Stevan Gajić: Srbin nije idiot

Sve češće se u srbskoj javnosti čuje termin „korisni idiot”, što nije mimoišlo ni predsednika države koji se njime poslužio na partijskom skupu priređenom u stanju iznudice posle velikog narodnog mitinga na Slaviji. Iznuđeni skup održan je u renoviranom Centru „Sava”, sada u vlasništvu Miroslava Miškovića na čijem je hapšenju upravo Vučić zasnivao marketinšku kampanju tokom čitavog prvog perioda svoje vladavine posle pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012.

Upotreba sintagme „korisni idiot” meni lično zaparala je uši kada sam dobio pitanje u jednom intervjuu u kome sam upitan da li sam ja možda Putinov korisni idiot. Bilo da se govori o korisnim idiotima Zapada, Rusije ili neke treće strane, zajednička pretpostavka je da onaj kome se nalepljuje takva etiketa ne poseduje subjektivnost. Ako pristanemo na ovakvu postavku samim tim pristali smo na podvalu vlasti da ni narod koji protestuje na ulici nije subjekat političkog procesa i samim tim nije više nosilac suverenosti. Ovakvu postavku treba odbaciti sa prezirom jer je pogrešna, često i zlonamerna, i skreće pažnju sa osnovne činjenice – sazrelo je narodno nezadovoljstvo kompradorskom kolonijalnom vlašću i narasla je volja naroda da se pobuni protiv takve vlasti.

Današnja upotreba ove sintagme proizilazi iz stečenog iskustva nedavne političke istorije i sastoji se u pitanju: „Šta ako naše nezadovoljstvo iskoriste naši neprijatelji?” Pitanje, međutim, nije dobro postavljeno. Pravo pitanje glasi: „Kako se postaviti prema neumitnom padu kompradorskog kolonijalnog režima u Srbiji?”

Strah, dakle, jeste opravdan jer što narod kaže: „Ko se na mleko opeče, i u jogurt duva”, ali ta vrsta straha je parališuća i još važnije beskorisna pred neumitnom činjenicom da nam u svakom slučaju slede velike političke promene. Jasni su razlozi strahova, počev od upliva stranaca (Zapada), do iskustava sa prelaznim „ekspertskim” vladama punim belosvetskih čudotvoraca i sličnih trikova kojih smo se nagledali i ovde i u ostalim postjugoslovenskim banana republikama.

Da li je i pred Prvi srbski ustanak bilo tako? Da je tada pobedila oprezna škola mišljenja, nikada ne bi imali Karađorđa. Možda je i tada neko mogao mudro da prigovori da je Crni Đorđe bio frajkor i da je kao takav radio za Austriju, pa nije skroz halal da bude vožd srpske revolucije. A i narod je pred Srpsku revoluciju 1804. mogao da mirno sedeti i kaže sebi da „uvek može gore”. I bilo je gore sa propašću ustanka dok opet nije postalo bolje.

Padom režima Aleksandra Vučića, samo jednog u nizu klintonističkih režima na Balkanu, desiće se ono što Anglosaksonci nazivaju power grab, ili na srbskom borba za vlast. Pogrešna je, međutim, osnovna premisa koja uzima u obzir postojeću binarnu paradigmu, ili Vučić ili Đilas (sa privescima). Jer, padom vlasti počinje sasvim nova igra u kojoj će se pored postojećih sigurno pojaviti novi akteri, izvan uigranih šablona. A prema kolektivnoj dresuri kojoj smo izloženi, u kojoj dominira večita priča o svemogućim zapadnim službama, naviknuti smo na pomisao da i svi novi akteri nužno moraju biti NATO u nekom novom pakovanju. Ovde se zaboravlja da je svet 2025. mnogo drukčiji u odnosu na svet 2012, a pogotovo je različit u poređenju sa svetom iz 2000. godine.

