Litijumska pozadina ukrajinskog rata

Slučaj Ukrajine kristalno jasno pokazuje da je pitanje eksploatacije retkih metala, a među njima svakako i litijuma, pre svega geopolitičko pitanje, čija je cena proporcionalna strahu Kolektivnog zapada zbog gubitka globalne dominacije

U jeku ofanzive kijevskog režima na Kursku oblast, Kijev su posetili američki senatori, republikanac Lindzi Grejem i demokrata Ričard Blumental.  I dok će, sva je prilika, naredni meseci pokazati da je ofaniziva kijevskog režima na kurskom pravcu samo jedna taktička igra, koja teško može doneti kijevskom režimu dugoročne i strateške vojne rezultate, te da znatno više pripada informativnom i političkom nego oružanom ratu (OVDE), dotle su američki senatori u razgovorima sa Vladimirom Zelenskim i premijerom Šmigaljom manifestovali strateški pravac politike SAD prema Ukrajini.

Sledstveno tome, senatori, inače poznati po neskrivenoj rusofobiji, zbog čega je Grejem početkom godine i dospeo na rusku listu terorista i ekstremista (OVDE), založili su se u Kijevu ne samo za dalju vojnu podršku kijevskom režimu, ratifikaciju sporazuma o bezbednosti između SAD i Ukrajine i prijem Ukrajine u NATO pakt (OVDE, OVDE), nego i za postizanje strateškog sporazuma između zvaničnog Vašingtona i Kijeva u oblasti eksplatacije retkih minerala u Ukrajini, čija bi vrednost prema prvim procenama prelazila jedan trilion američkih dolara.

Prema zajedničkom saopštenju koje su senatori objavili nakon sastanka sa prvim čovekom kijevskog režima, Zelenski je bio „oduševljen i sasvim rešen da takav sporazum postigne“. Prema oceni senatora „pravo je vreme da se formuliše strateško partnerstvo (SAD, prim. aut) sa Ukrajinom, koje može doneti ogromnu ekonomsku korist SAD i stablinost Evropi“ (OVDE).

Grejem i Blumental nisu imali potrebe da pred nosiocima marionteskog kijevskog režima skrivaju da je obećana obnova Ukrajine pre svega uslovljena ekonomskom dobiti i geopolitičkim interesima SAD, rekavši kako će ekonomska saradanja, pre svega u oblasti eksploatacije retkih minerala, „učiniti Ameriku snažnijom i ubrzati obnovu privrede Ukrajine“ (OVDE). Američki senatori su posebno istakli, da je „Ukrajina bogata značajnom količinom litijuma, titanijuma i drugih retkih sirovina, koje su potrebne američkoj ekonomiji“. Stoga bi po mišljenju senatora „sporazum sa Ukrajinom u toj oblasti učinio SAD manje zavisnim od inostranih konkurenata“ (OVDE).

Kontinuitet politike SAD

Zajednička kijevska izjava republikanskog i demokratskog senatora baca dodatno svetlo na osnovnu tezu teksta koji je petog avgusta objavljen u američkom „Politiku“, prema kojoj će Ukrajina uživati američku podršku i u budućnosti, nezavisno od ishoda američkih predsedničkih izbora (OVDE). Potrebu SAD da dugoročno pomažu Ukrajinu pisac ovog teksta, Metju Kaminski, najpre objašnjava citatom Zbignjeva Bžežinskog, da je „nesumnjiva činjenica da bez Ukrajine Rusija prestaje biti imperija. Ali ako Ukrajina bude potkupljena, a potom potčinjena, Rusija će automatski postati imperija“.

Osim u tezi Bžežinskog, čiju tačnost potvrđuje hiljadugodišnja istorija ruske države, razlozi za dugoročnu američku vojnu i finansijsku podršku kijevskom režimu Keminski nalazi u potrebi suprotstavljanja SAD novom „svetu sa sferama uticaja, kome streme Kina i Rusija“. Naime, podela interesnih zona, po Keminskom, „može mnogostruko naštetiti Americi“, a pre svega američkoj ekonomiji, jer „smanjuje prostor za američku robu, uključujući vojnu tehniku i investicije“.

