Rusko-turski ratovi na Dunavu

04.12.2022. god.

Ruska vojska je prvi put prešla preko Dunava na Balkan 1774. godine. Bilo je to u ratu vođenim od 1768. do 1774. godine, koji je vođen s ciljem izlaska Rusije na Crno more i sprečavanja daljneg prodora Turaka u severno crnomorsko primorje. Rat je objavljen oktobra 1768. godine, a ratne operacije su obuhvatile gotovo čitavo crnomorsko područje, Gruziju i obale Grčke. Ruska vojska je nanela turskoj armiji niz udara u Moldaviji, a prvi put su ruske trupe stigle, pod komandom Aleksandra Vasiljeviča Suvorova, na desnu obalu Dunava u rejonu Tutrakena. Nešto kasnije, 17. juna iste godine vojska se ponovo našla na južnoj strani velike reke. U oba slučaja bila su to samo izviđačka dejstva, a tek godinu dana kasnije, juna 1774. godine, ruska vojska predvođena Suvorovim i Kamenskim forsirala je Dunav na njegovom donjem toku, u rejonu Hiršova i Izmaila i u boju kod Kozludža razbila turske snage. Istovremeno je odred generala Saltikova prešao Dunav kod Tutrakena.

Uspešna dejstva ruske vojske primorala su Tursku da traži primirje i potpiše kasnije mir, kojim je garantovala ruskim trgovcima sva prava koja su imali turski trgovci na Dunavu.

Prva ruska dunavska flotila organizovana je u ovom ratu. Kada se u jesen 1770. godine pojavila ruska armija na Dunavu, odlučeno je da se na istoj reci organizuje rečna ratna flotila. U leto 1771. godine ta flotila je imala 20 malih brodova, a 1772. godine još 12 topovnjača - škuna.

Od 1772. godine dejstva ruske dunavske flotile bila su ograničena na odbranu ušća Dunava i na izviđanja neprijatelja u obalnom području Crnog mora. Komandant armije Rumjancov nije imao dovoljno razumevanja za flotilu, naročito za njenu upotrebu na moru. Njega je bilo teško ubediti da su brodovi Dunavske flotile nesposobni za bitku na moru i da su slabo naoružani.

RAT 1789-1791. GODINE

U ratu vođenom u ovom periodu ruska vojska nije masovnije prelazila Dunav. Međutim, u ovom ratu, a naročito za vreme borbi kod Izmaila, njena dunavska flotila je u više navrata tukla turske položaje i iskrcavala manje odrede na desnu obalu Dunava, sa ciljem izviđanja i uznemiravanja. Takvim svojim delovanjem dunavska flotila je umnogome doprinela da ruska vojska, ponovo pod komandom Suvorova, ovlada Izmailom.

"Prije će se zaustaviti tok Dunava i nebo srušiti na zemlju, nego što će pasti Izmail", govorili su Turci za svoju tvrđavu koja je stajala na padinama uzvišenja i blago se spuštala prema Dunavu. Tvrđavu su štitile sa zapada i istoka jezera, a sa juga Dunav. Opkolivši tvrđavu sa svih strana, uz dejstva flotile sa Dunava (dve grupe: jedna od 145 laganih brodova i kozačkih čamaca i druga od 58 većih brodova), legendarni vojskovođa Suvorov je osvojio nepristupačni Izmail, a za komandanta je postavljen budući veliki strateg Kutuzov.

Zaporoška šajka

Inače, ruski brodovi ponovo su stigli na donji Dunav odmah na početku ovog rata. U toku 1789. godine tu se nalazio odred Dnjeparske flotile, pod komandom kapetana prvog ranga Ahmetova, koji je sadejstvovao sa kopnenom vojskom.

Naredne godine sa Dnjepra na donji Dunav upućena je flotila od 34 broda, 48 kozačkih čamaca i nekoliko transportnih brodova. Početkom oktobra flotila je napala turske obalske baterije i turske brodove na ušću Dunava, kod Suline. Odred kapetana Ahmetova, posle žestoke bitke kod utvrđenja Tulča, kada je dočekan vatrom sa 17 turskih brodova, uspeo je da obezbedi prelazak preko Dunava i da uništi nekoliko manjih turskih brodova, a četiri da zarobi. Krajem septembra Rusi su u Tulči zarobili još jedan turski brod i 38 transportnih brodova.

