BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Poreklo kozačkih naselja

Poreklo kozačkih naselja
25.09.2024. god.
Tokom rata na Kavkazu gorštaci su govorili: «Tvrđava je kamen bačen u polje. Kiša i vetar će ga odneti. «Stanica» je bilje koje će dubokim korenjem ući u zemlju i tu ostati». Gradići, salaši, stanice, zimovišta (kuće za zimu), jurte i tvrđave za Kozake i ljude na Donu i Rusiji imaju poseban smisao. Tajne prvih naselja otkriva Boris Almazov*, autor knjige «Izgradnja kozačkih kuća».


Gradovi nisu dečja igra, već prava utvrđenja 

«Gradovi su utvrđenja. Od XVI veka u dokumentima se pominju kozački gradići na Donu i na Tereku. Po pravilu građeni su na ostrvcima. Jedan takav starinski gradić bio je izgrađen na ostrvu Hortica na Dnjepru — Zaporoška Seč gde su na arheološkom nalazištu pronađeni i paganski idoli, a slično utvrđenje bilo je i na ostrvu Tokmak. Gradovi-utvrđenja bili su Čerkask, Kagaljnik, Kačalin, Kazarin, Razdori i na desetine drugih gradova na Donu, Terku i Tereku, ali i Jaicki grad na Uralu. Sva ova utvrđenja bila su sa svih strana okruženi vodom ili močvarama. Građena su od drveta, sa zidovima od balvana, nabijenih zemljom i postavljeni na čvrste temelje i palisadima za strelce ispred bedema. Upravo duž ovih utvrda, izgrađenih od zašiljenih brvna, tvrđava je i dobila ime - utvrda. Iste one utvrde koje su na Donu i Jaiki podizali Kozaci, u Sibiru, od Urala do Tihog okeana», kaže autor knjige.  

Svaki grad imao je svoje ratne specifičnosti: iznad zidova podizane su kule, između njih bili su postavljeni topovi, ispred drvenih zidova bile su grede – sa trščanim zidovima slično korpama napunjenih zemljom.  

Uzgred, u evropskoj klasifikaciji fortifikacija ovakva vrsta utvrđenja zvala se flèche što na francuskom znači strela. 

Inženjerska rešenja za kozačka utvrđenja uspešno su primenjivana i u XIX veku, sećate se flèche-a Rajevskog u Borodinskoj bici. Danas u zoni Specijalne vojne operacije na položajima i utvrđenjima svugde se nalaze «gabioni» — cilindri ili kutije napunjeni kamenjem, šljunkom ili zemljom. 

Na žalost, detaljni opisi kozačkih gradova u XVI veku nisu sačuvani. Najraniji se pominju, uz kraća objašnjenja, u putopisima Evlije Čelebije (u januaru 1667.). Ovaj turski putopisac opisuje gradove kao moćna utvrđenja sa brojnim kozačkim stanovništvom. 

U gradovima su se nalazili i garnizoni odakle se odlazilo u pohode, a u gradovima je samo trećina boraca ostajala da ih brani. 

«Svi žitelji gradova smatrali su jedni druge zemljacima i rado su se branili od osvajača: međutim, svaki grad je imao svoj komad zemlje, a međe ili granice bile su samo na livadskim predelima, odnosno u blizini same reke Don, prekriveni izvorskom vodom; u stepama, ili kako su ih zvali planinskim livadama, nisu postojale granice, ti predeli su bili zajednički, slobodni, gde su se mogli graditi kolibe za zimovanje, one nisu dugo trajale, pa su u većem broju građene znatno kasnije. Prvi stanovnici su se bavili zemljoradnjom, kao i stinim stočarstvom, međutim, više su voleli lov na divljač i ribolov od čega su zarađivali za hranu i namirnice. Oni su bili zadovoljni i sa malim jer nisu težili bogatstvu. Koliko je meni poznato oni su imali zakone i pravo: smatrali su da su jedan narod, a jedno selo poštovalo je drugo i imalo među — za košenje sena, oranje, ispašu stoke, ribolov i lov divljači — koja se nije prelazila, ali divlje zveri slobodno su lovljene, ko ih prvi vidi i poželi» — pisao je 1811. godine ratni donski ataman Andrian Denisov.

