Kršljanin: Ponekad pomislim da Rusi bolje razumeju i više cene naše podvige od nas samih

01.02.2022. god.

Vladimir Kršljanin, srbski političar, diplomata, književnik i naučni radnik jedan je od utemeljivača srpske nezavisne politike kraja 20. i početka 21. vijeka. Pored toga, on je i počasni profesor Ruskog državnog trgovinsko-ekonomskog univerziteta, akademik MSA i predsjednik Pokreta za Srbiju. Krajem 2021. godine objavio je zapaženu antologiju Ruska politička misao danas u kojoj stavove o različitim temama iz ruske stvarnosti ukrštaju vodeći ruski političari, naučnici i novinari patriotskog usmjerenja.

Intervju Vladimira Kršljanina za Pečat

* Nedavno ste objavili knjigu Ruska politička misao danas, kojim kriterijumom ste se vodili pri odabiru tekstova?

Prvo da naglasim – sve što budem ovde rekao o knjizi su prave sitnice u poređenju sa kompleksnošću i značajem ruske političke misli (ne samo danas).

Tri poslednje godine sam imao potrebu, a našlo se i vremena i energije, da važne tekstove (naučne, publicističke, političke, pa čak i intervjue) vodećih ruskih političkih i naučnih delatnika, prevedem i pokažem Srbima. Šta znači važne? Suštinske, uzbudljive, zanimljive, inspirativne, relevantne. I svakako – iz današnjeg (putinskog) političkog „mejnstrima“.

Kakav je taj „mejnstrim“? On je u svom temelju pravoslavan (a to znači i socijalan) i u svom aktivizmu – patriotski. Razume se, Putin, Patrušev, Surkov, Glazjev, Baburin, Zjuganov, Naročnjicka, Dugin (i mnogi drugi), ne govore jednim glasom. Neko bi rekao i da su vrlo različiti. Ali, svi oni današnju Rusiju čine ponovo velikom. I važno je da to Srbi pročitaju, razumeju i nauče. Mnogo nam je to važno. I zato što smo sudbinski povezani sa Rusijom i zato što ovde, nažalost, od 1948, u naučnom i javnom prostoru neopravdano dominiraju zapadne knjige i ideje. To mora da se promeni.

Tekstove sam prevodio čim bih ih prepoznao, dok su još bili „vrući“. Posle tri godine, od njih se gotovo sama od sebe, stvorila knjiga sa 30 tekstova od 25 autora. Samo ponegde sam im dodavao svoje kratke komentare.

* Pogled na pravoslavnu probematiku dat je kroz nekoliko intervjua, ipak nedostaje izvorna ruska monarhistička misao, koja se uvijek nalazila u okviru mislilaca i djelatnika iz Crkve. Ta misao je stajala kao putokaz vijekovima. Da li ćete je uključiti u nekom od narednih izdanja knjige?

U knjizi se nalazi tekst Mihaila Smolina, koji pripada toj grupaciji, iako monarhija nije tema ovog njegovog teksta. Svi današnji pravoslavni mislioci u Rusiji, naravno, poštuju ideju Trećeg Rima i istorijski doprinos Ruske Imperije. I u ovoj knjizi ima više takvih autora. Oni, pak, koji se zalažu za restauraciju monarhije, danas nemaju preveliki uticaj. Mislim da je većina Rusa zadovoljna što na svom čelu imaju «oca nacije», koji je ocrkovljeni pravoslavni vernik, pa je čak i miropomazan. Uostalom, monarhiju kao oblik vladavine nije stvorilo hrišćanstvo. Ona je postojala ranije, samo se pravoslavlju prilagodila.

Meni je bliža misao blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, koji je govorio da se istorijski period pravoslavne monarhije završio rušenjem Ruske Imperije i da u budućnosti ideje za organizaciju države i društva treba da crpimo iz iskustava ranih hrišćana. Dakle, iz apostolske zajednice.

