Zapad „predaje“ Tačija zarad spasavanja svog „kosovskog projekta“?

Pitanje o zločinima albanskih separatista Kosova postavljeno je na januarskom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Osim toga, Komitet za pravna pitanja PSSE odlučio je da se sprovede „serija  istraga na mađunarodnom i nacionalnom nivou o  nestanku ljudi, trgovini ljudskim  organima, korupciji i srastanju organizovanih kriminalnih grupa sa političkim krugovima na Kosovu“.
 

Od trenutka vojne agresije NATO na Jugoslaviju 1999. godine  pitanje o Kosovu još ni jednom nije ostavljalo toliko zaprepašćujući i  mučan utisak na „pristojne“ Evropljane. Apeli Rusije, Srbije i niza drugih zemalja Haškom tribunalu i drugim međunarodnim institucijama da najzad ispitaju ulogu glavešina „Oslobodilačke armije Kosova“ (OVK), koji su zauzeli ključne položaje  u adminisraciji samoproglašene kosovske države, obevezno su odbacivani. Kao, Beograd i Moskva na sve načine pokušavaju da ometu kosovsku nezavisnost. Odbačene su i činjenice koje je 2008. godine obelodanila u svojoj knjizi glavni tužilac Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Karla del Ponte. Tobože, to su samo pretpostavke, a činjenice nisu pronađene... – iako  su se pretpostavke ranije uspešno pretakale u optužbe, pa čak i  presude Haškog tribunala, kada je trebalo optužiti Srbe.  Apoteoza sličnih „dvostrukih standarda“ su događaji iz proleća 2008. godine: objavljivanje knjige Karle del Ponte, u kojoj je ona naglasila da se delatnost „crnih transplantologa“ na Kosovu „obavljala uz znanje i aktivno učešće oficira „OVK višeg i srednjeg ranga“ – i istovremena oslobađajuća presuda  jednom od takvih „oficira“ – bivšem terenskom komandiru OVK, Ramušu Haradinaju.
 

Čak je i istraživanje švajcarskog pravnika Dika Martija, koji je sada objavio šokantni izveštaj u sali za sednice Saveta Evrope,  tek ovlaš pominjano u svetskim medijima tokom poslednjih meseci. Kao, podnosiocu izveštaja Saveta Evrope neće poći za rukom da  dobije dokaze o delatnosti „crnih transplantologa“ na Kosovu i Albaniji, a srbski argumenti nisu valdini  iz razloga njihove politiziranosti.
 

Međutim,  „kosovska bomba“ ipak je eksplodirala, i to u sali za sednice PSSE, koju do tada niopšto nismo mogli  sumnjičiti za prosrpske simpatije.  Akcenti u izveštaju Dika Martija stavljeni su  maksimalno jasno. Prema „režijskom“ delu dokumenta  teško je  izneti pretenzije i oni treba da postanu osnova za svestranu istragu o zločinima albanskih separatista Kosova. Tamo se govori i o zločinačkoj „grupi iz Drenice“ na čelu sa Hašimom Tačijem, koja  nastavlja da deluje i danas – sada već na nivou visokih krugova samoproglašenog „nezavisnog“ Kosova -  i o „crnim transplantolozima“. I čak  o „diplomatskoj i političkoj podršci“, koja se pruža Hašimu Tačiju od strane SAD i vodećih zapadnoevropskih država,  kojom su ga učinili „nedodirljivim“.
 

Međutim, glavno pitanje nije u  sadržini najnovijih optužbi. Za sve one koji su iole upoznati sa situacijom na Kosovu -  pored ostalog i za samu Karlu del Ponte – u tim optužbama nema ničeg neočekivanog.  Koren problema je u ciljevima same istrage.  Zašto se upravo sada PSSE (njen komitet  je podržao zaključke Dika Martija JEDNOGLASNO)  odjednom pozabavila ranije „nedodirljivim“  Hašimom Tačijem?  Odgovor na dato pitanje omogućiće da se shvati: da li će dobiti nastavak izveštaj, reklo bi se, zbilja principijelnog i doslednog švajcarskog pravnika, i koliko  su Evropljani spremni da idu daleko u istrazi zločina, koji su po svojoj monstruoznosti uporedivi sa medicinskim eksperimentima u nacističkoj Nemačkoj?
 

