Živadin Jovanović: Trajni karakter Rezolucije 1244 i Dejtonskog sporazuma

22.12.2021. god.

Ovih dana zapadni «specijalni» izaslanici i «visoki» predstavnici, diplomate kao i njihovi glasogovornici na terenu, ponovo pripisuju istu ocenu Dejtonskom sporazumu i rezoluciji SB UN 1244: da je njihova jedina svrha bila da okončaju građanske sukobe i da je time njihova uloga završena.

Priredio Živadin Jovanović, ministar spoljnih poslova SRJ, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

U revizionističkom zaletu koji se pojačava nakon dolaska administracije predsednika Džo Bajdena na čelo SAD, tvrdi se da su oba dokumenta privremenog karaktera, te da ih s obzirom na protek vremena i nove potrebe treba preurediti i zameniti. Prvi, nekakvim «Dejtonom 2», a drugi nekakvim «sveobuhvatnim pravno opšteobavezujućim sporazumom». Jasno se se vidi težnja da se «Dejtonom 2» potvrde sva dosadašnja nasilna i prevarna oduzimanja nadležnosti Republike Srpske koja su joj zagarantovana Dejtonsko-pariskim sporazumom i ujedno postavi osnova za oduzimanje preostalih nadležnosti i njihovu centralizaciju u Sarajevu, odnosno, za stvaranje unitarne BiH uz dominaciju naslednika Alije Izetbegovića. Paradoks je da se sve to obrazlaže kao suzbijanje «antidejtonskih snaga» na čelu sa Miloradom Dodikom, srbskim članom Predsedništva BiH, i potrebom stvaranja BiH kao «funkcionalne» evropske države. Da pripomognu ostvarivanju tog plana, vlade zapadnih zemalja koje se deklarišu za pravno zasnovano ponašanje u međunarodnim odnosima, imenovale su Nemca Kristijana Šmita za novog Visokog predstavnika, zaobilazeći Savet bezbednosti i kršeći proceduru predviđenu Dejtonskim sporazumom. Dakle, pravno nasilje, u interesu «pravno zasnovanih odnosa!» Kako god bilo, takvo ponašanje, kao i ono 1999. kada su iste zemlje pokrenule oružanu agresiju protiv SRJ kršenjem Povelje OUN i Finalnog dokumenta OEBS-a, nije zasnovano na pravnom sistemu OUN koji je još uvek na snazi. Na kojem i čijem pravu počivaju «pravno zasnovani međunarodni odnosi» kojim se rukovode vodeće zemlje Zapada proteklih nekoliko decenija, pogotovo u periodu nakon brojnih istupanja SAD iz međunarodnopravnih ugovora, nije poznato. Zapad očigledno smera nekom novom pravnom sistemu, savršenijem od onog stvorenog na rezultatima Drugog svetskog rata i Povelji UN. Razume se, «savršenijem», za ostvarivanje užih, zapadnih, ne opšte-ljudskih interesa.

Što se tiče rezolucije SB UN 1244, njeno obezvređivanje i guranje u stranu počelo je nakon što je Srbija izvršila sve svoje obaveze iz tog dokumenta. Kada je došlo na red izvršavanje obaveza drugih, uključujući obaveze koje se tiču prava i interesa Srbije i srbskog naroda, ostvarivanje rezolucije 1244 je zamrznuto. Time i tada je Zapad, u stvari, «zamrznuo» i konflikt. Od tada Zapad čini sve da sav teret svoje destruktivne, otvoreno proalbanske i antisrpske politike prevali na pleća Srbije. Umesto da Srbija drži inicijativu za celovito sprovođenje rezolucije 1244, Zapad tera Srbiju u neprekidnu defanzivu tražeći da se izjasni da li je za kompromis ili za zamrznuti konflikt, pri čemu je «kompromis» u njihovom poimanju «obostrano priznanje», odnosno, dizanje rampe za članstvo tzv. Republike Kosovo, u UN. To bi se, po njima, sprovelo nekakvim «sveobuhvatnim pravno obavezujućim sporazumom» «po modelu dve Nemačke»! Takav sporazum koji bi se potpisao sa predstavnicima kriminalne tvorevine izvan svakog zakona, «prodaje» se Srbiji kao jači od svakog prava, pa čak i od rezolucije SB UN kao pravnog dokumenta najvaće pravne snage u svetskom pravnom poretku! Da, još i to - sporazum bi garantovale EU, a možda, još po neko od onih niz čije smo se «uže spuštavali» bar proteklih 30 godina, uz dobro znane «benefite» po srbski narod.