* Mislila sam da bi raznolikost stavova i u pogledu monarhije predstavila svu slobodu misli koja je danas prisustna u Rusiji i ujedno ukazala da «Rusija ima svoju ideju, ideologiju kojom živi već hiljadu godina, od vremena kad je Veliki Knjaz Vladimir – Sunce Jarko - krstio Rusiju u velikoj krstionici Dnjepra» (mitropolit Venijamin Puškar)…

Nema sumnje! Ta ideja je u Rusiji svuda prisutna. Natalija Naročnjicka kaže u ovoj knjizi: «Nije slučajno „Sunce Ruske zemlje“ više puta opet zasijalo, kada smo izgonili tuđince – Mongole, Poljake, Francuze, Tevtonce. I nije slučajno baš ime Aleksandar Nevski bilo izvučeno iz boljševičke „istorijske deponije“ u godinama Velikog Otadžbinskog rata i nadahnjivalo je sovjetske vojnike, kao i njihove pretke.»

Ti mislioci su nama poznati. Knjiga mog uvaženog prijatelja, generala Leonida Rešetnjikova, možda najviđenijeg ruskog monarhiste danas, «Vratiti se Rusiji» objavljena je kod nas još 2014. Ovih dana se u Moskvi pojavilo još jedno nesvakidašnje delo – prvi od tri toma studije «Imperija» Konstantina Malofejeva. Verujem da će i ono biti uskoro prevedeno.

Sem toga, teškoća je i u tome što se još uvek ni bogoslovi ni politolozi neće složiti da njihova znanja pomešamo, iako bih ja voleo da nije tako i siguran sam da je to privremeno. A o dometima moje skromne (svega 290 strana) antologije ruske političke misli danas, na Vama je, i na svim čitaocima, da sudite.

* Nasuprot uvreženom mišljenju da su srpske zemlje predmet tek daljeg interesovanja ruske političke misli i praktičnog djelovanja, Vi već u uvodnom slovu knjige iznosite mišljenje da je sudbina Srbije u najvećoj mjeri odredila rusku političku misao danas. Na čemu zasnivate tu tvrdnju?

Rusija je vekovima, s pravom, bila jedna od najuticajnijih sila na Balkanu, jer Balkan je kolevka evropskog hrišćanstva, njegovih, kako Putin voli da kaže „duhovno-moralnih vrednosti“ i velikodržavne ideje, što je sve Rusija nasledila, i danas vidimo, dovela na vodeću poziciju u svetu. To je bilo sve dotle dok je Odesa bila u sastavu Rusije, pa je Rusija Balkanu bila i prvi sused.

A onda je zla kob (privremeno) rasturila Veliku, ili ako hoćete, Istorijsku Rusiju (SSSR), pa su se dva velika dela pravoslavnog sveta, Ukrajina i Balkan, od nje (privremeno) odvojila. To nije prirodno i nije dobro za svet, i zato verujemo da će brzo biti promenjeno.

A Srbija, koja je u vreme Nemanjića, „predala štafetu“ od Drugog – Trećem Rimu, ostala je do danas – „tvrđava na granici“ i glavni nosilac podviga i tradicije na Balkanu. Njeno odolevanje zapadnoj najezdi 90-ih je Rusiji pomoglo i da razume prirodu Zapada i da dobije na vremenu da bi se pripremila za odbranu. A ruska odbrana je uvek pobedonosna. I nama je danas lakše jer Putin sve ovo dobro zna, razume i poštuje. I ne samo on, već i brojni drugi važni ruski mislioci i javni delatnici.

* Izuzetno je značajan intervju Vladimira Vladimiroviča od 13. marta 1999. godine i Vaš komentar koji se nalazi poslije intervjua. Putinov javni put i put patriotskih snaga koje su stajale iza njega počinje već tada, jasno je po snazi, vještini i lakoći njegova izraza u dramatičnom trenutku krize u Jugoslaviji. Koliki je značaj ovoj intervjua i zašto ste njega odabrali kao uvodni?

Knjigu započinje veliki TV intervju sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije i direktora FSB Vladimira Putina dat usred NATO agresije na našu zemlju, a koji naša javnost u to vreme, iz razumljivih razloga, gotovo da nije primetila. U uvodnom delu knjige nalazi se samo još jedan tekst – nekrolog Slobodanu Miloševiću, koji je 2006, napisao Jurij Lužkov. Taj neveliki uvodni deo knjige mi je bio neophodan upravo da bih dokazao tezu u kojoj meri su današnja, snažna Rusija i njena politička misao oslonjeni na naše mučeništvo i našu borbu.