Pad tvrđave Izmail 11. decembra 1790. godine

Kod Izakče odred ruske flotile napao je turski sastav od 32 broda. Turci su napustili bitku i sa zapaljenim brodovima pobegli prema obali, ali brodovi su potonuli sa posadama pre nego što su se dočepali obale.

Oba odreda flotile Ahmetova pojavili su se početkom novembra ispred utvrđenja Izmaila i napali turske brodove. Kada su Rusi na turske brodove pustili brandere niz vodu, Ahmetov se sa svojim brodovima približio turskoj flotili i sa bliskog odstojanja potopio sedam brodova, a jedan je odleteo u vazduh. Nakon toga napada, Rusi su izvršili još jedan napad, zapalili četiri ratna i 17 transportnih brodova. U toj bici Rusi su izgubili tri broda.

Od prve polovine oktobra do prve polovine novembra ruska flotila je zaplenila 77 raznih turskih brodova i 210 uništila. Osim toga, zaplenila je 464 topa i 580 pudi baruta (pud - 40 funti; funta - 16,38 kg), 25.000 pušaka i veliku količinu drugog materijala.

Krajem novembra 1790. godine ruska flotila je učestvovala u osvajanju Izmaila . Flotila je neutralisala turske pribrežne baterije, a za vreme juriša bombardovala je grad i utvrđenja sa bliskog odstojanja. Prilikom tog napada Rusi su izgubili brigantin "Konstantin", koji je sa celom posadom odleteo u vazduh.

Za vreme bitke flotila je na određenim mestima prebacila 11 bataljona kopnene vojske. Osim toga, zaplenila je 34 manja i veća broda, a izgubila 319 mornara.

Godine 1791. ruska flotila se istakla u prevoženju i prelaženju vojske preko reke i u postavljanju mostova kod Galaca.

Najznačajniju pomoć ruska flotila je ukazala kopnenim snagama kada je u drugoj polovini marta, kod Braile, potopila 15 turskih brodova i pomogla u osvajanju utvđenja Nekomeirta, te polovinom juna, kod Mačina, gde je pod komandom Repina razbijena turska armija od 80.000 ljudi. Kod Mačina. ruska flotila je napala tursku flotilu sastavljenu od brodova na jedra i šest potopila.

Mirom u Jašiju (29. decembra 1791.) ovaj rat je završen. Ovim je učvršćena ruska pozicija na Crnom moru, jer joj je pripojen Krim, a stvorena je neprekidna opasnost da ruska vojska preko Dunava, na njegovom donjem toku, prodre na Balkan.

RAT 1807-1812. GODINE

Najviše prelazaka ruske vojske preko Dunava zabeleženo je u toku ovog rata, u kome prelaz nije vršen samo na jednom mestu, već su prelazi ruske vojske bili mnogobrojniji, na više mesta, gotovo na čitavoj dužini Dunava od ušća Timoka u Dunav pa sve do Kilije.

Nov taktičko-strateški prilaz značaju dunavskog ratišta za Rusiju, posebno u uslovima njenog predstojećeg sukoba sa Napoleonom, uticao je na učestalost i karakter prelaza ruske vojske preko Dunava, kao i na sam način vođenja rata.

Još krajem 1806. godine glavnokomandujući Mihelson zahtevao je da se flotila brodova na vesla prebaci u Dunav, što komandant Crnomorske flote nije prihvatio. On se bojao da bi se u tako kasno doba flotila na Dunavu izložila vremenskim i drugim opasnostima. Flotila je u to vreme učestvovala u borbama kod Akermana, koji nije osvojen.

U jesen 1807. godine flotila je postepeno, po odredima, ušla u Dunav i sadejstvovala u operacijama sa kopnenom vojskom kod Tulče, Izačke i Izmaila.

Nakon zaključenja primirja između Rusije i Turske (avgusta 1807. godine) borbena dejstva flotile bila su prekinuta i ponovo su nastavljena tek marta 1809. godine. U to vreme ruska flotila je bila ojačana sa 20 novih topovnjača, 10 pontona i nekoliko čamaca. Brodovi su bili izgrađeni u Galcu. Sa tim brodovima ruska dunavska flotila imala je u sastavu 85 brodova raznih tipova, među kojima je bilo osam za rečnu policijsku službu.