Danas se zaista čini da u Srbiji postoje samo dve NATO kolonijalne i dobro organizovane političke strukture. Jedna je ova sa kriminalnim šmekom koja nam vlada i koju je Brisel doveo na vlast 2012. godine, dok je druga NATO mašina sa takozvanim „građanskim” partijama, NVO sektorom, proglasima, ujedinjenim medijima i sl.

Ovo, naravno, ne znači da su narod i studenti korisni idioti druge NATO kohorte, niti da druga od dve NATO opcije zadovoljava njihove političke ukuse. Ovoj drugoj NATO opciji ispostavilo se teže je nego što su mnogi očekivali da nametne studentske ili političke lidere koji bi mogli da nezadovoljstvo kanališu u smeru koji bi odgovarao NATO-u, da Srbija posle smene vlasti ipak ostane u NATO paradigmi, koja se kod nas i u celoj istočnoj Evropi i na Kavkazu brendira kao „evropski put”.

Setimo se kako su NATO kolonizatori zaćutali kada su Crnom Gorom prolazile litije. I da li je tu narod ispao korisni idiot ili ne? Istina, Crna Gora se nije oslobodila NATO okupacije, ali jeste pritiska mafije u svakodnevnom životu. Dugoročnije gledano, i još važnije, odbranjena je Srbska pravoslavna crkva. Ne zaboravimo koliko su u to vreme Vučićevi tabloidi i analitičari pomagali Milovom režimu. Koliko su klevetali pojedine sveštenike kao i direktno mitropolita Amfilohija i vladiku Joanikija i kako su raspredali bajke o umešanosti zapadnih službi u poslove Mitropolije crnogorsko-primorske SPC, kao da te iste službe baš njih, koji tako kleveću, nisu instalirale na vlast u Crnoj Gori da i taj deo srbskog prostora uvuku u NATO, a u Srbiji da demontiraju državu, počevši od demontaže Srbije na Kosovu. Srpske zemlje će se, ne sumnjam, osloboditi NATO okupacije, ali trenutno je važno da se oslobode mafije. Skupovi na Slaviji, zatim na Mostarskoj petlji a i skupovi koji slede, siguran sam, jasno pokazuju da je za tako nešto sazrelo vreme. A ja lično kao učesnik skupa nisam bio okružen ni korisnim ni beskorisnim idiotima nego svojim Srbima, svojom braćom i sestrama.

Ovu energiju mladih na čitavom srbskom prostoru, kako je ja vidim, dobro opisuju reči pesme rep grupe THFC posvećene baš NATO okupaciji Kosova i Metohije: „Mlad sam Srbin i zbog toga razna sranja trpim, ali kad poludim neka čuvaju se ludi ljudi”. A među ovim mladim ljudima koje danas vidimo na ulici i u studentskim blokadama sigurno ima i onih koji su kao srednjoškolci svojim kostima i krvlju izborili slobodu za sve nas od vlašću nametnutog kovid logora i vratili nam ustavom zagarantovanu slobodu kretanja. Već jednom su dokazali da se za slobodu može izboriti! Setimo se, tada su Vučićevi tabloidi optuživali Rusiju da stoji iza protesta.

Ustanovili smo, dakle, da marionetska NATO vlast popušta pod pritiskom. A Valtazar Bogišić nas je zanavek podučio: „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi”. Tako se ni ova nakaradna vlast neće nikad popraviti. Epoha joj je prošla i samo je pitanje kako ćemo se prema tome postaviti. Činjenica je da je miting na Slaviji pokazao da se zajedno sa vlašću poput one nesrećne nastrešnice srušio čitav binarni sistem na kome je počivala Srbija Vučića i Kristofera Hila koju sam više puta javno poredio sa predrevolucionarnom Kubom iz filma „Kum 2”. Vučića volim da poredim sa predsednikom Fulhensiom Batistom a Hila sa glavnim američkim mafijašem na ostrvu Hajmanom Rotom. I predrevolucionarna Havana bila je prepuna kockarnica i lepih hotela kao i današnji Beograd, ali je za narod smrad kolonijalnog ropstva bio nepodnošljiv.

