Kazak – sinu: Odsad živi po svojoj pameti – više pred Bogom za tebe nisam odgovaran!

– Pa sine moj oženio sam te i vaspitao. Živi sad i budi pametan – više pred Bogom za tebe nisam odgovoran! – ovako je obično Kozak govorio sinu kada su bile završene sve pripreme za službu mladog Kozaka.

Kako ističe Boris Almazov*, osnovna kakrakteristika kozačke vojske bila je u tome što su Kozaci konja i svu opremu porodično kupovali za svoj novac. To za Kozaka nije bilo samo veoma ozbiljno porodično materijalno breme već i duboki filozofski sadržaj.

U poimanju kozačkih predaka «sprava» (oprema) – nije bila samo set neophodnih stvari za službu, već poseban, često mistički i ritualni smisao, koji je Kozak davao šapki, sablji, uniformi i sl. «Sprava» – nije samo ratna održda, konj i oružje, u najširem poimanju, to je narodna nošnja, a još šire – kozački moralni, svakodnevni i gazdinski način života, sav set predmeta i običaja koji su Kozaka činili Kozakom. Kazaka su dugo «opremali» pre nego što je otišao da služi. To nije vezano samo za ogromna materijalna odricanja za nabavku oružje i municiju, već i za privikavanje novom svetu predmeta, ideja i pojmova, novi svet koji je definisao muškarca-ratnika.






Po pravilu, otac nije samo prikupljao neophodnu municiju i naoružanje, već je i obučavao sina zanatu i svemu što je neophodno za gazdovanje domaćinstvom budućoj glavi porodice i članu seoske kozačke zajednice. Sin je razumeo da više nema pravo da od oca bilo šta. Dakle, potpuno mu je određena mera. On je odsečen komad.






Zato priča o kozačkoj opremmi ne mora nužno da krene raspravom o stvarima, već objašnjenjem unutrašnjeg smisla koji je utkan u svaki pojam i predmet. Najvažniji i prvi pojam bila je «ispravnost».

«Kazak je bio u obavezi da bude ispravan». Toj formuli naši preci su davali veoma dubok smisao. To je jasna duša, jasnan pogled na svet, podudarnost reči i dela, fizičko zdravlje i pristojan izgled. Poseban deo pojma «ispravnost» bila je stalna borbena gotovost. Admiral Makarov objasnio ju je kao spremnost da se u svakom momentu krene u boj i da život za Otadžbinu.

Razume se da je Kozak prvo morao da ima paradnog, snažnog i zdravog konja. Njega nikad nisu koristili za oranje, nije služio da vuče zapregu, nije vukao teret i stalno je, gotovo svakog dana, po nekoliko časova «obučavan» samo za rat. I naravno, za jako gazdinstvo, mada se to posebno nije govorilo.






Kazak je mogao da bude siromašan, ali nije smeo da bude loš čovek. To je bilo isto toliko nezamislivo kao i neuredan Kozak. Spoljašnja manifestacija „ispravnosti“ bila je konvencionalna odeća, zdravlje, što je za posledicu imalo i veseli duh. U svim životnim prilikama posebna pažnja poklanjala se pravilima lične higijene. Kad je služio Kozak je svakodnevno išao u banju (saunu), menjao donji veš, sam ga je prao, morao je svakodnevno da pere noge, brijao se i podšišavao - svakodnevno je menjao kragnu na svojoj kozačkoj košulji itd.

Starešine i stariji po zvanju mogli su u svakom momentu da postrojenom u vrstu Kozaku narede da se skine i pokaže čistoću tela i svog donjeg veša. To nije vezano samo sa ratnim zahtevima – zapostavljanje lične higijene vodilo je do pada borbenih kvaliteta: ogrebotine na stopalima, razni osipi, infekcije, bolesti, međutim, to je imalo i više duhovno značenje. Stalna fizička kondicija, kako danas kažu, terala je Kozaka da stalno ima na umu zašto se pojavio na ovom svetu – da preko služenja Bogu služi svojoj OTADŽBINI i NARODU – ORUŽJEM.






Zimi kada nije bilo vode, Kozak se svakodnevno, trljao snegom iznad pojasa. U pustinjama gde takođe nije bilo vode Kozaci su u pohodima, na svaka tri dana, sunčali odeću na suncu, a zimi pored logorske vatre, a kad uopšte nije bilo vode primenjivali su «suvo kupanje» – valjali bi se goli po sitnom pesku i sušili se suknom na vetru. Ovaj običaj verovatno potiče još iz antičkih vremena koji su koristili drevni Grci i do dan danas znaju stanovnici pustinja. Brijali su se čak i u uslovima poziconih bitaka. Ako nisu imali sapuna i tople vode brijali su se na «svinjski način» – bukvalno šurenjem – izrasla brada na obrazima se parila i strugala mokrim peškirom.