Gde su nestali gradovi? 

Njih su temljeno uništavali nerpijatelji kozaštva, međutim, ponovo su nicali iz pepela, vreme je pobedilo i…. kozačke stanice (sela). 

Arheolozi Donskog državnog tehničkog univerziteta obavili su 2022. godine istraživanje kozačkih gradova koji su osnivani u XVI i XVII veku.

Ispostavilo se da su kozačka utvrđenja bila do temelja uništena početkom XVIII veka tokom gušenja ustanka Kondratija Bulavina.

– Istraživanja smo započeli od severnih granica Voronješke i Rostovske oblasti. Kao objekt za istraživanje izabrali smo bivši gradić Donskoj, koji je kako tvrdi Vasilij Tatišćev bio prva kozačka prestonica  kaže doktor istorije Sergej Lukjaško.

Kozačko utvrđenje pod nazivom «Donjecki» osnovano je krajem XVI veka 16 vrsta (stara ruska mera-jedinica za dužinu) nizvodno od reke Don od ušća reke Tolučejevke. Kaznena ekspedicija ostrogoškog puka pukovnika Ivana Tervjašova uništava grad 26. oktobra 1608. godine. 

– Zahvaljujući doijenim podacima uspeli smo da odredimo lokalitet pomenutog grada i da izučimo njegove ostatke — veliki rov, da odredimo centar grada — majdan na kojem se sigurno nalazila crkva, da odredimo mesto na kom se nalazilo groblje. Gradić je bio smešten na ostrvu koga su zapljuskivale dve reke od kojih je ostalo mnogo jezera — smatra ovaj naučnik. 

Etnički sastav prvih žitelja veoma je teško definisati. Prvi stanovnici poreklom su bili Kozaci koji su služili moskovskom caru. Postoje izveštaji da su gradić Donskoj osnovali kozački Mešćeri — rusifikovani Tatari. Druga komponenta ovih ratnika bili su bivši Zaporošci koji su dobili dozvolu da tu «zasednu». 

Arheolozi su pronašli kramičke fragmente iz kozačkih kuća i posuđe od krimske keramike. Osim toga, pronađene su velike količine kovanog srebrnog novca tzv. češujek sa likom Mihaila Fodoroviča i Alekseja Mihajloviča. Mnogo kovanog novca pronađeno je sa likom poljskog kralja Sigismunda III Vase koji je finansirao pokušaj da se na ruski presto dovede Lažni Dimitrije, a posle toga i njegov sin Vladislav. Po svemu sudeći da su ovim novcem plaćani Kozaci za učešće u ratnim operacijama. 

«Novi arheološki materijal može da baci novo svetlo na put formiranja slobodnog kozaštva na Donu i da precizira naše predstave o komplikovanom etno-konfesionalnom sastavu prvih naselja u Divljem polju gde su ljudi učili da preživljavaju u neprijateljskom okruženju ostataka mongolsko-tatarskog ropstva — krimskih Tatara i Nogajaca» — smatra Sergej Lukjaško.

Stanica je rodbinska ili pelmenska zajednica

Prvobitno «stanica» nije označavala naseljeno mesto kao danas, već rodbinsku ili plemensku zajednicu. Reč «stanica» vodi poreklo od reči «stan» što na ruskom znači stanica na putu ili privremena naseobina. Prvi put se ova reč koristi u XVI veku za kozačke odrede. Diplomatski dokumenti toga doba prepuni su saopštenja da su Kozaci na pregovore caru-baćuški poslali «stanice» (predstavnike plemenske zajednice). Na primer, nakon juriša na Azov 1637. godine donski Kozaci su poslali u Moskvu stanicu atamana Potapa Petrova sa drugovima i izveštaj o zauzimanju grada. 

Boris Almazov u svojoj knjizi navodi reči stare pesme: «Doletale su ptice, stada i stanice…». Postojale su «zimske» i «lake» stanice koje su išle kod cara u diplomatske misije. 