Ovaj Putinov intervju ima više zanimljivih i značajnih aspekata. Prvo, on, kao čovek na vrhu ruskog sistema bezbednosti u to vreme, već 13. maja javno konstatuje da NATO ima više desetina poginulih, a to je nešto o čemu se mi do danas ne usuđujemo da govorimo (da se agresori ne naljute?), zahvaljujući čemu su Angloamerikanci, u svom poznatom lažovskom stilu, čak i u svoje enciklopedije sa ponosom upisali da NATO u toj „humanitarnoj intervenciji“ nije imao ljudskih žrtava.

Drugo, Putin daje taj intervju samo dan pošto je Jeljcin smenio vladu Primakova (u kojoj su učestvovali i komunisti), što su mnogi ruski patrioti doživeli kao udarac. Putin, međutim, ne pokazuje ni trag uznemirenosti tim povodom, zato što je već tada uveren u krajnji ishod i u svoju ulogu ponovnog donosioca Rusiji suvereniteta koji je ona 90-ih izgubila (posle smene Primakova, na mesto premijera je imenovan Stepašin, koji na njemu ostaje manje od tri meseca; već početkom avgusta 1999, premijer Rusije je Putin).

I treće, već tada, i povodom NATO agresije, Putin sagledava procese (koji do danas traju) – da će se, na osnovu iskustava Prvog i Drugog svetskog rata, u svetu formirati front za odbranu međunarodnog prava, na čijem čelu će biti Rusija, a kojem će se pridružiti i Kina. Naravno, da bi taj front odneo prevagu, a tome smo, čini mi se, svedoci ovih dana, Rusija je morala da u ove 23 godine učini mnogo koraka na svom jačanju. I učinila ih je. I nama je zbog toga danas lakše. Treba da se i formalno pridružimo tom frontu.

* U tekstu Jurija Lužkova, koji ste pomenuli, kao malo gdje istaknuta je uloga Slobodana Miloševića kao onoga „koji nije sagnuo glavu ni pred pristrasnom Evropom, ni pred 66 tačaka optužnice“, dok su dva ruska predsjednika, po ocjeni Lužkova, razbili rusku zemlju „i nanijeli joj takvu štetu, kakvu joj nisu nanosili ni najstrašniji osvajači“. Sa ove distance kako Vam izgleda Miloševićeva borba za očuvanje državnosti i suvereniteta i njegova borba za istinu u Hagu?

U pravu ste, i ja ponekad pomislim da Rusi bolje razumeju i više cene naše podvige od nas samih. Ne vodimo pravne bitke ni protiv NATO ni protiv Haga, kao njegovog oruđa, koje je već ubilo dvadesetak Srba i samog Miloševića, ni protiv onih koji su ga tamo protivustavno isporučili. Čak i današnja bura zbog „Inckovog zakona“, koji je uzdrmao Republiku Srpsku, bila je moguća zbog pasivnog odnosa prema Hagu, koji je zločin protiv prava, što je Rusija više puta rekla u Savetu bezbednosti UN.

Milošević je, sa dubokim osećajem za pravoslavni moral, predvodio srpsku borbu. Ta je borba naš najveći kapital i najjači razlog zbog čega nas cene u celom svetu, a u prvom redu u Rusiji. I zadovoljni su što se vraćamo njenim tekovinama. Kad se vratimo sasvim, rešićemo najveći deo istorijskih nepravdi koje nam je Zapad nametnuo. I bićemo deo najmoćnijeg saveza na svetu. Pravoslavnog, slovenskog, evroazijskog. Sa Rusijom i Belorusijom.

Razgovarala Mlana Babić, PEČAT

Ruska politička misao danas

Antologija političkih tekstova, istupanja i intervjua Ruska politička misao danas, sadrži 31 tekst 25 ruskih autora.

Knjiga, ne bez simbolike, počinje i završava sa riječima Vladimira Vladimiroviča Putina, a, kao svojevrsan izvještaj, u sredini knjige nalaze se faktografski podaci vezani za 20 godina Putinove vladavine iz pera J. Baranova.

