Bocan-Harčenko: Imperija laži bi da unese razdor između Srbije i Rusije

23.12.2022. god.

Ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko navodi da je cilj teze da je Rusija iskoristila "suverenizaciju" Kosova da se unese razdor u odnose Srbije i Rusije, dodajući da Rusiji nije potrebno da se zaklanja iza kosovskog "presedana".

Jasno je da zapadnoj „imperiji laži” nije stalo do objektivnih prilika, naglašava ruski ambasador.

On, u autorskom tekstu za list "Politika", ističe da se slučaj Kosova principijelno razlikuje od situacije oko Donbasa.

Tekst ruskog ambasadora prenosimo u celosti:

"U Srbiji je i dalje prisutno interesovanje za temu takozvanog kosovskog presedana. Pojavljuje se teza o tome da je Rusija navodno iskoristila `suverenizaciju` Kosova, da je ona čak probitačna za nju. Cilj je, siguran sam, jedini – da se unese razdor u naše odnose sa Srbijom. Ali naš pristup je pošten i otvoren. Ne treba nam da se zaklanjamo iza `presedana`. Dovoljno je da se pažljivo pročitaju izjave predsednika Rusije Vladimira Putina i ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova da se razume da rusko rukovodstvo stavlja iznad svega zaštitu nacionalnih interesa Rusije, osiguravanje bezbednosti naše otadžbine i njenog naroda, a u svojem delovanju striktno sledi međunarodno pravo. Polazimo od iste premise u kontekstu rešavanja kosovskog pitanja. Stav Rusije je nepromenjiv: pravedno rešenje treba da se traži u dijalogu između Beograda i Prištine, u međunarodnopravnim okvirima definisanim u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.

`Kosovski presedan`, zarazan primer samoproglašene `nezavisnosti`, svakako jeste činjenica. Sećam se da su naši bivši zapadni partneri po rešavanju kosovskog pitanja, najpre SAD, zahtevali da se kolektivno utvrdi, uprkos logici realnog života, da je Kosovo `jedinstven slučaj` (sui generis), a u duhu njihovog pokvarenog koncepta `poretka, zasnovanog na pravilima`. Na pravilima koje samovoljno određuje Zapad. Tada, 2007. godine, kategorički smo istupili protiv toga, upozoravajući na moguće štetne posledice po evropsku i međunarodnu bezbednost.

Međutim, želeo bih da opomenem da su eventualne površne analogije rizične i nezahvalne. Da istaknem: „slučaj Kosova” principijelno se razlikuje od situacije oko Donbasa.

Tokom osam godina nekoliko miliona stanovnika Donbasa je živelo u stalnom strahu zbog redovnih artiljerijskih napada, socijalno-ekonomske i humanitarne blokade od strane režima u Kijevu, koji je 2014. godine osvojio vlast u Ukrajini putem protivustavnog oružanog državnog udara. Uz to ukrajinski rukovodioci, kontrolisani od strane Zapada, na sve načine su sabotirali ispunjavanje Minskih sporazuma, u kojima je bio predviđen poseban status Donbasa. Sada su pak javno priznali da su im dogovori sa Donjeckom i Luganskom bili potrebni samo da se kupi vreme, da se od „zapadnih partnera” dobije što više oružja, da se pripreme za nasilnu „reintegraciju” regiona prema scenariju vojno-policijske operacije Zagreba „Oluja” avgusta 1995. godine, koja je rezultirala proterivanjem iz Hrvatske više od 250.000 Srba.

Rusofobiju i neonacizam Kijev je unapredio u državnu politiku. U tim tragičnim uslovima nije bila ostvariva realizacija temeljnih prava stanovništva Donjecke i Luganske Narodne Republike, Zaporoške i Hersonske oblasti. Kao posledica toga, nakon oslobođenja tih teritorija u toku specijalne vojne operacije koja se sprovodi u skladu sa Poveljom UN, donete su odluke o održavanju tamo svenarodnih referenduma o ponovnom ujedinjenju sa Rusijom.

Beograd, pak, odlučno se boreći u drugoj polovini devedesetih godina protiv banditskih formacija terorističke „oslobodilačke vojske Kosova” (čije zločine trenutno istražuje haški Specijalni sud), dosledno se zalagao za održivo međunarodnopravno rešavanje kosovskog pitanja i bio je spreman da obezbedi široku autonomiju pokrajine. Bez obzira na to, u 1999. godini grupa zemalja NATO-a, bez sankcije Saveta bezbednosti UN, pod falsifikovanim izgovorom „ubijanja civila” u Račku, otpočela je oružanu agresiju protiv Jugoslavije, suverene i nezavisne države koja je imala legitimno izabrano rukovodstvo (uz to da Jugoslavija nikada nije predstavljala, a nije ni mogla da predstavlja, realnu pretnju za NATO!). Za Vašington i njegove satelite u pravu nije taj ko je zaista u pravu, nego taj ko je prisvojio sebi prava, „omiljenom” neokolonijalnom praksom. U alijansi se nisu zaustavili ni pred time da se tokom varvarskih bombardovanja koriste projektili sa osiromašenim uranijumom.

U 2008. godini, kada je Priština, uprkos intenzivnim pregovorima koji su bili u toku, jednostrano proglasila, uz podršku zapadnih pokrovitelja, svoju „državnost”, nisu postojali nikakvi rizici za bezbednost kosovskih Albanaca. Zapravo obrnuto. Da se setimo brutalnih pogroma srbskog stanovništva Kosova i Metohije 2004. godine, stalnih akcija plašenja Srba na severu pokrajine i u enklavama južno od Ibra, kao i napada na pravoslavnu baštinu KiM, uključujući svetinje pod zaštitom Uneska. Diskriminacija pokrajinskih Srba, a faktički puzeće etničko čišćenje, nastavlja se do dan-danas. Između ostalog, Priština nije ni ispunila svoju obavezu da formira Zajednicu srbskih opština na Kosovu sa izvršnim ovlašćenjima.

Jasno je da zapadnoj „imperiji laži” nije stalo do objektivnih prilika: po mišljenju Vašingtona, međunarodnopravna načela, od prava na samoopredeljenje do principa teritorijalnog integriteta, važe samo kada to odgovara njegovim sebičnim konjunkturnim interesima. U slučaju Kosova hteli su da bace Srbiju na kolena. Pumpajući Ukrajinu naoružanjem, terajući režim u Kijevu da ratuje do poslednjeg Ukrajinca, uvodeći antiruske sankcije, žele da iscrpe, oslabe i rasparčaju Rusiju. Neće uspeti ni u jednom, niti u drugom!", navodi Bocan-Harčenko.

Izvor: Politika