U takvim stanicama (selima) bilo je atamana i ambasadora sa obezbeđenjem. Borbeni ili lovački odredi takođe su se ponekad nazivali stanicama. Stanice u kojima su po svoj prilici bili rođaci i porodice Kozaka, skitali su (bili Nomadi) pod zaštitom gradova. U slučaju opsnosti oni su se skrivali pod njihovim zidinama ili su mogli da odu dalje dok se grad branio od osvajača. Teritorija koja je pripadala sanici zvala se jurta (neka vrsta šatorske kuće). S godinama stanice su se širile i sve češće osnivale pored gradova i postajale njihov deo. 

Postepeno su stanice apsorbovale gradove ili su ih napuštale, a celokupno stanovništvo se premeštalo u «ukorenjeno stanicu». Tako je nastala i Preobraženska stanica u jurti Kazarin-grada, a stari Kazarin se pretvorio u salaš pet kilometara od savremene stanice. 

Već u XVIII veku reč «stanica» dobija novo značenje — naselje Kozaka, a ove Kozake su ponekad nazivali seljanima (na ruskom stanjičnjiki). Sećate se Jeršovljeve bajke Konjić grbonjić u kojoj starija braća šalju Ivana u izvidnicu i govore: «Kad su seljani došli — razumeli su ga kako su umeli».

Stanice su od gradova preuzele svu unutrašnju strukturu: u centru — trg — majdan, u istočnom delu — crkvu ili hram, preko puta trga atamansku upravu, ranije su na trgovima isto kao po gradovima nalazile kovačnice, oružane, ambari i silosi za žito. Pored majdana, na njegovom rubu, obavezno su bile mesta za vezivanje konja koje su oprezni Kozaci veoma rado koristili. Vremenom se ratna namena majdana izmenila. Oni su pretvoreni u široke trgovinske prostore, a između crkvava i uprava održavani su bučni sajmovi, a u okolini su nastajale škole, prodavnice čak i pozorišta… 

Stanice koje su nastajali kao naselja vremenom su postajali gradovi. Broj stanovnika je stalno rasta. Deo Kozaka koji su dobili zemljane posede nedaleko od stanica selili su se u salaše. Tradicionalno je sačuvano sećanje na nomadsku prošlost kao simbol da su stanice nastale od salaša. Smatralo se da postoji hijerarhija između salaša stanic i da je stanični ataman važniji od salaškog, ali nije sve bilo tako jednostavno. Često je i sam salaš nastao od gradića i bio stariji od stanice, a ako je salaški ataman po staosti i odlikovanjima bio jači od staničnog, onda je stanični ataman bio u obavezi da mu se obrati sa poštovanjem. Osim toga, u skladu za običajima gotoprimstva koji su bili opšteprihvaćeni, za goste je salaški ataman bio gazda i njmu se prvom morala odati počast ili iskazati poštovanje od strane druge osobe čak i ako je izabrani salaški ataman bio običan Kozak, a ne general. 

Salaši su došli sa Dona iz Malorosije, Poljske i Nemačke 

Razvoj zemljoradnje i stočarstva omogućio je nastanak nove forme naselja — hutor — salaš. Reč potiče, smatraju naučnici, sa reke Don iz Malorosije i Poljske, a pozajmljena je od staronemačkog «huntari» kako se nazivala osnovna jedinica terotorijalne podele. Kozački salaši prvi put se sreću u dokumantima iz 1680. godine, ali njihov rast zabeležen je u XVIII veku. Na osnovu popisa stanovnika iz 1764. godine na Donu je bilo 792 salaša, a u izveštaju za 1859. godinu bilo je 1 662. 

Kada je slobodne zemlje bilo mnogo, Kozaci su svoje salaše osnivali u blizini stanica, po pravilu u granicama pored staničnih šatorskih naselja. A kada je slobodnih poseda za stočarstvo i zemljoradnju bilo manje, Kozaci su svoje salaše osnivali daleko od stanica (sela). 