Razume se, iza svega ne stoje nikakvi principi, dobre namere ili «svetla budućnost» za Srbiju. Iza svega su geo-strateški interesi najmoćnijih zemalja Zapada, pre svega SAD, VB i Nemačke. Za Zapad to je samo deo poodmaklih priprema za globalnu konfrontaciju sa Rusijom i Kinom.

Rusija i Kina prihvataju Srbiju takvu kakva jeste sa svojom istorijom, kulturom i duhovnošću i interesima, sa nezavisnošću, otvorenošću za saradnju sa Istokom i Zapadom, Severom i Jugom, sa neutralnošću i strateškim partnerstvima koja su zasnovana na istorijskim iskustvima. Zapadne sile prihvataju samo pokorenu i poniženu Srbiju, optuženu za genocid, sa otetim Kosovom i Metohijom, zacementiranim starim i upisanim novim podelama srbskog nacionalnog korpusa, a zbog geostrateških planova «širenja na Istok», sa NATO bazama od Kopaopnika do Subotice.

Ako se nekome ovo učini preterivanje, neka još jednom pažljivo pročita poglavlja 2, 5 i 7 tzv. sporazuma iz Rambujea. A što se tiče Dejtonsko-pariskog sporazuma i rezolucije SB UN 1244, potpuno je jasno da su to pravna dokumenta trajnog karktera, dugoročna osnova mira, stabilnosti i razvoja, integralni delovi međunarodnog javnog prava čiji obavezujući karakter niko ne može jednostrano umanjiti, izmeniti, a pogotovu ukinuti. Tzv. model dve Nemačke za Srbiju i KiM i «funkcionalne evropske države» za BiH, su kukavičja jaja u inkubatoru zapadne neokolonijalne geopolitike.

Pitanje je da li su diplomatije vodećih zemalja Zapada, a pre svega, SAD, VB i Nemačke, uopšte, prekidale svoju kampanju pritisaka na druge zemalje da priznaju ilegalnu tvorevinu koju su nazvale „Republika Kosovo“. To ne bi trebalo ni da iznenađuje ni da čudi kad se ima u vidu da su one decenijama - i novcem, naoružavanjem, organizacijom, obukom i kadrovima - pomagale separatizam i terorizam tzv. OVK, da bi 1999, u savezu sa terorističkom OVK izvršile oružanu agresiju na SRJ grubo kršeći evropski i globalni sistem bezbednosti (OEBS, UN). Sada, prema medijskim izveštajima, vrše pritisak na Egipat da „odmrzne“ svoje zamrznuto priznanje tzv. Kosova očekujući da bi to poslužilo kao primer nizu drugih arapskih i islamskih zemalja da priznaju tu ilegalnu tvorevinu.

Pomenute zapadne zemlje, očigledno kasne u poimanju svog imidža i novih realnosti. Ponašaju se kao da im svuda cvetaju ruže i odasvud hrle pozivi za savete o demokratiji, ljudskim pravima, prioritetima u unutrašnjoj i spoljnoj politici, kao da ne primećuju nove duboke trendove u globalnim odnosima koji, pored ostalog, ubrzano krune njihov „ubeđivački“ potencijal, ukoliko su ga uopšte i posedovale. Kao da ne registruju da njihovo učešće, na primer, u stvaranju globalnog BDP rapidno opada, dok se učešće Kine, Rusije i drugih zemalja rastuće moći, iz godine u gpodinu, povećava. Zašto je tako skroman i doprinos razvijenog Zapada, kontroli i prevenciji pandemije Kovid 19 zemljama u razvoju, uključujući arapskim islamskim zemljama, od kojih, eto, očekuju da slede politiku NATO zemalja prema Srbiji, odnosno, pokrajini Kosovo i Metohija? Kojim dobrim delima je Zapad zaslužio poslušnost islamskog i pravoslavnog sveta? Razmišljaju li kako na njihov kredibilitet utiču posledice njihovih „antiterorističkih“, „humanitarnih“ i drugih „zaštitničkih“ agresija i intervencija u Jugoslaviji, Avganistanu, Iraku, Somaliji, Libiji i mnogim drugim zemljama? Koliko je «arapsko proleće» doprinelo poverenju arapskog sveta u dobre namere zemalja izvoznica demokratije, ljudskih prava i liberalizma sa neokolonijalnim karakteristikama?

