Vladimir Kršljanin: Nulta tolerancija prema fašizmu

23.03.2022. god.

Tekst Vladimira Kršljanina za Politiku

Dogovarajući njegov nastup kao svedoka odbrane Slobodana Miloševića u Hagu, pitao sam 2004. u Beogradu admirala Elmara Šmelinga, šefa kontraobaveštajne službe Bundesvera 1982–1983. (koji je u tom svojstvu svake nedelje učestvovao na sastancima šefova svih tajnih službi sa kancelarom, pa je otuda znao celinu zapadne politike), kako je moguće da se početkom 90-ih dogodi tako veliki zaokret u politici Zapada prema Jugoslaviji, sa kojom je Zapad do tada održavao odlične odnose.

Elmar mi je objasnio da su ti „odlični odnosi” bili samo na javnom političkom nivou, dok se na nivou tajnih službi i specijalnog rata, taj odnos nije nimalo razlikovao od odnosa prema zemljama Istočnog bloka, štaviše, na Zapadu su „gajene” emigrantske fašističke i kvislinške grupe i organizacije iz ovih zemalja, da bi bile upotrebljene u pogodnom trenutku.

Napustivši službu 1990. sa iskrenim uverenjem da učešće u ovakvoj angloameričkoj politici nije u nemačkom interesu, Elmar je postao poznati antiratni aktivista i borac protiv zapadnog militarizma i agresivne politike NATO. U svojoj zemlji je lišen penzije i svih privilegija, osuđivan i marginalizovan. Preminuo je tiho 1. marta prošle godine.

Njegovo svedočenje u Hagu se nije dogodilo, jer je Milošević 11. marta 2006. godine preminuo u ćeliji, a izveštaj tribunala o njegovoj smrti je Rusija odbila da prihvati.

Ali učešće fašista, terorista i islamskih ekstremista u razbijanju Jugoslavije i u ratovima u bivšim sovjetskim republikama pod pokroviteljstvom NATO-a se jeste dogodilo.

Savremena Evropa i aktuelno međunarodno pravo postoje zahvaljujući pobedi nad fašizmom, u kojoj je Rusija imala najveću, a Srbija veliku ulogu.

Zato kod nas postoji nulta tolerancija prema fašizmu i nacizmu. I smatramo da tako mora biti u čitavom svetu.

Na srpsku borbu protiv fašizma NATO je odgovorio zločinom protiv mira – agresijom 1999, jedinim ratom koji je čitav NATO vodio u svojoj istoriji i najvećim (nekažnjenim) zločinom protiv Evrope posle Drugog svetskog rata.

Iako je odolela vojnoj agresiji NATO-a i njegovih fašističkih pomagača, Srbija je na 12 godina pokorena „obojenom revolucijom”, hibridnom ratnom operacijom NATO-a. Time je uklonjeno jedino žarište otpora u Istočnoj Evropi i NATO se ubrzo proširio na sve preostale zemlje i pojačao subverzivno delovanje u bivšim sovjetskim republikama.

Svi novoizabrani američki predsednici od 1950. do 1990. su ritualno izjavljivali: „SAD garantuju nezavisnost Jugoslavije”. A onda je ta izjava odjednom nestala i pojavila se slična: „SAD garantuju nezavisnost Ukrajine”. Da je Ukrajina najveća tempirana bomba u „NATO Evropi” znalo se od samog početka. Ali, zbog njene veličine i efekata koje je Zapadu nemoguće kontrolisati, nadao sam se (i ne samo ja), da nikada neće biti detonirana.

Ipak, to se dogodilo 2014, verovatno kao očajnički odgovor na strateški preokret, koji se, usponom Rusije i Kine, dogodio u svetu. Fašisti su u Ukrajini, posle krvave „obojene revolucije” u prisustvu Viktorije Nuland, uvedeni u vlast. Rusija je osam godina strpljivo nastojala da spreči najgore, Zapad je žmurio, a fašisti su ubili 14.000 civila.

U Vašingtonu je sada na vlasti ista ekipa kao 2014. Odbijanje od strane SAD i NATO ozbiljnih pregovora o garancijama bezbednosti, njihovo rastuće prisustvo u Ukrajini i rastuće isporuke oružja, medijska kampanja Zapada protov Rusije i pretnje zauzimanja Donbasa „po hrvatskom scenariju” i proizvodnje nuklearnog oružja u Ukrajini, nagnali su Rusiju na specijalnu vojnu operaciju sa dva cilja: demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine.

Ukrajina je dakle postala žrtva NATO-a, kao nekada Jugoslavija. I to uz očekivano bezgranično licemerje. Fašisti koji ubijaju Srbe i Ruse su „borci za slobodu”, Srbi i Rusi koji se brane od fašista su „agresori” i „čudovišta”, a NATO je „dobronamerni odbrambeni savez” koji sprovodi „humanitarne intervencije”.

NATO galama i „sankcije” su i 90-ih protiv Srba, i sada protiv Rusa, ogromne. Ipak, sada su veće nego ikad, pretvorile su se u histeriju. Jer NATO zna da Ruse ne može da pobedi. I da je već nastupio Novi svet, koji predvode Rusija i Kina, a koji je inicirala Srbija. Svet u kome nema mesta za fašizam, terorizam i „obojene revolucije”. Pravičan multipolarni sistem. Zajednica zajedničke sudbine čovečanstva. Svet saradnje, a ne konfrontacije.

Priredio za Politiku, Vladimir Kršljanin
potpredsednik Međunarodne slovenske akademije, viši savetnik u MSP-u Srbije