Za sada je očigledno jedno:  razlozi za sadašnje „prozrenje“ PSSE tesno su skopčani sa  razotkrivanjem tajnog plana, koji su SAD i Evropska unija pokušavali da realizuju u odnosu na Hašima Tačija ove jeseni – nakon što su na nivou razolucije Generalne skupštine OUN  najavljeni predstojeći pregovori između Beograda i Prištine.
 

Računica Zapada bila je jednostavna: pripremiti u okvirima datih pregovora tlo za priznavanje od strane rukovodstva Srbije nezavisnosti Kosova ako ne „de jure“, a ono makar „de-fakto“. Imajući u vidu prozapadni kurs srbskog predsednika Borisa Tadića i njegovog okruženja – taj zadatak se činio sasvim ostvarivim. Ali da bi se vlasti Srbije spasile od sopstvene opozicije  trebalo je malkice „retuširati“ lice Prištine, jer  na potpisivanje sporazuma sa Hašimom Tačijem  teško da bi  pristali čak i sadašnji srbski vladari.
 

U tom cilju je u septembru i bio pokrenut scenarij „rokade“ na kosovskom političkom Olimpu. Odmah nakon ostavke predsednika Fatmira Sejdijua – lidera umerenije „Demokratske lige Kosova“ – analogan korak trebalo je da preduzme i predsednik Demokratske partije Kosova Hašim Tači. Međutim, u sve su se umešale unutarkosovske ambicije i raspre – pored ostalog, raspad vladajuće koalicije obe partije (na šta je očigledno i računao Zapad), a što je najvažnije, kombinacija samog Tačija.  Ovaj poslednji ne samo da nije otišao sa političke scene, nego je putem sopstvene izrežirane ostavke osigurao sebi pobedu na ishitreno organizovanim vanrednim izborima. Pred zapadnim arhitektama Kosova zasvetlucao je neugodni za njih scenarij jačanja u Prištini radikalnih snaga. To očigleno nije bilo  dobro u svetlu predstojećeg „dokusurivanja“ Beograda, pa je  u funkciju stavljen scenarij „predaje“ Tačija.

Kao indirektna potvrda toga da su Hašima Tačija „predali“ Amerikanci, služi i reakcija Stejt departmenta SAD na protekle kosovske izbore. Po tradiciji označivši glasanje „važnom etapom“ u razvoju demokratije, njegov zvanični  predstavnik Mark Toner je pozvao Centralnu izbornu komisiju Kosova da ispita „ozbiljna kršenja, koja su evidentna“. Slični pozivi nisu se čuli iz Bele kuće kada je reč o  kosovskim izborima u toku svih poslednjih deset godina.  SAD su stavile do znanja: demokratija na Kosovu je i dalje dobra – ali već bez Tačija i njegovih najbližih. Evropljani, su, izgleda, pravilno shvatili signal.  Međutim, govoriti o trijumfu međunarodnog prava kada je reč o kosovskom problemu za sada je prerano. SAD i EU će pokušati da urade tako, da se predstojeća istraga pretvori – čak ako do nje i dođe – u suđenje Tačiju i njegovim najbližim saradnicima, i da se ispod udara izvuče sam „kosovski projekat“.  Kad se već žrtvuje tako jaka figura – znači da se kosovska igra „zaigrala na krupno“. A arhitekte „novog svetskog poretka“ u igrama na krupno ne vole da gube.

________________________________

Petar Ahmedovič ISKENDEROV – stariji naučni saradnik Instituta slavistike RAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista«Vremjanovostjej» i radiostanice«Glas Rusije».