Treba priznati da ima logike u tome što predstave onih koji gube kasne za stvarnim promenama, ali se ipak teško može razumeti tolika diskrepancija između neprekidnih poruka sa pozicije sile i izuzetnosti i potpuno novog rasporeda moći na globalnom planu.

U verovanju Zapada da se istorija može zaustaviti, a razvoj vratiti unazad u okvire prevaziđenog unipolarnog svetskog poretka, kriju se najveće opasnosti za mir i bezbednost u svetu.

Kad je reč o našoj Pokrajini Kosovo i Metohija, praksa govori da je Srbija mnogo revnosnija u izvršavanju, uglavnom, nametnutih obaveza, nego u borbi da i drugi ispunjavaju svoje obaveze prema Srbiji i srbskom narodu. Tako je, da podsetimo, Srbija davno izvršila sve obaveze utvrđene u rezluciji SB UN 1244, dok drugi činioci nisu izvršili ni jednu od svojih obaveza. Među tim obavezama nalazi se, na primer, suštinska obaveza međunarodne zajednice (UNMIK, KFOR, NATO, EU, G-7) i Prištine da obezbede uslove za slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak na svoja ognjišta i imanja oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca. To što nosioci ove obaveze ne haju mnogo da je izvrše, može se objasniti njihovim odomaćenim nipodaštavanjem interesa Srbije i srbskog naroda. Etničko čišćenje je neprihvatljivo, to je zločin za svaku osudu - reći će javno svi međunarodni predstavnici i forumi. U praksi, međutim, tokom perioda tzv. jugoslovenske krize, a i danas, jasno će dominirati dvostruki standardi: gotovo promptno, ispravljaće se sve nepravde učinjene u građanskim sukoba prema pripadnicima svih naroda dok se, na drugoj strani, niko neće pretrgnuti od napora da se isprave etničko čišćenje, druge nepravde ili zločini počinjeni protiv Srba. Šta više, među visokim međunarodnim predstavnicima ima i takvih koji će vam privatno, u kuloaru, gotovo «prijateljski», reći: u pravu ste, etničko čišćenje je, u principu, neprihvatljivo, zločin za svaku osudu, ali ponekad može biti politički celishodno! Potom vam ostave vreme da, kao «razuman i realističan» sagovornik, sami zaključite: pravo na slobodan bezbedan i dostojanstven povratak obezbeđuje se svakome osim Srbima - iz Krajine, Slavonije, BiH, sa Kosova i Metohije. Dakle, po njima, etničko čišćenje protiv Srba je «politički celishodno» i zato ga, protekom vremena, treba pretvoriti u stalno stanje!

Teško se, međutim, može objasniti ili opravdati zašto Srbija ne drži inicijativu po tom pitanju, zašto uporno, uvek iznova, ne insistira da se obaveza stvaranja uslova za slobodan, bezbedan i dostojanstveni povratak proteranih Srba, svuda odakle su silom proterani, izvrši bar približno jednako kako je izvršena obaveza prema pripadnicima drugih naroda. Jer, radi se ne smo o principijelnom već vitalnom srbskom nacionalnom pitanju, o čistoj poziciji. Tek sa izvršavanjem ove obaveze prema srbskom narodu dobija puni smisao i sintagma da će Srbija i sva druga pitanja rešavati vodeći računa o bezbednosti delova našeg naroda koji žive na Kosovu i Metohiji i izvan Srbije. Proterivanje i etničko čišćenje Srba ne može se pravdati ni pravno, ni politički, ni moralno, ni civilizacijski. O tome se ne sme ćutati niti to pominjati tek reda radi. Oko toga nema kolebanja, uzmicanja, niti odlaganja zato što tzv. međunarodna zajednica, ili neka «druga strana», ne prihvata razgovor o tome.

Odnos tzv. međunarodne zajednice prema pravu proteranih Srba na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak na njihova ognjišta i imanja odražava strateški odnos prema celoj srbskoj naciji. Srbski narod ne može da prihvati da ga bilo ko, zarad svojih strateških geopolitičkih ciljeva, večito drži na optuženičkoj klupi. Predugo je Srbija dopuštala da joj drugi diktiraju «agende» i «otkrivaju» šta su njeni životni interesi, «jedine alternative», «bolji život», ko su joj prijatelji a ko neprijatelji i prenosioci paklenih zaraza. Srbija i srbska nacija su deo bogate, stare i ponosite civilizacije koji nit je davao, niti prihvatao tutore, niti ih je razlikovao po odeždi ili retorici, već jedino po delima.