Utvrde, kuće za prezimljavanje i naseobine (slobode)

Utvrde su palisade zašiljene na vrhu sa okućnicom, tako ih opisuje Vladimir Dalj autor prvog rečnika u Rusiji. To je vrsta naselja «koja je građena sporo, od uspravnih balvana koji su ograđivali manju vojnu formaciju ili grad». Često su utvrde kod Kozaka bile privremena staništa. 

«Zimovištima» («zimovnikami», «zimovьяmi» ili zimskim kućama) na Donu su nazivali privremena naselja u kojima su Kozaci samo zimovali dok su leta provodili u vojnim pohodima. Krajem XVI veka «gradovi i zimovišta (zimovnici) razlikovali su se jer su gradovi bili stalna staništa, a «zimivišta» privremene kuće namenjene da se preživi zima», piše Boris Almazov.

«Zimovnici» su bila i privrena staništa van gradova koji su građeni za boravak stoke u zimskom periodu. Glavni objekat zimovnika bio je tor za stoku koji je sa svih strana bio ograđen visokim zidom od trske. U takvom toru ili pored njega noćivali su i Kozaci koji su za te potrebe gradili primitivne šatore ili zemunice. 

Zimovnici su postepeno postajali i kuće za stanovanje. Kozaci su se useljavali u njih i u proleće i leto, i počeli da obrađuju okolnu zemlju. Tako su postepeno kuće za zimu postajale salaši u kojima su se Kozaci stalno nastanjivali. Termin «baza», «bazok» do dan danas označava prostoriju za stoku ili mesto koje se za te porebe ograđuje u dvorištu ili van njega. Ovično kažu: stoje je «na bazi». 

Slobode (ili naseobine). 

Nakon završetka izgradnje Caričine linije (koja je blokirala prevlaku između reka Don i Volge od naleta Krimskog kanata i nomada iz oblasti Volge) i pripajanja Azova Rusiji tokom rusko-turskog rata osvajanje i naseljavanje ovog kraja odigrao se brzim tempom. 

Narod sa Dona u značajnoj meri se povećavao dolaskom seljaka pretežno iz južnoukrajinskih gubernija. 1764. godine na Donu je bilo 792 salaša čiji su vlasnici bili pridošli seljaci — hrišćani. Niki od ovih salaša postepeno su prerastali u kmetske «slobode». Do 1801. godine na Donu je bilo već 40 naselja koji su dovili zvanični naziv Slobode. U njima je bilo oko nekoliko stotina avlija u kojima su uglavnom živeli kmetovi. Kozačke starešine su organizovali ove Slobode u skladu sa kozačkim tradicijama. 

Sva ova naselja koja su se zvala «Slobode» dobila su naziv po prezimenima Kozaka koji su upravljali preseljavanjima i njihovom organizacijom. Zato su u Mrtvom Doncu mnoga mesta nazvana u njihovu čast — Martinovka, Orlovka, Nedvigovka, Sinjavskaja. 

* Almazov Boris Aleksandrovič rođen je 1944. godine u Lenjingradu, a porodica mu se tri meseca po rođenju seli na Don. Tamo je budući pisac upijao kozačku tradiciju i kulturu. 

Almazov od 1990. godine učestvuje u obnovi kozaštva i s vremenom postaje ideolog ruskog Saveza Kozaka. Izabran je za prvog atamana Sankt Peterburga, a zatim i celog Severo-zapadnog posebnog kozačkog okruga. 


Piše: Arkadij Talisvejber



  • Izvor
  • Tanjug
  • Foto: yugsn.ru/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE


Izjave ruskog predsednika nisu prazne priče kao one evropskih političara, rekao je mađarski lider.

Moskva mora biti „primorana“ na mir kroz snagu, izjavio je ukrajinski lider.


Iako mnogi smatraju da je kuhinja samo funkcionalna, zapravo mož

Međunarodni krivični sud u Hagu optužio je izraelskog premijera za ratne zločine u Gazi


Moskva će odgovoriti odlučno i na odgovarajući način na bilo koju agresiju, izjavio je predsednik


Ostale novosti iz rubrike »