Lavrov u SB UN: Zapadna manjina nema pravo da govori u ime čovečanstva

 Simbolično je što održavamo naš sastanak na Međunarodni dan multilateralizma i diplomatije za mir.

Sada UN-centrični sistem prolazi kroz duboku krizu. Osnovni uzrok je  želja pojedinih članova naše organizacije da međunarodno pravo i Povelju UN zamene nekakvim „poretkom zasnovanim na pravilima“.

Nazovimo stvari pravim imenom: niko nije dozvolio zapadnoj manjini da govori u ime celog čovečanstva. Moramo se ponašati pristojno i poštovati sve članove međunarodne zajednice.

Nametanjem „poretka zasnovanog na pravilima“, njegovi autori arogantno odbacuju ključni princip Povelje UN – suverenu ravnopravnost država. Kvintesencija „kompleksa izuzetnosti” bila je „ponosna” izjava šefa diplomatije EU Žozepa Borelja da je „Evropa rajski vrt, a ostatak sveta – džungla”. Citiraću i Zajedničku izjavu NATO-EU od 10. januara ove godine, u kojoj se kaže: “„Ujedinjeni Zapad“ će koristiti sva ekonomska, finansijska, politička i – skrećem posebnu pažnju – vojna sredstva koja su na raspolaganju NATO i EU da osigura interese „naše jedne milijarde“”.

>NATO nije mario za obaveze predsednika i premijera svojih zemalja članica i počeo je da proklamuje svoje „pravo” na bilo koju arbitrarnu akciju. Vapijući primer je protivzakonito bombardovanje Jugoslavije 1999, uključujući uz upotrebu bojevih glava sa osiromašenim uranijumom, što je potom izazvalo nagli porast onkoloških oboljenja – kako među građanima Srbije, tako i među vojnicima NATO. Džo Bajden je tada bio senator i pred kamerama je ne bez ponosa govorio da je lično zahtevao bombardovanje Beograda i rušenje svih mostova na Drini. A sada američki ambasador u Beogradu Hil preko medija poziva Srbe da „okrenu stranicu“ i „prestanu da se vređaju“. SAD su stekle bogato iskustvo o „prestajanju vređanja“. Japan je dugo stidljivo ćutao o tome ko je bombardovao Hirošimu i Nagasaki. O tome ni reči u školskim udžbenicima. Nedavno, na sastanku G-7, američki državni sekretar Blinken je patetično lamentirao zbog žrtava tih bombardovanja, ali je propustio da pomene ko ih je organizovao. Takva su “pravila”. I niko se ne usuđuje da protivreči.

Posle Drugog svetskog rata, bile su desetine zločinačkih vojnih avantura Vašingtona – bez bilo kakvog pokušaja da se obezbedi multilateralni legitimitet. A i zašto bi, kad već postoje „pravila“, koja niko ne zna?

Sramna invazija na Irak koalicije predvođene SAD 2003. izvršena je uz kršenje Povelje UN, baš kao i agresija na Libiju 2011. Rezultat je uništenje državnosti, stotine hiljada poginulih, bujanje terorizma.

Mešanje SAD u poslove postsovjetskih država bila je najgrublje kršenje Povelje UN. “Obojene revolucije“ su organizovane u Gruziji i Kirgistanu, a krvavi državni udar u Kijevu u februaru 2014. U istom nizu je pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti u Belorusiji 2020.

Anglosaksonci, koji samouvereno predvode ceo Zapad, ne samo da opravdavaju sve ove zločinačke avanture, već se i razmeću svojom linijom „promovisanja demokratije“. Ali opet po sopstvenim „pravilima”: Kosovo – priznati nezavisnost bez ikakvog referenduma; Krim – ne priznati (iako je bio referendum); Foklandi/Malvini – ne prilazi, jer tamo je bio referendum (kako je nedavno izjavio britanski ministar spoljnih poslova Kleverli). Smešno.

Da bismo odbacili dvostruke standarde, pozivamo sve da se rukovode konsenzusnim sporazumima dogovorenim u okviru Deklaracije UN o principima međunarodnog prava iz 1970. godine, koja ostaje na snazi. U njoj se jasno proklamuje potreba poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta onih država koje „poštuju princip ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda i imaju vlade koje predstavljaju sav narod koji živi na datoj teritoriji“. Svakom nepristrasnom posmatraču je očigledno da se nacistički režim u Kijevu ni na koji način ne može smatrati predstavnikom stanovnika teritorija koji su odbili da prihvate rezultate krvavog državnog udara u februaru 2014. i protiv kojih su pučisti zbog toga poveli rat. Kao što Priština ne može da tvrdi da zastupa interese kosovskih Srba, kojima je EU obećala autonomiju – isto kao što su Berlin i Pariz obećali poseban status Donbasu. Rezultati tih obećanja su dobro poznati.

Na fonu histerije koju nameću SAD i Evropska unija, želeo bih da zapitam suprotno: šta su Vašington i NATO radili u Jugoslaviji, Iraku, Libiji? Da li je tamo bilo pretnji njihovoj bezbednosti, kulturi, veri, jezicima? Kojim su se multilateralnim normama rukovodili, proglašavajući nezavisnost Kosova uz kršenje principa OEBS i uništavajući stabilne ekonomski prosperitetne države Irak i Libiju, udaljene preko deset hiljada milja od američke obale?

Naša zajednička dužnost je da sačuvamo Ujedinjene nacije kao teško stečeni obrazac multilateralizma i koordinacije svetske politike. Ključ uspeha je zajednički rad, odricanje od pretenzija na bilo čiju izuzetnost i – ponavljam još jednom – poštovanje suverene ravnopravnosti država. To je ono pod čim smo se svi potpisali, kada smo ratifikovali Povelju UN.

Izvor: srbratstvo.ru