A šta tek reći o obavezi iz rezolucije SB UN 1244 prihvatnja dogovorenih kontigenata vojske i policije Srbije na Kosovu i Metohiji radi vršenja određenih odgovornosti, uključujući, prisustvo na granicama prema Makedoniji i Albaniji? Danas se, doduše, javno ne govori ništa slično tezi ranijih DOS-ovskih vlasti – da «nećemo valjda slati našu decu tamo da budu glineni golubovi albanskih ekstremista», ali nema ni naznaka da se to pitanje pokreće ili drži na nekoj agendi za pregovore sa KFOR-om, ili NATO-m. Zašto? Pravni osnov da se i to pitanje pokrene nalazi u rez. SB UN 1244 kao opšteobavezujućem pravnom dokumentu Saveta bezbednosti kao najodgovornijeg globalnog organa za pitanja mira i bezbednosti, kao i u Ustavu Srbije; moralni - u dugu prema herojima palim na Košarama, Paštriku i drugde na braniku državnih granica Srbije; a humanitarni i bezbednosni - u produženom svakodnevnom nasilju protiv Srba i srbskih spomenika duhovnosti i kulture širom Pokrajine. Ukoliko neko (strana, posrednik, umešač) ne želi razgovor o tome onda to otvara pitanje njegovog (njihovog) odnosa prema međunarodno-pravnoj obavezi najvišeg nivoa, prema na pravu zasnovanim međunarodnim odnosima. Jednako i prema eventualnim budućim međunarodnopravno obavezujućim dokumentima.

Briselski dokument je još jedan primer jednostranog izvršavanja. Interes „međunarnodne zajednice“ i Prištine koju ova neskriveno podržava i pored deklartivno prihvaćene „statusne neutralnosti“, dovodi do zaključaka da Zapad uvek traži potpisivanje novih dokumenata sa računicom da će se svaki izvršavati na štetu Srbije i srbskog naroda, polazeći od toga da je Srbija već prihvatila takvu praksu i da joj neizvvršavanje tzv. Brislelskog sporazuma, naročito što se tiče zajednice srbskih opština, nije smetalo da posle toga i na osnovu tog Sporazuma, zaključuje nove dokumente iz kojih Priština nije ništa izvršavala. I tako, gotovo, u nedogled.

U datim uslovima, čini se da je Srbiji potrebno prilagođavanje. Prvo, da, kao punopravna članica OUN, OEBS i drugih MO insistira na potpunom izvršavanju svih neizvršenih obaveza drugih činilaca iz rezolucije SB UN 1244 i da se aktivno bori protiv svih pokušaja kršenja njenih članskih prava, uključujući međunaropdno priznati na suverenitet i teritorijalni integritet u vreme sticanja članstva u MO; drugo, da proliferacija dokumenata iz kojih Srbija izvršava sve a Priština, posrednici i tzv. međunarodna zajednica - ništa, nije prihvatljiva i da zahteva da Priština i svi drugi, najpre, izvrše sve preuzete obaveze nakon čega bi se radilo na drugim dokumentima normalizacije svakodnevnog života; treće, da se Srbija, u svetlosti prakse Prištine i njenih pokrovitelja koji nisu ni prekidali lobiranje za priznanje, ne oseća obaveznom na uzdržavanje od legitimnih diplomatskih aktivnosti prema prijateljskim zemljama, uključujući nastavljanje razgovore o zamrzavanju i povlačenju ishitrenih priznanja; četvrto, da se svi budući dogovori moraju izvršavati paralelno (korak za korak) od svih strana do njihovog potpunog izvršenja; peto, da je Srbija zainteresovana za punopravno članstvo u EU pod istim ili sličnim uslovima pod kojima su učlanjene druge zemlje regiona, što znači, da zbog članstva u EU neće ni direktno ni indirektno, ni izričito ni prećutno, ni formalno ni neformalno - neće priznati jednostranu secesiju svoje južne pokrajine; peto, da ni jedan postignuti niti budući dogovor, ne može se smatrati kao odstupanje od rezolucije SB UN 1244 koja ostaje trajni okvir i jedina pravna osnovanova za sve sporazume i dogovore, za konkretizaciju autonomije i utvrđivanje trajnog statusa Pokrajine Kosovo i Metohija, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

Autor: Živadin Jovanović, ministar spoljnih poslova SRJ, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih