Kako sprečiti nove slučajeve porodičnog nasilja?

 

 

 

Femicid se definiše kao rodno zasnovano nasilje (u najtežim slučajevim ubistvo) ili nasilje usmereno prema ženama na osnovu njihovog rodnog identiteta, uloge i nejednakih odnosa moći, motivisano mržnjom i osećajem nadređenosti prema ženama. Prema novijim definicijama, svako ubistvo osobe ženskog pola je femicid. Uglavnom, zvanična definicija femicida ne postoji, pa različito poimanje istog prouzokuje teškoće u obradi podataka o femicidu i homicidu. 

Budući da su u našem zakonodavstvu, kao i u većini krivičnih zakonodavstava, krivična dela definisana rodno neutralno, osim u pogledu nekih otežavajućih, femicid kao posebno krivično delo za sada ne postoji, ali postoji kao pojava. To znači da su mnoga ubistva (homicidi) u stvari femicidi. Stalna ekspertska radna grupa za pitanja rodno zasnovanih ubistava žena i devojčica, dala je preporuku državama da usvoje zakone kojima će propisati posebna krivična dela ili otežavajuće okolnosti, uz osiguranje da se učinioci ovih dela ne mogu pozvati na “strast”, “čast”, “provokacije” i slično, u cilju izbegavanja krivične odgovornosti.

Potrebno je da se u Srbiji javno objave zvanični statistički podaci izdati od strane državnih organa o rasprostranjenosti femicida, kako bi se ova problematika kontrolisala i pratila.

 

Što se tiče krivičnopravne regulative femicida u Srbiji, kao što sam već navela, posebna inkriminacija femicida ne postoji, ali postoji teži oblik krivičnog dela nasilje u porodici (član 194.) usled kojeg je nastupila smrt člana porodice, poseban oblik teškog ubistva (član 114.) kada je lišena života bremenita žena, zatim poseban oblik teškog ubistva (član 114.) kada je učinjeno iz niskih pobuda itd. Zaključak je da je femicid moguće procesuirati prema postojećim odredbama, ali ne i precizno pratiti i suzbijati, te je preporuka krivičnopravne nauke da se isti inkriminiše kao posebno krivično delo radi veće delotvornosti i efikasnosti pravosudnog sistema.

 

Nasilje nad decom je, prema brojnim istraživanjima široko rasprostranjena pojava u Srbiji, i to u različitim oblicima, poput psihološkog, vršnjačkog, digitalnog, seksualnog, eksploatativnog… Porodica i vaspitna, odnosno obrazovna ustanova, koje bi za dete trebalo da predstavljaju zonu sigurnosti, za mnoge je zapravo izvor ugroženosti. Akti nasilja nad decom su različiti, mogu biti aktivni i pasivni, te ne treba prevideti značaj zanemarivanja i ignorisanja deteta, kao ni traumatizaciju deteta koje je svedok nasilja nad drugim članom porodice. Ono što je zajedničko gotovo svim oblicima zlostavljanja i zanemarivanja deteta je ponavljanje naučenih obrazaca ponašanja – oni koji su bili žrtve zlostavljanja često i sami postaju zlostavljači. Ipak, pozitivno je da ova tema vremenom prestaje da bude tabu i o njoj se sve više govori. Naša država je potpisnica brojih konvencija i protokola kojima se obavezala da usvoji preporuke i standarde u cilju zaštite od nasilja nad decom, međutim, neophodan je kontinuirani rad i usavršavanje. Prema preporukama UNICEF-a, potrebno je uspostavljanje centralnog tela za koordinaciju, praćenje i ocenjivanje efekata politika i mera za prevenciju i zaštitu, zatim centralizovane baze podataka, kao i programa podrške porodicama i roditeljstvu. 

 

Da li nadležni često presporo reaguju na slučajeve porodičnog nasilja, te se institucije i šire društvo pokrenu tek nakon teških posledica, kada slučaj dođe do suda i suđenja? 

 

Zakonska regulativa porodičnog nasilja u našoj državi je zadovoljavajuća, a naročito od kada je stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, 2017. godine. Ovaj zakon propisuje efikasnu organizaciju i postupanja državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici. Međutim, izazovi nastaju u praktičnoj primeni ovog zakona. Nasilje u porodici se uglavnom događa na mestu koje nije javno, kao što su kuća ili stan. Zbog toga je ključna procena rizika i proaktivno delovanje državnih organa. Smatram da državni organi kojima se nasilje prijavi moraju da poklone veru onome ko nasilje prijavljuje, makar se kasnije pokazalo da je reč o lažnoj prijavi ili vođenju postupka iz obesti. Postupanje državnih organa mora bit ii koordinirano. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ima izrazito preventivni karakter i u tom smislu se treba organizovati rad državnih organa, te se pod žrtvom nasilja u porodici ne treba smatrati žrtva koja je već oštećena određenim aktom nasilja, već lice kome preti neposredna opasnost od nasilja. Prema dosadašnjim podacima i mojim saznanjima, postušanje državnih organa nije jednoobrazno i ujednačeno, a posebno kada se radi o postupanju pojedinih Centara za socijalni rad. 

Radi suzbijanja svih oblike nasilja zajednička je potreba za podizanjem svesti i rada na promeni društvenih vrednosti i stavova, a što se postiže podsticanjem nenasilne komunikacije, nultom tolerancijom nasilja, podsticanjem ravnopravnosti i zabranom diskriminacije. Posebno treba raditi na prepoznavanju emocionalnog, psihičkom nasilja koje je teže dokazivo i koje često previdimo.

 

M. N.