kapitalističke zemlje i 11% zemlje u razvoju. Prihodi od izvoza su činili 1/5 budžeta zemlje.

Šta je SSSR izvozio na Zapad?

Sovjetski premijer Hruščov drži celofansku kesu punu jabuka u supermarketu u San Francisku 21.septembra 1959.
AP Photo

SSSR je tokom 1970-ih i 1980-ih izvozio na Zapad gorivo, tj. naftu i prirodni gas. Ekonomija evropskih zemalja je u to vreme bila u ekspanziji tako da se osećala potreba za energentima.

Od 1970. do 1986. u ukupnom obimu izvoza gasa evropski udeo je sa 1% porastao na 15%. Sovjetski Savez je 1970. potpisao sa Zapadnom Nemačkom ugovor o isporuci SSSR-u nemačkih cevi velikog prečnika i opreme za izgradnju gasovoda do Zapadne Evrope u zamenu za gas iz zapadnog Sibira. I pored nezadovoljstva SAD, taj ugovor je bio jedan od ključnih na spisku dugogodišnjih ugovora o isporuci gasa iz Sovjetskog Saveza sklopljenih sa zemljama Zapadne Evrope (Francuske, Italije i Austrije). Do 1970. godine izvoz prirodnog gasa je iznosio 3,3 milijarde kubnih metara, a već 1986. se obim izvoza popeo na 79,2 milijarde kubnih metara. Udeo izvoza goriva i električne energije 1986. godine je iznosio 47,3% ukupnog izvoza.

Izvoz iz SSSR-a 1986. godine (u %):

- Gorivo i električna energija - 47,3%

- Mašine, oprema i transportna sredstva - 15%

- Rude i koncentrati, metali i metalni proizvodi - 8,4%

- Hemijski proizvodi, đubriva i kaučuk - 3,5%

- Građevinsko drvo i celulozno-paprirni proizvodi - 3,4%

- Industrijska roba široke potrošnje - 2,4%

- Tekstilne sirovine i poluproizvodi - 1,4%

– Prehrambeni proizvodi i sirovine za njihovu proizvodnju - 1,6%

Druga važna stavka izvoza su bile mašine, oprema i transportna sredstva. Njihov udeo u ukupnom izvozu je 1986. godine dostigao 15%.

Manekenka Džuli Dezmond i Moskvič-427 na sajmu automobila. Fotografija približno iz 1971.
Evening Standard / Getty Images

Na primer, putnički automobil „Moskvič“ napravljen u fabrici „MZMA“ (kasnije „AZLK“) postao je poznat u Evropi posle uspešnog učešća na međunarodnim relijima krajem 1960-ih. Kupovali su ga Francuska i Velika Britanija. „Moskviči“ su sklapani i u preduzećima u Bugarskoj (pod markom Rila) i u Belgiji (pod markom Scaldia).

Izgradnja jednog od delova gasovoda "„Orenburg-Zapadna granica“ (sada „Soюz“).
E. Kotljakov/Sputnik

Izvoz sovjetskih transportnih sredstava i tehnike doživeo je vrhunac tokom 1980-ih. Tako je 1986. godine počeo izvoz 306.000 putničkih automobila i 38.000 kamiona, 39.000 traktora i 2.919 autobusa.

Drugim zemljama je intenzivno isporučivana i vojna tehnika. Od 1971. godine pa sve do raspada SSSR-a izvezeno je nekoliko desetina hiljada jedinica vojne tehnike (tenkova, aviona, helikoptera, itd).

SSSR je izvozio na Zapad sovjetsku energetsku opremu za termoelektrane, hidroelektrane i nuklearne reaktore, a prodavao je i licence za proizvodnju turbina i generatora, kao i projekte elektrana.

Britanski biznismeni, pobednici takmičenja, razgledaju foto-aparat „Zenit-6“, 17.maj 1968.
Valentin Čeredincev/TASS

Udeo ostale robe koje je u poslednjoj deceniji SSSR-a izvožena u inostranstvo bio je upadljivo manji od pomenutih kategorija, mada se mnogi stranci sa nostalgijom sećaju sovjetskih foto-aparata „Zenit“, ručnog sata „Poljot“ i radio-prijemnika „Mikro“.

Šta je SSSR kupovao u inostranstvu?

Prema podacima od 1940. do 1986. godine, preko 30% ukupnog uvoza u SSSR činile su mašine, oprema i transportna sredstva. Njihov udeo je 1986. godine iznosio već 40,7%.

