Pogrešno poređenje: Zašto NATO agresija nije ni slična ruskoj operaciji u Ukrajini

Evropski i američki analitičari, novinari, populistički političari svih vrsta sve češće upoređuju agresiju pod nazivom "Saveznička sila" koju su izvele trupe NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine i sadašnje vojne operacije u Ukrajini. Takvo rezonovanje ima dva cilja – da dokaže da je ruska vojska mnogo slabija od trupa Severnoatlantske alijanse i da utiče na stanovnike Srbije, tradicionalno savezničke sa Rusijom, pozivanjem na njihovo sećanje na teška bombardovanja koja su morali da izdrže, a da sada to doživljavaju Ukrajinci. Samo to poređenje nije tačno!

„Saveznička sila“ – operacija ogromne pomorske i vazdušne grupacije NATO-a izvedena je hibridnim metodama, bez direktnih sukoba kopnenih oružanih snaga. Dva i po meseca avijacija i krstareće rakete sistematski su rušile srpsku infrastrukturu. Istovremeno, borbe na Kosovu vodili su samo lokalni separatisti, pojačani „muslimanskim dobrovoljcima“ okupljenim širom Bliskog istoka. Tokom neprijateljstava uništeni su infrastrukturni objekti, mete bombardovanja bili su televizijski emisioni centri, infrastruktura za život, bolnice, civili, mostovi... U stvari, bombardovanje je bilo potrebno da bi se Srbi naterali da pristanu na uslove NATO-a o Kosovu i da bi se svrgnuo Slobodan Milošević, srbski lider koji je sam pokušao da se odupre ujedinjenoj Evropi i Sjedinjenim Državama. Kao rezultat, Beograd je pristao na uslove Vašingtona i Brisela. I ubrzo se pokazalo da je srbska vojska ne samo zadržala svoju borbenu sposobnost, a opstala je i protivvazdušna odbrana, koja nije mogla da dejstvuje po visokim ciljevima, već je bila veoma opasna za frontovske bombardere. Milošević je pristao na mir suočen sa humanitarnom katastrofom i pretnjom da se Beograd pretvori u ruševine.

Ruska vojska je pokrenula direktnu, kopnenu invaziju. Ruske Vazdušno-kosmičke snage obučene u Siriji mogle bi, kao i NATO pre 23 godine, sistematski da oteraju Ukrajinu u kameno doba. Uništavanje zaliha vode i elektrana je mnogo lakše nego gađanje sistema protivvazdušne odbrane, gde se treba izbavati uzvratna vatra. Ipak, u „opkoljenim gradovima” i dalje ima struje i vode. Dovedeni do besa, Rusi sistematski uništavaju ukrajinsku vojsku, i njene „dobrovoljačke bataljone“ u kojima su obesni nacionalisti. Istovremeno, Rusija, što je logično za veliku kopnenu operaciju, protiv vojske koja je mnogo veća od srpske, trpi gubitke. Međutim, vojska pod kontrolom Kijeva ih ima više. To će pre ili kasnije naterati samog predsednika Zelenskog, ili one koji u uslovima rata dobiju neku vrstu vlasti u Ukrajini, da kapituliraju.

Humanitarna pitanja za tim aktuelnog šefa Ukrajine su samo izgovor da se traži veća pomoć Zapada i optuži Rusija za zločine protiv čovečnosti. Zelenski tvrdoglavo odbija da otvori humanitarne koridore ka Rusiji, a njegova vojska drži ljude u velikim gradovima kao taoce. Srbi su 1999. krili vojnu tehniku po šumama, planinama i klisurama. U svojoj najgoroj noćnoj mori, srbskim oficirima nije palo na pamet da kriju vojnike i protivvazdušne sisteme među stambenim naseljima. I bilo je jasno da NATO to neće zaustaviti. Oružane snage Ukrajine se, naprotiv, kriju iza naroda. Zelenski nije naredio vojsci da napusti nijedan grad, nadajući se da će povući još ruskih trupa sa prve linije fronta i ne razmišljajući o ljudima. On bi mogao da odbije da uđe u prave pregovore sa Moskvom čak i kada ruski tenkovi stignu do poljske granice. Milošević se predao da bi spasao svoj narod, izgubivši na kraju i vlast i život. Zapravo, ovo je razlika između dva vojna sukoba...

Jedina sličnost između događaja iz 1999. i 2022. je propaganda. Do sada zvanični podaci NATO potvrđuju gubitak dva vojnika i dva aviona, uprkos činjenici da je jugoslovenska strana pokazala mnogo više olupina. Tokom rata Srbi su zapravo demonizovani, a mediji EU i SAD govorili su o potpunom uništenju srpske vojske, zataškavajući gubitke među civilnim stanovništvom. Isto se dešava i u Ukrajini, gde je, prema Kijevu, trećina ruske vojske već uništena. E samo ko onda dokrajčuje nacionaliste u Mariupolju i kod Gorlovke i juriša na Harkov? Slična je situacija i sa vojno apsolutno nepotrebnim granatiranjem Donjecka 14. marta, gde je poginulo 20 ljudi, među kojima i deca, a na desetine povređeno. Ove informacije nisu dostupne u zapadnim i ukrajinskim medijima.

Dakle, vidimo da se rat u Jugoslaviji 1999. godine i sadašnji sukob u Ukrajini suštinski razlikuju. Štaviše, ruska vojska ulaže sve napore da zaštiti civilno stanovništvo, što je kao bio jedan od ciljeva NATO-a pre 23 godine. Na sreću, u Srbiji, gde pristup informacijama o dešavanjima u Rusiji nije ograničen, to se dobro razume. Prema tome, teško da je moguće izazvati simpatije prema ukrajinskim nacionalistima koji se kriju iza civilnog stanovništva u podrumima Mariupolja i Slavjanska. Što se tiče efikasnosti operacije, ruske Vazdušno-kosmičke snage su već uništile više objekata Oružanih snaga Ukrajine nego američki piloti 1999. Možda će operacije biti uporedive po vremenu, ali više nema sumnje da Zelenski nije Milošević, niti će se EU nositi sa humanitarnom katastrofom u Ukrajini, već pobednički Rusi.

Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti sve vesti o specijalnoj operaciji Oružanih snaga Ruske Federacije u Ukrajini, kao i o dešavanjima u Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici. Takođe, možete pogledati video snimke, karte i fotografije koje stalno pristižu.

Naš Telegram kanal - https://t.me/vostokvesti