Saradnik okupatora u takvim sistemu je svaki kriminalac, lopov i parazit na grbači naroda, valjda su to ti čuveni lojalisti o kojima predsednik govori, stvarajući utisak da nema poverenje u legalni aparat sile, ali ni u sopstvenu partiju i koalicione partnere. Priča sa zakletvom u crkvi, bila istinita ili fantazija, treba da podseti na mafijašku ili komitsku zakletvu. Problem je što ovaj režim nema ideologiju i jedino što može da poveže takozvane lojaliste je materijalni interes, dakle suštinski ništa. Takvi ljudi ovih godina jesu bili inforseri NATO okupacije ali oni nikome nisu istinski lojalni, tako da ne mogu ni da budu pravi lojalisti. Posebno u svetlu činjenice da su u sudskom procesu zaglavili neki od prethodnih „lojalista” koje je režim koristio za sprovođenje svoje vlasti u okviru koji mu je NATO dozvolio. I El Čapo Guzman je imao lojaliste pa je svejedno završio u američkom zatvoru. Još važnija stvar je da je momenat oslobađanja već nepovratno nastupio, ne samo na demonstracijama 2020. već i u ovim današnjim blokadama kada su u više prilika takozvani lojalisti, to jest batinaši, dobili batine. Dalja upotreba ovakve neformalne sile samo će pogoršati stanje za režim.

Ono što se sada čini logičnim je činjenica da je potrebno popuniti politički prostor koji zjapi prazan, i prve naznake toga već vidimo. Većina Srba je u isto vreme i protiv NATO i protiv Vučića. Problem je što se narodu nameće lažna dihotomija između estetike uslovno rečeno pozicije Pink NATO-a i s druge strane N1 NATO-a. Narod se veštački gura u jedan od dva tora, dok objektivno većina ne pripada ni jednom ni drugom. To je svakako bio slučaj sa ogromnom većinom naroda kojim sam bio okružen na skupu na Slaviji.

Uostalom, nije slučajno što su sa mitinga proterani provokatori koji su došli sa zastavama Evropske unije, imajući u vidu da je upravo ta zastava simbol naprednjačke vladavine. Setimo se da se zastava EU na Nikolićevoj inauguraciji prvi put pojavila u Predsedništvu, da ne pominjemo sramno obraćanje tadašnjeg komesara za proširenje Štefana Filea, i to pre novog šefa države. Posle toga, logično, Kancelarija za Evropske integracije postaje ministarstvo a Ministarstvo za Kosovo i Metohiju postaje kancelarija. I kreće korak po korak potpuna razgradnja institucija i predaja države Srbije na Kosovu. Toliko o rezultatima obojene revolucije iz 2012. koju iz nekog razloga niko tako ne naziva.

Nadstrešnica nije samo srušila Vučićevo Potemkinovo selo već čitavu političku scenu Srbije. Epoha je prošla, i zato nije čudo što propagandna mašina režima panično pokušava da napravi spin kako je Donald Tramp veoma blizak Vučiću, toliko blizak da za Vučića nije bilo mesta na ceremoniji otvaranja obnovljene katedrale Notr Dam u Parizu. Režim u isto vreme pokušava da se umili NATO/EU strukturama, kao i Trampu, koji je na potpuno drugim ideološkim pozicijama.