Dakle, sigurno je više razloga za odabir Putinovih riječi kao okvira knjige.

Najprije, od prvog istupanja, u vrijeme kada je Vladimir Vladimirovič bio sekretar Savjeta bezbjednosti RF i direktor Federalne službe bezbjednosti (FSB), pa do onlajn nastupa na Forumu u Davosu jasno se ocrtava snažna figura ruskog predsjednika, koji dominira pojavom, stavom i promišljanjima.

Drugo, zaokružuje se vremenski interval od dvije decenije; od momenta kada se Rusija našla u nezavidnoj situaciju unutrašnje i spoljašnje prijetnje potpunog uništenja, izbačena iz Velike igre i prinuđena da se bori za konsolidaciju; do trenutka kada se Rusija u punoj mjeri vraća kao jedan od kreatora svjetske politike.

I posljednje, ali ne manje bitno, prvi javni intervju Vladimira Vladimiroviča ukazuje na značaj koji je kriza u Jugoslaviji imala za rusko rastrežnjenje i formiranje tima sposobnog da krene putem suvereniteta. Tragedija koja je zadesila srpske zemlje i srpske vođe te sudbina Jugoslavije: „posebno sramna stranica istorije za sve zemlje NATO-a bilo je i zauvek će ostati varvarsko bombardovanje Rusije“ (N. Patrušev); predmet je razmatranja nekoliko autora iz različitih uglova pa i sa aspekta narušenih normi međunarodne bezbjednosti,

U mnogo čemu knjiga predstavlja nastavak ruske potrage za odgovorima na Istočno pitanje koje je samo prividno zatvoreno sto ljeta unazad, a, u stvari, je dobilo mnogo širu dimenziju - gotovo do kosmoloških okvira borbe dva načela.

Svjetsko-istorijski zadatak Rusije, sa vrlo značajnim uključivanjem „nepostojanog balkanskog i srbskog prostora“ (M. Ekmečić), odnos Istoka i Zapada, „moralno-psihološke i materijalne zavisnosti političke klase Rusije od Zapada“ (M. Deljagin), potraga za ideologijom koja će podići Rusiju i izvjesti je iz „istorijskog ćorsokaka“ (S. Glajzev), svijest da je „nemoguće izvojevati pobjedu na tuđem terenu i po tuđim pravilima“ (A. Fefelov), „finasijska internacionala“ kao kreator svjetske politike (A. Samsonov), evropska pseudoreligioznost i „papizam koji se otrgao od hrišćanske civilizacije“ rodivši Zapad (M. Smolin) te razmišaljanja o Rusiji kao posebnoj civilizacija (prisutna kod većine autora - od Zjuganova preko Dugina do Putina) nastavljaju se u stvari na rusku istoriosofsku misao „potrage za svojim bićem“, koja se jasno iskazala poslije napoleonovskih ratova (Č. Koprivica, B. Kuljanin), a svakako je od davnina prisutna i nalazi se u temelju ruske državotvorne misli.

Djela slovenofila i zapadnjaka, odrazi njihovih sukoba i sporova, ali i plodonosnih susreta različitih misli iz prethodnik vijekova imaju svoj nastavak i odjek u brižljivo odabranim prevodima ruske misli V. Kršljanina. To se posebno vidi u tekstovima A. Dugina, S. Karganova i N. Naročnjicke.

Sigurno će pojedinci zamjeriti što nema analitičara poput A. Fursova, A. Stepanova, O. Četverikove, V. Katasonova, čiji su tekstovi od strane srbskog patriotskog kruga uvijek traženi, ali je teško u jednoj knjizi predstaviti sve savremene tokove ruske misli, a i moramo ostaviti mogućnost da se ona nađe u nastavku prevoda ruske političke misli.

Svi srbski prevodi iz ove antologije pojavili su se prethodno na portalu Fakti, izdavači ove antologije su Institut za političke studije (Beograd), Informatika a.d. (Beograd) i Međunarodna slovenska akademija nauka, obrazovanja, umetnosti i kulture (Moskva). Recezenti knjige su Živojin Đurić i Marko Pejković.

FAKTI

Izvor
Tanjug
foto: © Pečat/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
Rusija
geopolitika

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za