Takav američki interes nalaže da se i u buduće „naoružavaju ukrajinski vojnici kako bi dobili rat, koji vode oni, a ne vojnici SAD“ (OVDE). Jednom rečju, SAD vodi proksi rat protiv Rusije u Ukrajini ne iz razloga što je ruska vojna intevrencija ugrozila nacionalnu bezbednost SAD, kao što su SAD „majdanovskim“ instaliranjem rusofobskog marionetskog pronatovskog režima na matičnoj ruskoj zemlji neposredno ugrozile bezbednost ruske države-civilizacije i opstanak ruskog naroda, već zato što bi konačni povratak Ukrajine u „ruski svet“ značio početak istiskivanja SAD i njegovih zapadnih satelita iz cele Evroazije, a potom i iz drugih zemalja Globalnog juga. Keminski je prestižnom „Politiku“ priznao ono što je odavno očigledno svakom ko nije anasteziran zapadnom propagandom – ukrajinski vojnici ginu za neolonijalne interese SAD.

Upravo imajući u vidu neokolonijalne interese „akcionara SAD“, a analizirajući osnovnu tezu iz navdenog članka Keminskog – da će SAD podržavati kijevski režim nezavisno od toga ko bude bio u sledećem predsedničkom mandatu stanar Bele kuće – ruski analitičar i poznati ekonomski stručnjak, Jelena Panina, dovodi u vezu američku podršku Ukrajini sa vrlo konkretnim interesima zapadnih multinacionalnih kompanija i investicionih fondova (OVDE).

Panina navodi kako je teritorija Ukrajine pod kontrolom režima iz Kijeva već postala vlasništvo zapadnih kompanija, zbog čega Kolektivni zapad na čelu sa SAD, nije spreman da tu teritoriju mirno predaju Rusiji. Tako je, navodi Panina, investicioni fond „Blek Rok“ već kupio oko polovine svih obradivih površina u Ukrajini.

Da je ne samo plodni maloruski černozem razlog zbog kojeg će SAD ratovati u Ukrajini protiv Rusije do poslednjeg vojnika kijevskog režima, jasno su potvrdili tokom posete Kijevu senatori Grejem i Blumental. A da je za Kolektivni zapad proksi rat koji vodi u Ukrajini, između ostalog, i rat za ukrajinsko rudno bogatstvo, otvoreno je početkom 2023. godine priznla nemačka agencija za spoljnu trgovinu i investicije – GTAI, zaključujući kako su „rudna bogatstva Ukrajine ugrožena“, a „rat u Ukrajini je još i bitka za mineralne sirovine (OVDE).

Ukrajina i kritične sirovine

Svesni činjenice da opstanak jednog marionetskog režima isključivo zavisi od spoljne podrške, predstavnici zvaničnog Kijeva redovno se od početka rata pozivaju na argument značajnih rezervi retkih minerala kako bi dugoročno osigurali podršku zapadnih mentora. Tako je još u prvoj godini ukrajinskog rata kijevski zamenik ministra životne sredine i prirodnih bogatstava, Svetlana Grinčuk, izjavila, da se „oko pet odsto svih svetskih rezervi ‘kritičnih sirovina’ nalazi u Ukrajini, koja zauzima oko 0,4% površine Zemlje“.

Govoreći na zasedanju Evropske ekonomske komisije UN, Grinčuk je posebno ukazala na 500.000 tona rezervi litijuma u Ukrajini, koji je „nezamenljiv pri proizvodnji baterija za električne automobile“. Imajući to u vidu, Grinčuk je istakla, da će „saradnja u daljoj deokupaciji ukrajinske zemlje ubrzati i raširiti pristup ukrajinski kritično važnim sirovinama, kako samoj Ukrajini, tako i našim partnerima“ (OVDE, OVDE).

Prema navodima američkog socijaliste Gregora Linka, kijevski premijer Denis Šmigalj poručio je u Briselu u novembru 2022. godine učesnicima „Nedelje mineralnih sirovina“, da „Ukrajina ulazi u red deset najvećih proizvođača titanijuma, gvožđa, kaolina, mangana, cirkonijuma i grafita“ (OVDE). Pritom treba znati da je Evropska komisija EU uoči početka rata, 13. jula 2021. godine, sa kijevskim režimom zaključila „Strateško partnerstvo u oblasti sirovina i akumulatora“, a Ukrajinu uključila u Evropsku sirovinsku alijansu (ERMA) (OVDE).