Ali, to se odnosilo samo na mlade i neoženjene Kozake i Kozake pripadnike garde koji su nosili samo brkove. Oženjeni Kozaci nosili su, po pravilu, bradu. Brada se se pažljivo šišala i štucovala. Način brijanja davao je poseban fazon kozačkoj bradi. Kozaci su se brijali sabljom. Ona se kačila na pletenicu na dršci, a Kozak se brijao oštricom sablje. Zato su obrijani bili samo obrazi i vrat ispod podbratka. Tako su se brijali do XVII veka i nešto kasnije kada je «opasna britva» bila obavezna stvar u setu kozačke opreme, ali je fazoniranje brade ostao isto. Druga stvar bila je perčin (čuperak), a sredinom veka Kozaci su nosili tri poznate frizure. Kazaci – Čerkezi ostavljali su hohol (rep ispleten u pletenicu) na potpuno glatko obrijanoj glavi. Zato je zaporoški Kozak dobio podsmešljiv naziv Hohol ili oseledec, obe frizure nosili su samo ratnici – Zaporoški Kozaci. Jedan čuperak kose na obrijanoj glavi potiče još iz drevnih vremena. Tako je kod Normana «oseledec» (vrsta frizure) označavalo posvećenost jednookom bogu Odinu i nosili su je ratnici – sluge Odina i sam Bog.

Interesantno je da kod Persijanaca reč «Kozak» znači «Hoholok».

Kozaci sa srednjeg Dona, Tereka i Jaika šišali su se «ispod nokšira», «ispod kore lubenice».

I, naravno, znameniti kozački čub (perčin, čuperak) koji se video ispod šapke – bila je najmlađa frizura. Ona nije postojala pre HVII veka ali je nastala pod uticajem poljske i evropske mode: obijan potiljak i kuštravi čuberak iznad čela.

Ispletena kosa imala je ogromnu silu u drevnim magijama i zato su je pažljivo krili: zakopavali su je u zemlju plašeći se da se neprijatelji ne dočepaju kose kako bi izvršili magijski obred i izazvali prokletstvo.

U svim kozačkim krajevima očuvan je obred prvog šišanja muškog deteta.

Običaj podstrizavanja nije nikad iščezao iz kozačke sredine. Kao i na krštenju, koje je tokom sovjetske vlasti bilo zabranjeno, ono se vršilo tajno. Kada je dečak navršavao godinu dana kuma bi ga u oruženju drugih ženskih rođaka, ali bez prisustva majke, koja nije prisustvovala ni krštenju, stavljala na vuneno đebe i prvi put šišala.

Obred je bio praćen dobrim željama i rutualnim pesmama, kosa se pažljivo skupljala i čuvala na okviru ikone koju je dete dobijalo na rođenju i koja ga je pratila celog života. Ako je kozak ikonu nosio sa sobom u ratne pohode ili na službu, onda je paket sa kosom majka prebacivala na kućnu ikonu i tamo je čuvala. Kosa sa prvog šišanja uvek je ostajala u rodnoj kući.

Ova kosa se stavljala u posmrtni sanduk pokojnika ili u sanduk majke ako je Kozak bio sahranjen negde dalje u tuđini ili se palila sa delomima njegovih ličnih stvari onim koji se nisu nasleđivali ili darivali sirotinji.

Mladog Kozaka (Kozačića) u sedmoj godini šišao bi kum i to «u krug», nakon čega je dete prvi put na kupanje išao sa ostalim muškarcima u banju (saunu). To se po pravilu događalo lubotom, a u nedelju bi ga oblačili u novu mušku odeću posle čega je dečak prvi put išao na ispovest.



Treći, i poslednji put, Kozaka su ritualno šišali u 19 godini ćivota kada je bio primljen u Kozake i kada je polagao vojnu zakletvu. Dan-dva pre zakletve, poštujući strogi post, maloletnik je išao s ocem i kumom u banju (kupatilo) gde su ga šišali na nulu i oblačili u novo i čisto odelo. Na zakletvu je išao sa «na ćelavo obrijanom glavom».

Ovo treće ritualno šišanje značilo je da zauvek napušta civilni život i postaje vojnik. Otad, glavna briga njega i njegove porodice postaje «opremanje» za vojnu službu. Dve godine pre poziva na službu, on je bio u obavezi da mnogo toga nauči, da mnogo toga prikupi i... odneguje čub (perčin, pramen kose).



* Almazov Boris Aleksandrovič rođen je 1944. godine u Lenjingradu, a porodica mu se tri meseca po rođenju seli na Don. Tamo je budući pisac upijao kozačku tradiciju i kulturu.

Almazov od 1990. godine učestvuje u obnovi kozaštva i s vremenom postaje ideolog ruskog Saveza Kozaka. Izabran je za prvog atamana Sankt Peterburga, a zatim i celog Severo-zapadnog posebnog kozačkog okruga.


Izvor: yugsn.ru