Kako je donska kozakinja vodila domaćinstvo, kao se odevala, vaspitavala decu i poštovala Boga

Donske Kozakinje se od davnina ističu posebnom lepotom, životnom snagom i čvrstim karakterom.

U Statističkom opisu Oblasti donske Vojske koji je objavljen 1884. godine, pored ostalog se kaže: «Zbog karakterističnosti ratnog načina života na Donu istorijski je biran posebna vrsta žena – neumorne radnice, smele i energične žene koje su umesto svojih muževa preuzimale poslove i koje su bile uspeše u svim poslovima koje su započinjale».

Osim toga, rasla je i uloga žene u kozačkom društvu. Ne samo suštinski, već i statistički. Na osnovu podataka prvog opšteg popisa stanovništva u Ruskojimperiji 1897. godine, Kozakinja je bilo za 10 posto više od Kozaka. Godinama su Kozakinje dobijale sve više građanskih prava, iako je status u kući bio niži od Kozaka. «Uspon» u društvu i porodici kretao je iz domaćinstva.

Moj dom moja tvrđava

Ženama Kozakinjama treba priznati da su se veoma brinule o domu i zajednici u kojoj žive. Umeće da budu dobre domaćice i da drže porodično imanje visoko se cenilo na Donu u sva vremena.

Kazakinje su uvek bile glavne u kući, one su postupno u njoj uvodile red i toplinu. Nekoliko puta godišnje na Vaskrs i Božić, proslavu svetih apostola Petra i Pavla, pred Pokrov Presvete Bogorodice, one su radile generalno čišćenje. Krečile su unutrašnje zidove u belo, a spoljne u žutu glinu.

Evo šta je isticao Georgij Gubarjev kozački starešina koji je istraživao drevno kozaštvo i autor Knjige o kozacima, saradnik redakcije Malog Kozačkog Enciklopedijskog rečnika: «Ne očistiti kuću i pustiti muža i decu neruredne na ulicu za Kozakinju je značilo gubitak ljudskog dostojanstva».

Kozakinje čije su kuće bile nedaleko od reke, prale su veš na Donu i leti i zimi. Koristile su rubelj (drvenu dasku sa poprečno izrezbarenim zubcima za trljanje rublja) i sapun. Ponekad su umesto sapuna koristila lug (pepeo). Palile su sabljike suncokreta i tako dobijen pepeo stavljale su u platneni džak i prilikom pranja stavljale u korito sa vodom. Od toga su dobijale sapunastu vodu.

 

Dobra domaćica bila je ona Kozakinja koja je imala mnogo spremljene hrane, čisto opran i ispravno na kanapu okačen veš. Komšinice Kozakinje koje su dolazile na čaj ili kohvi (kafu) uvek su zagledale čistoću posuđa posebno čajnik. Hrana se spremala na furuni, a sve čime je ložena, mogla se ložiti čak i goveđa balega davalo je mnogo čađi. Ako je sve bilo uredno, to je značilo da je Kozakinja prava domaćica. I zvali bi je – «domaćicom» i «čistunicom».

«Bol ne bolujem – Kozakinja sam ja!»

Tako je ona svakoga dana i čitave godine radila po kući, bađti, polju i vinogradu. Ponekad bi uspeala da oplevi, očisti, polije podveze, nakosi sena i počisti balegu. I pored svega dobro nahrani porodicu. A kad dođe vreme – skupljala bi letinu: kupus je kiselila, marinirala krastavce, da voće osuši...

Naravno od malena je naučila i decu da joj pomažu. Kozakinja je vaspitavala decu, delila vlastito iskustvo, znanja i navike u vođenju domaćinstva, a ako nije bilo glave porodice – davala je lični primer.

Često je rađala u polju i tokom raznih kućnih poslova. Decu je učila da rade veoma rano posebno ćerke. Već sa četiri godine Kozačići su radili u bašti i hranili domaću živinu, a ćerke su počinjale da šiju, heklaju i vezu. A već sa pet godina vodila je krave i guske na ispašu, umele su da upravljaju volovima, da peru tave i posuđe.

Sedmogodišnje devojčice već su znale za red i čistoću u dvorištu, plevile su i održavale baštu, učile su da kuvaju i paze mlađu decu, da upravljaju vučijama. Dečaci su znali da se koriste konjsku zapregu, da jašu i koriste oružje. Ali to je kako se kaže sasvim druga priča. 1

Kozakinje nisu imale slobodnog vremena. Ako bi i sela odmah je uzimala tkaninu ili je plela vunene čarape, šila odeću za sebe i decu, tkala, vezla i isceljivala. Polagati nadu da će Kozak biti od koristi u domaćinstvu je propala stvar – on je ili na skupovima ili u ratu. Tako da je sav kućni posao bio, u osnovi, na plećia ovih vrednih žena.

Međutim, kozačke žene nikad nisu roptale, nisu se žalile na svoju sudbinu, tokom bilo kog posla, uglavnom iscrpljujućih, tokom žege ili mrazeva one su uspevale da budu lepe, bodre i da ponekad zapevaju.