Uvoz u SSSR u 1986. godini (u %):

- mašine, oprema i transportna sredstva - 40,7%

- prehrambeni proizvodi i sirovine za njihovu proizvodnju - 17,1%

- industrijska roba široke potrošnje - 13,4%

- rude i koncentrati, metali i metalni proizvodi - 8,3%

- hemijski proizvodi, đubriva i kaučuk - 5,1%

- gorivo i električna energija - 4,6%

- građevinsko drvo i celulozno-paprirni proizvodi - 1,3%

- tekstilne sirovine i poluproizvodi - 1,3%

Uvoz mašina i opreme

SSSR je od stranih partnera intenzivno kupovao elektrotehničku, energetsku i metaluršku opremu. Pored toga, zemlja je uvozila strugove, kovačke prese, vagone, kamione, plovila i još mnogo toga.

U Sovjetski Savez je od 1945. do 1991. uvezeno oko 500.000 vozila. Kamioni strane proizvodnje kao što su Tatra 111, Skoda-LIAZ, Mitsubishi-Fuso i Komatsu-Nissan mogli su se videti na najvećim gradilištima u zemlji (kanal Volga-Don, Bajkalsko-amurska železnička pruga).

Putnički automobili, čak i domaće proizvodnje, godinama su bili luksuz, dok je u stranim automobilima mogla uživati samo politička elita i njeno okruženje. Od ukupnog uvoza 1986. godine 3,5% su činila teretna vozila i garažna oprema, a svega 0,5% su činili putnički automobili, motocikli i skuteri.

Kako je SSSR, nekadašnji uvoznik pšenice, počeo da izvozi žito?

Mađarska delegacija na čelu sa ministrom poljoprivrede Ištvanom Georgijem na eksperimentalnom polju Krasnodarskog istraživačkog instituta za poljoprivredu.
A. Žigajlov/Sputnik

Na spisku uvozne robe u SSSR-u drugo mesto su zauzimale namirnice. Problemi sa namirnicama su nastali usled urbanizacije i odliva seoskog stanovništva u gradove. U pojedinim regionima su početkom 1960-ih uvedene kartice za hranu, vladala je nestašica mesa, mleka, žitarica i drugih namirnica. Prema zborniku „Narodna privreda SSSR-a za 70 godina“, od 1960-ih do 1980-ih Sovjetski Savez je redovno kupovao žito, čaj, meso, bobičaste plodove, voće i šećer. I obim tog uvoza je sve vreme rastao. Na primer, 1960. godine je uvezeno 66.000 tona mesa i mesnih prerađevina, a 1980. preko 900.000 tona iste robe. Ili, recimo, 1960. je uvezeno 335.000 tona voća i bobičastih plodova, a 1980. godine 995.000 tona.

Što se tiče žita, SSSR je posle Velikog otadžbinskog rata obnovio isporuke žita Evropi, tako da je 1952. godine taj izvoz iznosio 4,5 miliona tona godišnje. Želeći da uveća obim sadnje, SSSR je počeo da kultiviše neobrađene površine u Kazahstanu, ali zbog nepogodne klime taj poduhvat nije doneo očekivane rezultate.

Žito je bilo neophodno stanovništvu ogromne zemlje, a uz to je i izvoženo u druge zemlje, ali su velike količine žita trošene i kao stočna hrana. U SSSR-u je, naime, bio na snazi program uvećanja interne proizvodnje mesa i mleka. Međutim, uvećanju prinosa žita nije pomogla ni kampanja gajenja kukuruza koju je generalni sekretar SSSR-a Nikita Hruščov pokrenuo posle posete Americi, iako je na setvu potrošen deo poljoprivrednog budžeta. Na kraju je 1963. godine SSSR počeo da uvozi žitarice za stočnu hranu iz SAD i Kanade. Tako je 1972. uvezeno 23 miliona tona, a 1980. godine 43 miliona tona žita.

Roba široke potrošnje

Red ispred prodavnice „Kobasice", 1977.
Vladimir Sergijenko / MAMM / MDF / Russia in photo
 

Posle smrti Josifa Staljina u SSSR-u je krajem 1950-ih zauzet politički kurs usmeren na podizanje standarda života stanovništva. Međutim, sovjetske robe široke potrošnje nije bilo dovoljno za sve.

Na kongresu KPSS 1981. godine konstatovao je da se „iz godine u godinu ne ispunjavaju planovi proizvodnje mnogih artikala široke potrošnje, posebno tkanina, trikotaže i kožne obuće“. Tada se proizvodilo 2,1 trikotažnih proizvoda i 3,2 para obuće po glavi stanovnika. Za novac dobijen od izvoza energenata u zemlju su, između ostalog, uvoženi kožna obuća, trikotaža, tkanine od pamuka i svile, i lekovi.

U vezi sa useljavanjem stanovnika iz komunalnih (zajedničkih) u sopstvene stanove povećana je i potražnja za nameštajem. Sovjetski građani su maštali o češkom i rumunskom nameštaju. U prodavnicama nameštaja su pravljeni spiskovi kupaca koji čekaju na red za robu koja još nije stigla.

I pored porasta uvoza robe široke potrošnje poslednja decenija postojanja SSSR-a ostala je u sećanju mnogih sovjetskih građana kao period nestašica.