Režim se NATO/EU globalistima umiljava u nadi da će dobiti zaštitu koju uživa režim Maje Sandu u Moldaviji; umiljava se ubrzanim završetkom gašenja tragova države Srbije na Kosovu, gašenjem dinara, poštanske štedionice, poreske uprave i Dunav osiguranja. Ukratko, svaki put kad se delegacije Beograda i Prištine navodno ništa „ne dogovore” u Briselu gasi se najmanje jedna srbska institucija. Ovo je počelo još 2013, od prvih „lojalističkih” fantomki i lomljenja glasačkih kutija u Kosovskoj Mitrovici. Pored toga, Vučić misli da će mu pretvaranje Srbije u rudarsku koloniju EU za eksploataciju litijuma, i svih drugih minerala kojih bi se stranci dočepali, biti još jači štih za opstanak na vlasti, kao da se ni tu narod ne pita. Ovde mu jedna druga rep grupa, Beogradski sindikat, lepo sublimirala poruku naroda bivšem nemačkom okupatoru, koji bi sada da okopava, stihovima „Marš iz moje avlije”. Treba se pitati da li i Savski most ruše po nalogu okupatora. Nemci nisu uspeli 1944. da ga sruše silom kada su ih Rusi gonili iz Beograda, jer ga je pod puščanom paljbom razminirao jedan stari ratnik Solunac, omiljeni učitelj Miladin Zarić, pop Mišo kako su zvali ovog bivšeg sveštenika. Da li rušenjem mosta i pokrivanjem spomenika logoru na Starom Sajmištu treba i ove primere otpora i stradanja izbrisati iz kolektivnog sećanja Srba? Kako možemo da znamo da ni ovo nije deo neke tajne konvencije?

U retrospektivi gledano, ovaj režim je zaista bio mera mržnje koju NATO demonstrira nad nama. Traženje podrške od NATO-a i od lidera EU je svakako promašena strategija za režim jer evropske elite oličene u ličnostima Ursule fon der Lajen, Emanuela Makrona, Klausa Švaba ili Olafa Šolca ne mogu ni samima sebi da pomognu posle Trampove pobede i ratne agonije u koju su se upleli i sa kojom ne znaju šta će. Posle promena u Vašingtonu režimi po Evropi koji su podržavali ratne napore NATO u Ukrajini padaju kao domine, pa kako da trend ne zahvati i Srbiju koja je tolike milione evra van svake procedure predala u budžet Kijeva, da ne govorimo o oružju koje je tamo završilo.

Sa druge strane, postoji još promašeniji pokušaj. Režim se umiljava Trampu izmišljanjem ili izazivanjem sankcija SAD i pokušajem da nekako na silu otme NIS od Rusa i preda ga Zapadu, druga ponuda koja je došla do javnosti je nezakonito otuđenje zgrade Generalštaba. Teško da će mu išta tu pomoći da opstane, jer ovo je agonija u kojoj je režim koji, šta god da uradi, svakako pada.

Glavno pitanje je šta ćemo mi. Čini se da su mnogi u narodu, pa i u političkoj i svakoj drugoj eliti navikli na Vučićevu verziju pakla. Ovaj vrlo specifičan pakao postao je mnogima zona komfora jer misle da je neizvesno šta će biti posle, a ovo zlo barem poznajemo. Mnogi su podlegli kolektivnoj hipnozi. Ipak neumitno je došlo vreme buđenja. Srbin jeste u stanju mnogo da trpi, ali nije idiot. Puna istina je da politička borba tek počinje sa padom režima, kao što se to dogodilo i u Crnoj Gori i traje do danas, jer ipak niko nije uspeo da zauzme monopol DPS niti je to društvu više prihvatljiva opcija.

Menja se epoha u čitavom svetu i već izvesno vreme padaju balkanski klintonisti. Posle pada Hašima Tačija, Mila Đukanovića i Bojka Borisova, logično je da padnu režimi Edija Rame i Vučića. I tu ne pomažu nasilje nad narodom, izdaja Kosova i Metohije, niti zakulisne igre oko sankcija i neprijateljskog preuzimanja NIS-a u zamenu za opstanak na vlasti. Epoha je jednostavno prošla, i jedino pitanje je kako se postaviti prema toj činjenici.


Izvor: stanjestvari.com

Dr Stevan Gajić

Naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu

Profesor po pozivu Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose MGIMO