U početku borbi, dejstva flotile su bila ograničena na ukazivanje pomoći armiji u uništavanju turskih obalskih utvrđenja, te na onemogućavanju turskoj flotili da razvije svoja borbena dejstva. Flotila je, takođe, pomagala pri prelasku ruske vojske preko Dunava i osvajanju mnogih utvrđenja, od kojih su najvažnija bila Izmail i Braila.

Godine 1810. ruska flotila je sadejstvovala s vojskom u opsadi Silistrije i Ruščuka. Za vreme borbi kod Batine (30 km severno od Ruščuka), gde je Kutuzov 13. avgusta razbio tursku armiju, flotila je prisilila turske brodove da se povuku iz borbe. Tom prilikom ruska flotila je potopila dva turska broda i pet zarobila. Zbog poraza kod Batine, Turci su bili prisiljeni da Rusima predaju nekoliko dunavskih gradova, među kojima Svištov i Đurđu, a konačno 1811. i Ruščuk.

Prilikom osvajanja Ruščuka, flotila je pod komandom kapetana prvog ranga Ahimova tukla logore turske vojske i obalska utvrđenja, te nije dozvolila Turcima da porušena utvrđenja ponovo podignu. Kutuzov je svojom naredbom pohvalio značajan uspeh flotile kod Ruščuka.

Nakon toga, ponovo je zaključen mir, pa su se brodovi ruske dunavske flotile povukli u zimovnike kod Izmaila i Kilije.

U ovom ratu je došlo do neposrednih dodira i sadejstva ruske i srpske vojske u severoistočnoj Srbiji. Krajem aprila 1807. godine general-major Ivan Ivanovič Isajev je sa odredom od 600 pešaka, 200 kozaka, 300 konjanika i 300 dobrovoljaca, Srba i Vlaha, stigao kod Velikog ostrva(Ostrovul Mare), a nakon pobede Srba nad Turcima, kod Štubika, pod komandom Karađorđa, Rusi su kod ovog ostrva forsirali Dunav uz pomoć čamaca i skela i prvi put stupili na tle Srbije. Od tada pa sve do kraja rata područje od Negotina do Kladova služio je kao most između Srba i Rusa. Tu je vršeno prebacivanje ratne opreme, municije i oružja, koje je Rusija slala Srbima.

Rat je završen potpisivanjem Bukureštanskog mira, kojim je Rusija obezbedila nesmetanu plovidbu svojih brodova čitavim tokom Dunava, a svojih ratnih brodova do ušća Pruta u Dunav. To znači da je Rusija obezbedila kontrolu nad ušćem Dunava, što je bilo od posebnog interesa.

U ovom ratu, Dunavska flotila je činila jednu celinu dobro organizovanu. Flotilu su sačinjavali brodovi, koji su uplovili u Dunav iz Crnog mora, ali su se oni i gradili na Dunavu, pa se krajem 1808. godine broj brodova popeo na 118 i tada je Dunavska flotila bila podeljena na Sulinsku i Galacku flotilu. Sulinski deo imao je 81 plovni objekat, dok je drugi imao 37 različitih plovnih objekata: 20 barkasa, šest kutera, 10 skela i jednu ploveću bateriju od sedam 12-funtovnih topova.

Barkase (u literaturi barkasi) su bili bespalubni brodovi, pokretani sa 14 do 22 vesla. Izgrađivani su od drveta, a bili su dugački šest, neki i 12 metara, a široki 3,5 metra. Svi su bili naoružani topovima kalibra 18 funti.

Kuteri su bili manji, ali brži, brodovi, pokretani sa 10 do 16 vesala.

Godine 1811. broj brodova je narastao na 126, a u gradnji se nalazilo još 15 manjih brodova. Flotila je i dalje imala dva dela. Prvim je komandovao kapetan druge klase Spiridon Anastasijević Papandopulo. U sastavu je bilo 77 brodova: 25 topovnjača, 15 krilaša, devet transportnih barkasa sa 18 vesala, jedna ratna barkasa, tri ploveće baterije, dva kozačka čamca, osam šelanda, jedan kurirski brod i dva ostala broda. Drugim odredom od 46 (40 raznih barkasa, pet topovnjača i jedna jahta) komandovao je kapetan Akimov. Ovakav sastav flotile ostao je do kraja rata.