Neposredno uoči posete američkih senatora Kijevu, na sajtu Svetskog ekonomskog foruma pojavio se tekst pod naslovom „Budućnost kritičnih sirovina: Kako Ukrajina igra stratešku ulogu u globalnom lancu snadbevanja“ (OVDE). U članku se navodi da ova istočnoevropska zemlja raspolaže sa oko 20 000 nalazišta 116 različitih mineralnih sirovina, od čega je pre početka rata bilo aktivno tek 3.055 nalazišta ili tek oko 15 odsto.

U članku se dalje navodi kako Ukrajina, „nezavisno od rata“, raspolaže sa sedam odsto svetskih rezervi titanijuma (prema drugim procenama oko 20% svetskih zaliha svih titanijumovih ruda nalazi se u Ukrajini, OVDE), te spada u jednu od retkih zemalja u kojoj se dobija titanijeva ruda neophodna za aerokosmičku, medicinsku, automobilsku i brodograđevinsku industriju. Pored toga što raspolaže sa 500.000 otkrivenih zaliha litijuma (prema nekim navodima rezerve litijuma mogu biti i veće, pošto u sovjetsko vreme njegovo istraživanje nije bilo naročito interesantno, OVDE), Ukrajina zauzima peto mesto u svetu po proizvodnji galijuma, koji je neophodan za proizvodnju poluprovodnika, a ima i velike zalihe berilijuma, koje je neophodan u proizvodnji atomske energije, aerokosmičkoj, vojnoj i elektronskoj industriji (OVDE).

U članku objavljenom na portalu Svetskog ekonomskog foruma navodi se još da Ukrajina raspolaže značajnim rezervama cirkonijuma i apatita, koji su neophodni u proizvodnji atomske energije (Ukrajina po rezervama cirkonijum oksida zauzima treće mesto u svetu, iza Južnoafričke Republike i Australije, OVDE). Ukrajina raspolaže i sa 20 odsto svetskih zaliha grafita.

U tekstu sa portala Svetskog ekonomskog foruma skreće s pažnja i na činjenicu da Ukrajina raspolaže i sa značajnim rezervama obojenih metala: bakra (četvrto mesto u Evropi), olova (peto mesto), cinka (šesto mesto) i srebra (deveto mesto). Najzad se ukazuje i da Ukrajina ima značajne rezerve nikla (215 hiljada tona) i kobalta (8,8 hiljada tona), te da se one nalaze u „bezbednoj Kirovgradskoj i Dnjepropetrovskoj oblasti“ (OVDE).

Autor teksta koji je objavljen na portalu Svetskog ekonomskog foruma ističe, da Kina kontroliše 85-90% ukupnog svetske proizvodnje retkih minerala, od eksploatacije do prerade, te da EU iz Kine nabavlja 40% svih kritičnih minerala. Imajući u vidu ukrajinske rezerve retkih metala, autor ovog teksta zaključuje kako Ukrajina može „pomoći demokratskim zemljama da steknu veću samostalnost u odnosu na nedemokratske režime, posebno u oblasti energetike i tehnologije“ (OVDE).

Donbas u fokusu

Vodeći ruski, ali i američki mediji (OVDE, OVDE, OVDE), već odavno skreću pažnju da je titanijum u foksu pažnje Vašingtona kada je u pitanju rat u Ukrajini.  Pritom, nije bez značaja činjenica i da se najveća nalazišta titanijumove rude u Ukrajini trenutno nalaze pod kontrolom kijevskog režima, u Dnjepropetrovskoj i Žitomirskoj oblasti (OVDE, OVDE). S jedne strane Ukrajina raspolaže ogromnim zalihama ovog metala (drugo mesto u svetu prema količni istraženih zaliha titanijumove rude), a SAD, s druge strane, 90% svojih potreba obezbeđuje iz uvoza.

Samo u 2021. godini SAD su na kupovinu titanijuma potrošile rekordnih 82 miliona dolara. Titanijum je, inače, nezaobilazan u vazduhoplovnoj industriji i proizvodnji komismičkih letilica, pa stoga američki Boing 30 odsto svojih potreba za titanijumom obezbeđuje iz Rusije, koja je u 2021. godini bila drugi svetski izvoznik titanijuma (posle Kine) i to uglavnom prerađujući rudu iz Ukrajine, a posle početa SVO iz Afrike i Azije (OVDE, OVDE, OVDE).

