Sećanje na Limonova – Bratstvo

Rodio se 1943. godine u Đeržinsku, a školu je završio u Harkovu. Sin oficira KGB. Delikvent opčinjen  Žil Vernom i Aleksandrom Dimom, koji umesto u prozu uskače u poeziju. Stihove je počeo da piše sa 15 godina, ali ga izdavači odbijaju. Kasnije se seli u Moskvu, gde je radio razne poslove. Pridružuje se sovjetskom književnom andergraundu kao pesnik samizdata i kreće se u disidentskim  krugovima. U SAD je emigrirao 1974. godine, a kasnije je živeo u Francuskoj čije je državljanstvo dobio 1987. godine.  Njegov drugi roman „Ja Edička“, postigao je veliki uspeh u SAD i Francuskoj. Sadržaj ovog romana  čini strasna, duhovita, gnevna i bestidna ispovest ruskog emigranta sa ulica Njujorka, bunt protiv civilizacije u kojoj nema mesta za pesnike. Zahvaljujući uspehu ove knjige, Limonov je izborio sebi mesto koje mu s pravom kao piscu pripada. U Rusiju se vratio 1991. godine.

Bio je jedan od retkih pisaca svetskog  formata, koji se devedesetih godina prošlog veka nedvosmisleno svrstao na stranu Srba tokom ratova na teritoriji bivše SFRJ. To je za njega kako je govorio bio „prirodan izbor“, verovao je da nijedan  čovek ne može biti neutralan po bilo kom životnom  pitanju, pa u skladu sa tim i on je na „keca“ zauzeo stranu. Kao dobrovoljac  ratovao je za Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku.  Nije mario što su ga zapadni „intelektualni“ krugovi i mediji stihijski napadali zbog „srpske stvari“, a odgovorio im je tako što se odrekao francuskog državljantva.

Od tada postaje najpoznatiji ruski „kontroverzni“ pisac u naslovima zapadne štampe. Drugovao je sa prvim predsednikom Republike Srpske, Radovanom Karadžićem. Sastajao se i sa ratnim komandantom Ratkom Mladićem. Kasnije, pa sve do svoje smrti zalagao se za njihovo oslobođenje iz Haškog kazamata. U medijima je uvek bezrezervno podržavao „srbsko pitanje“. Nakon ratnih avantura na našim prostorima nastavio je dalje kao dobrovoljac na strani Abhazije u ratu  protiv Gruzije i na strani Pridnjestrovlja u borbama sa moldavskim snagama.

U Rusiji  1993. godine, osniva Nacional-boljševičku partiju i čuveni partijski glasnik „Limonka”. To je bio prvi slobodni list u Rusiji, ali najmanje je ličio na partijski glasnik. Bio je to klasičan pank fanzin koji je kroz kulturu promovisao vrednosti „nacbol” ideologije. Jedno vreme je “Limonka” izlazila na više jezika, pa i na srbskom. Partija mu je zabranjena odlukom Vrhovnog suda 2007. godine, kao ekstremistička, potom od 2010. godine, pa do svoje smrti, predvodi  neregistrovanu partiju „Drugačija Rusija“.

Na našim prostorima Limonov se pojavljuje  sredinom osamdesetih. Dok je živeo u Parizu, delovi romana „Ja Edička“ , su objavljivani u listu „Student“ (br. 10-17, 1988. godina).

Od 1985. godine, par beogradskih izdavačkih kuća su najavljivali izlazak „Ja Edička“ iz štampe, ali sve je ostalo u okviru praznih priča i jalovih izdavačkih planova.

Tek s početka devedesetih počele su da se prevode i štampaju u Srbiji knjige Eduarda Limonova. Najpoznatiji naslovi objavljeni kod nas su: „Ja Edička“, „Konjak  Napoleon“, „Autoportret bandita iz mladosti“, „Nestanak varvara“ i „Imali smo veliko doba“. Kasnije su objavljene knjige „Smrt“ i „Stranac  u rodnom gradu“.

Limonov se upokojio u 77. godini života , sahranjen je na Trojekurovskom groblju u Moskvi.


Izvor: Dušan Opačić / srbratstvo.ru