Kozakinje su bile ponosne na svoje poreklo, životne navike, izdržljivost, umeće da se nose sa problemima. A kad bi došlo do bolesti ili žalosti – čak i u najtežim momentima – one su se molile: «Bol ne bolujem – Kozakinja sam ja!»

«Imamo puno ikona»

Donski Kozaci bili su pobožni  religiozni. Za njih je Bog bio duhovni ideal, a životni pomoćnik – Bogorodica. Smatralo se da snažna vera i usrdna molitva pred likom svetih štiti ženu i njenu porodicu od napasti i nesreća.

Kozaci nisu propuštali crkvenu službu čak ni radnim danima, da ne govorimo o nedeljama i praznicima. Postili su dva puta – tokom Velikog posta i na spas, znali su sve Psaltire i  v Velikiй post i na Spas, znali Psaltirь i molitve, neke od njih znale su da čitaju i na crkvenoslovenskom jeziku.

Gotovo na svakom uglu u kući imamo ikonu i pored kojih gore kandila. Miriše paljevinom ulja, tamjanom, voskom i još nečim iz crkve» – o atributima pravoslavne vere u svom domu mogao je da kaže svaki Kozak.

Kozakinje su uvek milosrdno delile sve što su imale, hranile su siromašne, pomagale monahinje, poštovale sveštenike. Kozačke žene su dobrovoljno čistile crkve, pomagali izgradnju tuđih kuća (išle u mobu), i uvek bile tu kada je nekom od seljana bila potrebna pomoć. I bez reči, polazeći od svojih mogućnosti i imovine, pomagali sve kojima je to bilo potrebno.

Bez obzira na pobožnost donskih žena, one su imale slobodoljubiv karakter, bile su ponosne i vlasne. Njima su bili strani pokornost i zaboravnost. One nisu znale za ropstvo i kmetsko pravo. Gotovo nikad nisu išle da služe za nadnicu kod spahija i bogataša. A dok je muž služio i bio u ratnim pohodima, Kozakinja je sama donosila ozbiljne odluke o svim životnim pitanjima.

Obožavale su da se lepo obuku, bile su našminkane i prave zavodnice

Karakter Kozakinja, a u osnovi i status porodice isticali su odeća, njena urednost, raznovrsnost i vrednost.

Status i imovno stanje Kozaka definisali su kako će njegova Kozakinja biti obučena, leti je nosila platnenu, kaliko ili pamučnu odeću. A košulje su bile ukrašene vezom, a suknje su se nosile bez kecelje. Ako je košulja bila jednostavna onda se oslila preko nje i kecelja. Prsluk je uvek bio prebačen preko košulje i nikada uvučen u suknju.

Kad je bilo hladno pored košulja Kozakinje su oblačile sukno ili sarafan od vune ofarbane u crno ili sivo. Na šavu preko vrata, bila su dugmad preko kojih je bila prišivena svilena traka. Nošnju je krasio i pleteni kaiš od crvenih ili sivih svilenih niti. U drugoj polovini  XIX veka sukno su nosile samo starije žene kao svečanu i obrednu odečću.

Žene su izlazile u dugim haljinama – kaftanima koja se vezala oko pojasa i bešmetima – dugim šarenim haljinama koje su pri dnu bile ukrašene, sa dugačkim rukavima obloženim gajtanima i staklenim perlama.

Svojevrsna je bila i ženska frizura. Neudate žene nosile su kosu sa tri kike upletene u trake. Što je devojka bila bogatija u kosi je imala više traka. Kosu su pleli na nekoliko dana – od kupanja do kupanja. Na svadbi su devojkama kosu pleli u dve kike i vezali u «punđu».

Već sa 40 godina njih su vezali u čvor na zatiljku i ukrašavali šnalama. Starije žene su kike obomotavale oko glave. Žena Kozakinja nije bila u javnosti bez marame, sako je bilo tako to se smatralo grehom i sramotom. Zato su žene Kozakinje glavu pokrivale šarenom maramom ili velikim šalovima.

Obuvale su kozakinje cipele, polučizme obične izrade ili sa bakarnim oplatama koje su kupovali u prodavnicama. Vikend obuća bile su kaloši, drvene natikače za sneg. Kozakinje su nosile visoke cipele na pertle, ali njih su mogle da imaju samo imućne porodice. Žene nikad nisu nosile čizme to se smatralo grehom kao da nose pantalone ili šišaju kosu.

«Na prstima su nosile zlatno i srebrno prstenje, na vratu ćilibar, u ušima su nosile naušnice» – piše istoričarka Jelena Godovova.

Kako i sve žene i Kozakinjnje su volele da se lepo obuku, da se šminkaju, da idu u goste ili u crkvu.

Nesporni autoritet Kozakinja, njena radna sposobnost, domaćinstvo, nežnost i strast svakog su mogle da zadive.

Mnogi stranci koji su dolazili u Rusiju, zaljubljivali su se u ruske žene, međutim, Kozakinje su se uvek ponosile svojom lepotom, umom i silom.


Izvor: yugsn.ru