Flotila je Moldavskoj armiji obezbedila premoć na Dunavu, posebno je obezbeđivale prelaze preko Dunava i kao neposredni prevoznik i kao pratilac i zaštitnik desantnih brodova. Neposredno je Dunavska flotila prevezla ruske trupe u borbama za Ruščuk. Desantni brodovi, koji su korišćeni za prevoz trupa, bili su različitog tipa i različite nosivosti. Među najzastupljenijim bili su "korolaši" (kirlaši ili krilaši), veliki i mali čamci, šelandi, transportne barkase, lansoni i drugi. U zavisnosti od tipa ovi brodovi su mogli prevoziti 5-40 ljudi, pa je za prevoz jednog bataljona bilo potrebno 8-40 ovakvih brodova. U operaciji manjih razmera sredinom aprila u Mačinskom rukavcu i u avgustu 1811. godine kod Loma upotrebljeno je za prevoženje 2-3 bataljona 30-50 transportnih brodova. U Mačinskom rukavcu Turci su koristili 10 čamaca (nosivosti 30-40 ljudi) i sedam manjih čamaca (nosivosti 20-30 ljudi).

U operacijama kod Ruščuka upotrebljena su tri korolaša, 17 velikih i 45 manjih čamaca, a zatim devet skela (četiri velike, tri srednje i dve male).

Čamci, skele i ostala prevozna sredstva za prevoz trupa koncentrisani su na rekama koje se ulivaju u Dunav, čime je obezbeđivana tajnost pripreme i osiguravalo iznenađenje. Pored upotrebe desantnih čamaca i skela za prebacivanje ruska vojska je koristila i pontonske mostove, a Moldavska armija je u svom sastavu imala i dve pontonske čete.

U toku januara i februara 1812. godine ruske trupe su prelazile na desnu obalu Dunava po zaleđenoj rečnoj površini.

RAT 1827-1829. GODINE

Krajem dvadesetih godina 19. veka došlo je do zaoštravanja krize pod uticajem oslobo dilačkog pokreta u Grčkoj, što je dovelo do ponovnog rusko-turskog rata. Vojne operacije su počele aprila 1828. godine prelaskom 25.000 ruskih vojnika preko Dunava kod Braile i Izmaila. Iako je sva vojska blokirala Šumen, Varnu i Silistriju većih uspeha nije bilo zbog izbijanja epidemije i slabe taktičke pripremljenosti. Tek je u proleće 1829. godine zauzeta Silistrija, što je omogućilo da se ruska vojska pojavi pred Konstantinopoljom i sultan je bio primoran da potpiše Jedrenski mir, po kome je Rusija zadržala sva ostrva i ušće Dunava, a njenim trgovačkim brodovima je zagarantovana slobodna plovidba Dunavom.

U ovom ratu ruska dunavska flotila ponovo se pojavila na donjem Dunavu. Dejstva dunavske flotile ogledala su se i u pružanju pomoći armiji pri prelasku. Jedan sastav dunavske flotile od 16 malih brodova probio se polovinom maja 1828. godine kroz jaku vatru utvrđene Braile i u Mačinskom kanalu napao tursku flotilu od 23 broda. Posle tročasovne borbe turska flotila je razbijena. Tom prilikom Rusi su zaplenili 12 turskih brodova, jedan brod potopili i jedan zapalili. Ostali brodovi opsedali su trvrđavu Brailu, a jedan odred ruske flotile od 12 brodova podržavao je prelazak kopnenih jedinica preko Dunava, kod Satunova (zapadno od Izmaila), i osvajanje turskih utvrđenja na levoj obali Dunava.

Pošto turska utvrđenja nisu bila osvojena 1828. godine, u proleće 1829. ruska flotila od 30 brodova, pod komandom kontradmirala Pantaniota, ponovo je učestvovala u njihovim opsadama, što je dovelo do pada Silistrije. Tom prilikom su Rusi zaplenili 15 turskih brodova.

Neki brodovi ruske dunavske flotile bili su naoružani raketama i raketnim bacačima, koje su Rusi prvi put upotrebili u tom ratu. Rakete su, pored smeše crnog baruta, za pogon imale i eksplozivnu zapaljivu glavu, punjenu crnim barutom i smolom. Rakete su uspešno upotrebljene pri opsadi Braile i Silistrije. Ta oruđa su mogla da izbacuju odjednom po 36 raketa.

RAT 1853-1854. GODINE

U ovom ratu armija Gorčakova branila je od Turaka podunavske kneževine na srednjem i donjem Dunavu. Na donjem Dunavu Rusi su u to vreme imali flotilu, koja se sastojala od dva odreda topovnjača, jedan od 11 i drugi od 16 čamaca- topovnjača. Osim toga, flotili su bili pridati brodovi na parni pogon.

Turci su tada na Dunavu raspolagali flotilom od dva parobroda, osam čamaca-topovnjača i 188 lakih šajki.

Dejstva ruske dunavske flotile u 1853. godini ograničila su se isključivo na zaposedanje dunavskih kneževina, a napadna dejstva otpočela su tek 1854. godine, kada su počela operativna dejstva. Gorčakov je odmah naredio flotili da isplovi uzvodno i zapreči plovidbu turskim brodovima.

Tom prilikom dva parobroda, sa osam topovnjača u teglju, isplovila su u pravcu Braile. Pošto su morali proći pored utvrđenja Tulče i Izakče, naređeno je da plove noću. Međutim, odred se pojavio ispod tvrđave 11. oktobra oko 8.30 časova, te je napadnut puščanom vatrom, od koje je imao znatne gubitke u ljudstvu, a zadobio je oštećenja i na brodovima. Odred flotile je i pored gubitaka izvršio zadatak, dok je parobrod "Prut" nastavio plovidbu do Hiršove.

Za vreme vožnje brodovi odreda ruske flotile su onemogućili bilo kakva dejstva malim brodovima turske flotile i prelazak turskih jedinica na levu obalu Dunava.

Januara 1854. odred ruske flotile od 10 čamaca - topovnjača napao je topovskom vatrom turske baterije kod Čatala i neutralisao ih.

Ulazak u Sulinski rukavac zaprečen je sa tri usidrena turska broda, preko kojih je bilo zategnuto debelo uže i krajevi pričvršćeni na obalu. Prepreka je branjena sa 12 artiljerijskih oruđa. Pošto je ulazak u rukavac Sveti Đorđe takođe bio zaprečen po celoj širini, ruska flotila je prešla sa donjeg na srednji deo Dunava, gde je podržavala prelazak ruske vojske na desnu obalu.

Bilo je predviđeno da ruska vojska pređe preko Dunava kod Braile i Galca. Istovremeno, odred brodova flotile koji se nalazio kod Čatala bio je u pripravnosti da neutrališe turske obalske baterije i ugrozi Tulču u slučaju da iz tog mesta Turci upute pojačanja u pravcu Galca i Braile.

U međuvremenu, demonstrativne akcije ruske flotile na više mesta - kod Hiršove, Galca i Mačina, prevarile su tursku vojsku, jer je na tom mestima i očekivan prelazak ruske vojske.

Krajem aprila ruske kopnene snage prešle su Dunav kod Braile i Galca gotovo neometano. Posle prelaska Rusi su postavili mostove, ali je jak vetar stvarao velike teškoće i nosio usidrene brodove. Međutim, parobrod "Prut" ukazao je veliku pomoć kod postavljanja mostova preko reke.

Uspešnom prelasku ruskih jedinica kod Tulče 12. marta pomoglo je 15 čamaca-topovnjača, koji su prethodno izvršili artiljerijsku pripremu protiv turskih baterija. Prelazak ruskih jedinica izvršen je na 150 plovnih sredstava.

Dalja operativna dejstva ruske flotile sastojala su se u pružanju pomoći armijskim jedinicama prilikom opsade utvrđenog dunavskog grada Silistrije i ponovnog povlačenja ruske vojske na levu obalu Dunava. Naređenje za povlačenje ruskih snaga usledilo je noću 9. juna, dva sata pre početka napada na Silistriju. Povlačenje su podržavali čamci-topovnjače.

Godine 1855. i 1856. nije bilo operativnih dejstava ruske flotile na Dunavu. Kada su Rusi u leto 1854. godine povukli svoje snage sa Dunava, austrijske trupe bile su isturene sve do Pruta. Tada su Austrijanci sa svojom dunavskom flotilom stigli na ušće Dunava i učestvovali u regulaciji i održavanju plovidbe u delti.

RAT 1877-1878. GODINE

Kao i u ranijim rusko-turskim ratovima, i u ovom ratu ruska flotila je podržavala prelazak ruskih kopnenih snaga preko Dunava.

Najveća opasnost za prelazak ruskih jedinica preko reke bili su turski ratni brodovi: osam oklopnih brodova (monitori), pet čamaca-topovnjača, 11 naoružanih parobroda i drugih brodova koji su se nalazili u utvrđenim dunavskim gradovima. Osim toga, na ušću Dunava, u Sulini, nalazila se eskadra oklopnjača Gabert-paše.

Borba kod Izmaila 1877. godine

Ruska flotila sastojala se od svega 14 parnih čamaca i oko 20 brodova na vesla, sa posadama od oko 600 ljudi. Ruski brodovi su bili prikovani uz dunavsku obalu, jer se nisu mogli suprotstaviti nadmoćnijoj turskoj dunavskoj flotili. Samo upotrebom novog oružja - rečnih mina, ruska flotila je mogla da se sa uspehom bori protiv znatno jačih neprijateljskih brodova.

Zadatak ruske flotile u početku rata bio je potpuno odbrambenog karaktera. On se sastojao u tome da se iznenadnim, tajnim polaganjem minskih prepreka odseku odredi turske flotile koji su bili raspoređeni na raznim sektorima Dunava, te da im se na taj način onemogući prisustvo na predviđenim prelazima.

Ruski parni čamac naoružan minama na motki

Minski sastav ruske flotile sastojao se od dva odreda. Prvi minski odred dejstvovao je na gornjem i srednjem odseku dunavskog ratišta, a drugi na donjem odseku.

Početkom aprila 1877. godine Rusi su od Turaka oteli Barboški most na ušću Sereta, pa su zatim osvojili Galac, Brailu i Reni.

Crnomorski minerski odred, koji je bio podeljen u dve grupe, odmah je počeo sa polaganjem mina kod osvojenih mesta Braile i Renija. Odred je, takođe, zaprečio Mačinski rukavac radi obezbeđenja železničkog mosta kod Barbošija. U međuvremenu je odlučeno da se zapreči i gornji ulaz Mačinskog rukavca, kako bi se potpuno odsekli turski brodovi koji su se nalazili u tom rukavcu.

Crnomorski minerski odred doplovio je radi toga kod Hiršove, ali pošto nije imao više originalnih mina, položio je lažne mine, pa se krajem maja 1877. godine vratio u Brailu. Sa tog mesta sastav je noću 26/27. maja polaganjem mina izvršio napad na odred turskih oklopnjača u Mačinskom rukavcu i tom prilikom potopio oklopnjaču "Seif". Taj napad izazvao je veliki strah kod turskih brodova koji su napustili sidrište.

PRVA UOPOTREBA TORPEDA NA REKAMA

Za vreme rusko-turskog rata 1877. godine, u noći 25/26. maja(po novom kalendaru) četiri ruska parna torpedna čamca napali su tri turska monitora usidrena u kanalu Mačin na Dunavu preko puta rumunskog grada Braile. Torpedni čamci su bili pod komandom mornaričkog poručnika Dubasova. Torpeda su bila montirana na prednjem i zadnjem delu kutera i utvrđena na gvozdenin šipkama-nosačima dužine pet metara. Bila su predviđena za napad udarom, a ne lansiranjem. Torpedni kuter “Cesarevič”, pod ličnom komandom Dubasova imao je posadu od 14 mornara. Na brodiću je kao dobrovoljac bio i rumunski major Muržesko. U 2.30 izjutra Dubasov je turski monitor “ Hifsil-Rahman” iznenada napao i potopio ga sa dva torpeda. Pri tom je “Cesarevič” bio oštećen vatrom sa turskih monitora. Svi mornari u ovoj borbi odlikovani su 27. maja na svečanosti u Ploeštiju. Odlikovanja im je uručio lično Ivan Grigorović Rogulja, Srbin načelnik ruske dunavske flotile, idejni tvorac torpednih čamaca. Inače, torpedo je u to vreme bio potpuno novo mornaričko oružje, nedovoljno poznato i neispitano u ratu. To je ono koje je konstruisao Britanac Robert Vajthed 1862. godine za austrijsku mornaricu. Prvi torpedo imao je brzinu od samo četiri čvora i domet od nekoliko stotina jardi(oko 300 metara).

Ruska vojska prelazi Dunav

Krajem maja Mačinski rukavac bio je zaprečen minama na gornjem ulazu, tako da je ceo sektor Dunava, od Renija do Hiršove, oslobođen od turskih brodova. Tim značajnim uspehom flotile Rusi su neometano postavili most preko Dunava kod Braile, te je već 11. juna ruska vojska prešla na desnu obalu Dunava i osvojila Mačin.

Glavni minerski odred flotile bio je koncentrisan na ušću reke Olt, te je sa tog mesta preduzeo noćno miniranje Dunava kod Paripanua (15 kilometara uzvodno od Ruščuka), zatim kod Flamanda (pet kilometara nizvodno od Nikopolja) i Korabie (45 kilometara uzvodno od Nikopolja) sa ciljem da obezbedi prelazak ruske vojske na desnu obalu Dunava, kod Zimnice. Turski brodovi otvarali su zatim vatru na ruske čamce-minopolagače, ali su ih ruski brodovi koji su obezbeđivali polaganje mina prisilili da se povuku.

Glavni prelazak, koji je bio predviđen kod Zimnice, trebalo je da otpočne dan posle okončanja pomoćnog prelaženja kod Braile. Na odsecima kod Nikopolja, Vidina i Ruščuk- Silistrija bili su predviđeni demonstrativni prelazi.

Prilikom prelaska ruskih jedinica preko Dunava kod Zimnice, koji je otpočeo 26. juna, veliku pomoć ukazali su parobrodi ruske flotile i odred od 850 ljudi. Samo jedan parobrod prebacio je na desnu obalu Dunava oko 20.000 ljudi u 30 tura. Od 2. jula počeo je prelazak preko mosta, koji je bio pripremljen na reci Olt i prebačen na mesto prelaska brodovima flotile. Posle toga je izgrađen i drugi most.

Ruske jedinice prelaze Dunav kod Zimnice

Na donjem sektoru dunavskog ratišta, odred ruske flotile zaprečio je Dunav minama, kod Černavode, i ujedno železn.com uputio u Konstancu jedno odelenje minera, koje je ispred luke položilo jednu defanzivnu minsku prepreku.

Odred brodova ruske flotile izvršio je 2. oktobra napad branderima na turske brodove kod Silistrije, gde su Turci nameravali da postave most. Napad branderima nije uspeo, pošto su Turci branili prilaze Silistriji naoružanim parobrodima.

U tom ratu značajna su bila samostalna dejstva odreda ruskih brodova na ušću Dunava kod Suline. Sastav od jednog parobroda i osam malih brodova isplovio je 28. juna iz Odese radi ukazivanja pomoći kopnenim jedinicama kod Suline. Radi otklanjanja opasnosti od turskih brodova iz pozadine, sastav koji se nalazio u Kilijskom rukavcu položio je minske prepreke u rukavcima Sveti Đorđe i Sulina.

Pošto je dobio pojačanje od pet naoružanih brodova, sastav je 21. septembra isplovio u pravcu Suline i u noći 27. septembra položio iz čamca jednu minsku prepreku u neposrednoj blizini Suline. Nakon toga, sastav je nastavio vožnju da bi izvršio napad brodskom artiljerijom na turske položaje. U susret njemu upućene su dve turske oklopnjače i jedna topovnjača na parni pogon. Tom prilikom turska parna oklopnjača "Suna" naišla je na minu i odletela u vazduh. Ostali turski brodovi su se, nakon toga, povukli u Crno more.

Kasnije je ruska dunavska flotila ojačana sa još dve topovnjače i dejstvovala je, uglavnom, kod Nikopolja i Ruščuka u vreme nadiranja Sulejman-paše ka tim gradovima.

Ostala pomoć ruske flotile kopnenim jedinicama ispoljavala se u uređenju novih mesta za prelazak kod Tulče, Braile, Černavode itd. Međutim, usled složene situacije sa Englezima, glavne ruske snage su se 8. januara 1878. godine povukle sa Balkana.

Sanstefanski mir je zaključen 28. februara 1878. godine, a posle njega ruska flotila je učestvovala u regulisanju saobraćaja na donjem Dunavu i u čišćenju minskih prepreka. Radi toga, na Dunavu je ostao jači deo flotile sve do 1879. godine. Posle toga, jedan deo ruske flotile je napustio Dunav, a drugi od 12 brodova predat je Bugarskoj državnoj upravi.

U rusko-turskom ratu 1877-1878. godine ruska rečna ratna flotila je prvi put sa uspehom upotrebila rečne mine da bi onemogućila nadmoćnijoj turskoj flotili da omete prelazak vojske na Balkansko poluostrvo, ali je značajno napomenuti da je prve mine na Dunavu upotrebila Srbija godinu dana ranije. Turska oklopnjača "Suna" je prvi brod koji je na Dunavu stradao od mina.

Boško ANTIĆ

kontraadmiral u penziji