Zbog zavisnosti od ruskog titanijuma, pre svega vazduhopolovnih giganata Boinga i Erbasa, SAD i EU do danas nisu uvele sankcije Rusiji na izvoz ovog metala (OVDE). U septembru 2022. godine Centar za evropske političke analize objavio je tekst pod naslovom „Titanijum iz Ukrajine može zaštititi Zapad“, u kome se ističe da je navdeni retki metal obavezni deo mnogih odbramebenih sistema, te da je za Zapad neprihvatljiva postojeća zavisnost od „strateških konkurenata i protivnika“ kada je u pitanju takva strateška sirovina kakva je titanijum (OVDE).

Spremnost Vašingtona da vodi rat do poslednjeg ukrajinskog vojnika, te da ne pristane na uslove mira koje je pre kurske ofanzive predložio Putin, a koji uključuju i priznanje prisajedinjenja Rusiji četiri ukrajinske oblasti, svakako ima veze sa činjenicom da su pod kontrolu Moskve već došla neka od najznačajnijih rudnih nalazišta Donjecke i Zaporoške oblasti. Prema nekim procenama ukupna vrednost nalazišta mineralnih sirovina na teritorijama koje su prisajedinjene Rusiji, a koje Moskva trenutno i efektivno kontroliše, iznosi 12 triliona dolara (OVDE).

Donbas je pre svega poznat po ogromnim zalihama uglja, zbog čega se procenjuje da Rusija trenutno kontroliše 80% ukrajinske proizvodnje uglja. U delu Zaporoške oblasti koji je prisajedinjen Rusiji, u gradu Dnjeprorudnoe, nalazi se jedan od najvećih rudnika gvožđa u nekadašnjoj Ukrajini (OVDE). Azovsko more krije značajne rezerve nafte i gasa (OVDE). U Zaporoškoj i Donjeckoj oblasti nalaze se i dva od tri najveća nalazišta litijuma u nekadašoj Ukrajini, koja do sada nisu eksploatisana.

Reč je o Krutoj Balki u Zaporoškoj oblasti (OVDE), a naročito o Ševčenkovskom polju u Donjeckoj oblasti (OVDE, OVDE, OVDE), za čiju je eksploataciju još 2018. godine licencu dobila kompanija Petro Consulting, pod kontrolom nekadašnjeg ukrajinskog predsednika Petro Porošenka (OVDE, OVDE). Imajući u vidu da se do sada otkrivena nalazišta litijuma na staroj teritoriji Rusiji procenjuju na 1,5 miliona tona, onda je jasno da bi sa donjeckim i zaporoškim rezervama Rusija bila među deset najvećih proizvođača ovog retkog metala u svetu.

Zbog toga je poznati nemački rusofob i poslanik Bundestaga iz redova CDU, Roderih Kizeveter, početkom ove godine doveo u vezu budućnost energetske tranzicije Evrope sa zauzimanje regiona Donjecka i Luganska, jer se, po njegovim rečima, u ovim oblastima nalaze neka od najvećih nalazišta litijuma na starom kontinentu (OVDE, OVDE).

Slučaj Ukrajine kristalno jasno pokazuje da je pitanje eksploatacije retkih metala pre svega geopolitičko pitanje, čija je cena proporcionalna strahu Kolektivnog zapad zbog gubitka globalne dominacije. Da bi se dočepao kritičnih resursa Kolektivni zapad je spreman da potpuno uništi jednu zemlju – pokazao je to u Ukrajini od Majdana 2014. pa do danas.

Istovremeno, Kolektivni zapad u liku Nemačke u Srbiji obećava „evropske ekološke standarde“ kod eksploatacije litijuma. Kada se pitanje eksploatacije litijuma posmatra pre svega sa geopolitičkog stanovišta, onda se teško mogu „progutati“ „evropski ekološki standardi“ i zapadne marionete na čelu narodnog protesta protiv Rio Tinta. Uostalom, Srbi su prve i najveće žrtve poslednje faze zapadne globalne dominacije, pa bi trebalo da budu poslednji koji će svojom zemljom i rudni blagom spasavati Kolektivni zapad u njegovom okršaju sa Kinom i Rusijom.

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard