Kolubarska bitka, vreme pobede
Bitka na Kolubari i po ideji i po načinu izvođenja, kao i po postignutim rezultatima predstavlja vrhunac napora i veštine komandovanja srpske vojske. U Kolubarskoj bici je pod najtežim uslovima u neizvesnoj i teškoj borbi, do nogu potučena austrougarska Balkanska vojska, čime je rat 1914. godine rešen u korist srpske vojske. Posle Kolubarske bitke general Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode.
Situacija u kojoj se srbska vojska našla početkom novembra 1914. godine bila je veoma kritična. Višemesečne borbe, marševi bez odmora i nedostatak municije, nisu ostali bez posledica na moral srpske vojske. Povlačenje naroda iz Mačve i Jadra sa stokom i pokućstvom, dodatno je ometalo pokrete i podrivalo moral srpske vojske.
U toku odstupanja došlo je do dezorganizacije, a neke srpske jedinice počele su da se osipaju. Kada se uverio da nije moguće organizovati odbranu na položajima ispred Valjeva, vojvoda Putnik je naredio odstupanje na kolubarske položaje.
Naročito je teška situacija bila u srbskoj Prvoj armiji, koja se nije oporavila od velikih gubitaka na Mačkovom kamenu. Primorana da se povlači preko teško prohodnog planinskog zemljišta i da vodi borbu sa XVI korpusom, koji je pretio da joj preseče odstupnicu, srbska Prva armija je odstupala u neredu. Neuredno hranjeni i neodeveni, vojnici su bili na granici izdržljivosti.
U tako teškoj situaciji vojvoda Radomir Putnik donosi značajnu odluku i 15. novembra postavlja generala Živojina Mišića za komandanta srpske Prve armije, umesto ranjenog Petra Bojovića.
Odstupanje srpske vojske preko Kolubare počelo je noću 14/15. novembra. Složen manevar prelaska na desnu obalu Kolubare trebalo je da se izvede tako da srbska Druga armija ostavi na levoj obali Moravsku diviziju I poziva, sve dok se Prva i Treća srbska armija ne povuku na njenu desnu obalu. Suprotno dogovoru sa generalom Pavlom Jurišićem Šturmom, vojvoda Stepanović je povukao sve svoje jedinice na desnu obalu Kolubare i ostavio Prvu i Treću srpsku armiju da odstupaju pod vrlo teškim uslovima, u velikom neredu. Na raskrsnicama i mostovima stvarali su se gotovo nerazrešivi čvorovi vozova i stoke, komore, artiljerije, izbeglica. Na svu sreću, premoreni Austrougari nisu iskoristili priliku da udare na odstupajuće kolone u najkritičnijem momentu povlačenja srpske vojske.
Vojvoda Putnik je planirao izvođenje odbrambene operacije na kolubarskim položajima, očekujući da će se u toku borbe pojaviti pogodan trenutak za prelezak u protivnapad. Srbska vojska je 16. novembra posela nove položaje za odbranu duž linije: desna obala Kolubare – desna obala Ljiga – severne padine Suvobora – Maljen. Vrhovna komanda srpske vojske obratila se 17. novembra komandantima armija i divizija sa zahtevom da se otklone svi nedostaci i propusti koje je u dotadašnjim bitkama vojska pokazala. Od oficira se tražilo da učine sve da se u odsudnoj bici na Kolubari, po svaku cenu, izbori pobeda: "Treba biti ubeđen i čvrsto rešen da se sa ove linije ne može dalje ići; da je bilo dosta popuštanja, i da sada u interesu našega ugleda i dosad stečenog glasa valja izvojevati pobedu. Sa ovim ubeđenjem treba otpočeti bitku."
Hladno vreme, loše stanje puteva i nabujalost Kolubare i Ljiga otežavali su austrougarsko napredovanje i pružali priliku srbskoj Vrhovnoj komandi da stabilizuje front i povrati pokolebani moral vojnika. Posle zauzimanja Valjeva, Poćorek je želeo da ovlada prugom Valjevo–Obrenovac i visovima na desnoj obali Kolubare i Ljiga. Na osnovu izveštaja potčinjenih komandanata, očekivao je da će na Kolubari i Ljigu naići samo na zaštitne delove srpske vojske. Bio je uveren da se glavnina srpske vojske povlači prema Kragujevcu.
Kolubarska bitka je započela 16. novembra 1914. godine frontalnim napadom austrougarskog VIII, XIII i Kombinovanog korpusa na srpske položaje na Kolubari. Prilikom prelaska na desnu obalu Kolubare, Austrougari su naišli na žestok otpor srpske vojske, zbog čega je Poćorek 18. novembra u borbu uveo XV i XVI korpus, koji su zadržani u Valjevu radi odmora. Narednih dana rasplamsala se odsudna bitka između srpske i austrougarske vojske.
Najteže borbe tokom Kolubarske bitke vođene su na položaju Čovka – Vrače brdo, visu na ušću reke Ljig u Kolubaru, nedaleko od Lazarevca. Položaji koji dominiraju ušćem reke Ljig u Kolubaru imali su odlučujući značaj jer su to bili centralni položaji srpske vojske, podjednako udaljeni od Obrenovca na desnom i Maljena na levom srbskom krilu. Ako se centar odbrane čvrsto držao onda krila mogu da se povijaju, ali ako neprijatelj zauzme centralne položaje, preseca i razdvaja snage branioca. Upornom odbranom položaja Čovka – Vrače brdo zatvara se najvažniji komunikacijski pravac za srpsku Vrhovnu komandu Lazarevac–Aranđelovac–Topola–Kragujevac.
Austrougari su imali veliku nadmoćnost u artiljeriji, koja je dejstvovala sa polukružne osnove na istaknute srpske položaje na Čovki, što je Moravsku diviziju I poziva dovodilo u nepovoljan položaj. General Ilija Gojković, komandant Moravske divizije I poziva, predložio je Vrhovnoj komandi da se njegova jedinica povuče sa Čovke na Kremenicu. Vojvoda Putnik se nije složio sa ovim predlogom, već je 18. novembra naredio da se "Čovka mora držati po svaku cenu".
Front na Kolubari je bio predugačak za snagu srpske vojske. Vrhovna komanda je želela da zatvori i osigura sve pravce, što je slabilo odbrambenu snagu i onemogućavalo stvaranje rezervi. Upornom odbranom desne obale Kolubare i povremenim prelaskom u protivnapad srbska vojska je Austrougarima nanela velike gubitke. Vremenom je opremljenost i nadmoćnost u artiljeriji počela da menja tok bitke u korist Austrougara.
Posle upornih i krvavih borbi Austrougari su 25. novembra zauzeli Čovku, položaj na kojem je Moravska divizija I poziva izgubila 4.000 ljudi. Vojvoda Radomir Putnik izdao je 26. novembra pripremnu zapovest, kojom je predvideo povlačenje srpske vojske na nove položaje. Putnik je oklevao sa donošenjem konačne odluke, jer bi dalje povlačenje srpske vojske neminovno dovelo do napuštanja Beograda, što bi moglo imati negativne posledice na poljuljani moral srpske vojske.
Inicijativa za povlačenje srpske vojske sa kolubarskih položaja potekla je od komandanta srpske Prve armije generala Živojina Mišića. Situacija u srbskoj Prvoj armiji bila je teška. Operisala je na teško prohodnom zemljištu Maljena i Suvobora, a iza sebe je imala najteže borbe sa Austrougarima. U njenim redovima zabeleženi su vidni znaci rastrojstva i nediscipline. Pod pritiskom neprijatelja, general Mišić je noću 21/22. novembra povukao svoju armiju na greben Suvobora. Padom Maljena 24. novembra bilo je ugroženo levo krilo srpske Prve armije. Kada su Austrougari posle nekoliko dana načeli centar odbrane srpske Prve armije na Suvoboru, da ne bi dočekao proboj fronta, Živojin Mišić je naredio povlačenje svoje armije na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca.
Pošto je izdao naređenje za povlačenje, Mišić je o svemu izvestio srpsku Vrhovnu komandu 28. novembra uveče: "Moje mišljenje je, s obzirom na sve ovo: trupe ove armije pri sutrašnjem napadu od strane neprijatelja ne bi mogle održati sadanje položaje. A s pogledom na razvučen front od preko 30 kilometara u ovakvom terenu, prinuđene na odstupanje, ne bi mogle uredno odstupiti zbog izlomljenosti terena i ko zna u kakvom bi redu i sposobnosti stigle na položaj. Zbog svega ovoga, pozvat da o svojim trupama vodim računa, kao i o daljim protivdejstvima, nalazim da je mudrije postepeno sutra otpočeti povlačenje na nove položaje, u redu, nego sačekati da na povlačenje budem primoran i ovo da izvršim u neredu. Novi položaj je upola kraći i verujem da ću na njemu moći dati jak otpor neprijatelju."
Odluka generala Mišića izazvala je veliko uznemirenje u srbskoj Vrhovnoj komandi, tim više što su novi položaji na koje se povlačila srbska Prva armija bili dalji i kraći nego što je Putnik predvideo svojim pripremnim naređenjem. Stavljen pred svršen čin u dramatičnom telefonskom razgovoru noću 28/29. novembra, Putnik je tražio od Mišića da povuče svoje naređenje i ostane na suvoborskim položajima. Vojvoda Putnik je bio protiv napuštanja suvoborskih položaja, jer je računao da su oni najpogodniji za eventualnu srpsku protivofanzivu. Osim toga povlačenje srpske Prve armije dovelo bi do povlačenja ostalih srbskih trupa i neminovno do napuštanja Beograda, srpske prestonice.
Braneći svoj stav, general Mišić je odbacio sve mirnodopske dogme o strategijskoj važnosti Suvobora i Beograda. Ako se sačuvaju životi srbskih vojnika, u koje je Mišić imao poverenja, uvek ostaje mogućnost da se protivofanzivom povrate izgubljeni položaji. U suprotnom, ako srbska vojska strada na Kolubari, Austrougari će osvojiti ne samo Beograd nego i celu Srbiju. Umesto odsudne odbrane, Mišić je zagovarao elastičnu odbranu po dubini, do momenta kada se stvore uslovi za protivnapad. Na kraju je Putnik prihvatio Mišićeve razloge i izdao naredbu za povlačenje celokupne srpske vojske na liniju: Varovnica–Mladenovac–Kosmaj–Bukulja–Venčac–Rudnik–Takovo–Ovčar–Kablar.
Povlačenje srpske vojske sa Kolubare, sasvim se uklopilo u Poćorekove predstave o njenom potpunom rastrojstvu i nemoći. Poćorek je Kombinovani i VIII korpus uputio severoistočno, da zauzmu Beograd, što je dovelo do rokiranja na sever i XIII i XV korpusa. Tada je XVI korpus dobio trodnevni odmor, s tim da se prednjim delovima postavi istočno od suvoborske grede i jednu diviziju uputi preko Kosjerića na Čačak. Jedan manji odred austrougarske vojske prešao je Dunav i zauzeo Smederevo. Tako su Austrougari krajem novembra, u nameri da obuhvate srpsku vojsku, raširili svoj front od Smedereva, Beograda, Gornjeg Milanovca do Čačka. Naspram srpske Prve armije na Suvoboru ostale su samo dve divizije XVI korpusa.
Najveću pažnju Poćorek je posvetio Beogradu, u cilju da obezbedi normalan dotur materijala za Balkansku vojsku, koja se do tada snabdevala lošim i dugim komunikacijama iz Bosne i Srema. U štabu Minimalne grupe Balkan vladalo je uverenje da su se glavne srpske snage povukle severno od Rudnika, jer su Austrougari na položaju Čovka – Vrače brdo naišli na najveći otpor srpske vojske. Zanimanje za krajnji severoistok Srbije pokazali su i austrougarski saveznici. Nemačka Vrhovna komanda bila je zainteresovana za otvaranje Dunava kao komunikacijske linije za snabdevanje Turske. Bez obzira na opravdanost razloga koji su naveli Poćoreka da zauzme Beograd, stiče se utisak da su Austrougari stekli pogrešnu predstavu o stanju protivnika i potcenili njegovu ofanzivnu sposobnost.
Posle povlačenja sa kolubarskih položaja i napuštanja Beograda, srbska Vrhovna komanda je sa pesimizmom gledala na krajnji ishod vojnih operacija. U takvom raspoloženju Vrhovna komanda je 29. novembra preko vojnog ministra u Nišu, tražila hitnu diplomatsku intervenciju Vlade kod saveznika. Sasvim drugačije raspoloženje vladalo je u štabu Prve srpske armije. Oslobođena neprijateljskog pritiska srbska Prva armija se na novim položajima odmorila, nahranila i popunila septembarskom klasom regruta i delom ljudstva iz Makedonije. Artiljerija se snabdela topovskom municijom: stiglo je 20.000 granata iz Francuske i Grčke. Posle izvlačenja iz borbenog dodira, moral srpske vojske počeo je polako da se diže.
Pročula se vest da je stari kralj Petar došao u štab srpske Druge armije i sišao u rov da se bori zajedno sa srbskim vojnicima. Stupanje u borbu 1.300 kaplara, srednjoškolaca, koji su završili kratkotrajnu obuku u Skoplju, stvorilo je u osetljivom elementu srpske narodne vojske – misao da je došlo krajnje vreme da se nešto preduzme. Stanje kod neprijatelja išlo je naruku srbskoj vojsci. Zarobljeni austrougarski vojnici i begunci opisivali su stanje Balkanske vojske najcrnjim bojama. "Iz saslušanja mnogih neprijateljskih begunaca vidi se da su kod neprijatelja nastupile teške prilike, i to kako u pogledu ishrane i snabdevanja potrebama, tako i u fizičkoj iscrpljenosti njegovoj." Dok su Austrougari svoj front razvukli, Srbi su skraćenjem fronta bolje grupisali svoju vojsku. Trenutak za protivnapad bio je sada najpovoljniji iako se na srbskoj strani nije znalo za pregrupisavanje austrougarskih snaga prema Beogradu.
Rešen da iskoristi raspoloženje svojih trupa (povraćeno dvodnevnim odmorom) i teško stanje kod austrougarskih trupa, komandant srpske Prve armije odlučio je da pređe u ofanzivu. Pre donošenja konačne odluke, general Mišić je hteo da čuje mišljenje potčinjenih komandanata. Svi komandanti divizija složili su se sa namerom Živojina Mišića, izuzev komandanta Dunavske II divizije, pukovnika Miloša Vasića. On je smatrao "da bi prvo trebalo neprijatelja sačekati na jakim položajima; tu ga najpre oslabiti, pa onda preći u napad, jer ranijim prelaskom u napad teško se moglo očekivati da će se duh kod trupa tako brzo i lako uzdići".
Mišić je smatrao da je protivofanzivu trebalo preduzeti pre nego što neprijatelj prebrodi trenutne teškoće u kojima se nalazio. Zbog toga je 2. decembra izdao naređenje svojim divizijama za protivnapad. Svoju odluku je saopštio srbskoj Vrhovnoj komandi telefonom, kada su trupe bile već prikupljene na polaznim položajima. General Mišić je od Vrhovne komande zatražio da u protivnapadu učestvuju i druge srpske armije. Njegova inicijativa je naišla u srbskoj Vrhovnoj komandi na oduševljen prijem.
Komandant austrougarske V armije, general Frank, organizovao je 3. decembra u Beogradu paradu svečanog ulaska u grad. Dok su austrougarske trupe paradirale u Beogradu, srbska Prva armija započela je protivnapad na Suvoboru. Mišić je protivnapad svojih divizija usmerio duž puta koji od Gornjeg Milanovca vodi prema Ljigu. Protivofanziva srpske vojske potpuno je iznenadila austrougarske trupe. Divizije srpske Prve armije u naletu su odbacile austrougarski XVI korpus sa dostignutih položaja.
Napredovanje srpske Prve armije prvog dana protivofanzive bilo je od velikog moralnog značaja. "Prvi uspesi i zadobiveni trofeji morali su silno uzbuditi i potresti svakog vojnika. Posle onog neprekidnog odstupanja i niza neuspeha, potreseni duh kod trupa, ozaren toplim jesenjim suncem, počeo se buditi; staro samopouzdanje i ofanzivni duh ponovo se povratio."
U protivnapad su krenule i srbska Druga i Treća armija, ali prvog dana nisu zabeležile značajnije uspehe. Drugog dana ofanzive srbska Prva armija je odbacila neprijatelja na greben Suvobora. Napad ostalih srbskih armija, u rejonu Aranđelovca i Belanovice, još nije davao vidljive rezultate. Suočen sa srbskim uspesima i novim napadima, u nedostatku rezervi, Poćorek je naredio da V armija iz Beograda napadne srbski severni front na liniji Varovnica–Kosmaj.
Presudni događaji u toku Suvoborskog boja odigrali su se 5. decembra. Austrougari su izvukli jednu diviziju iz XV korpusa i uputili je od Ljiga prema Gornjem Milanovcu u pomoć XVI korpusu. Nailazeći na sve jači austrougarski otpor iz pravca Ljiga, general Mišić je delimično izmenio svoj plan protivnapada. U nameri da eksploatiše dosadašnje uspehe i održi tempo napada, Mišić je napad Prve armije usmerio grebenom Suvobora prema Struganiku, Mionici i Valjevu.
Uspešan protivnapad srpske Prve armije na Suvoboru 3-5. decembra odlučio je ishod Kolubarske bitke. Narednih dana nastupio je rasplet. Spuštajući se sa Suvobora u dolinu Kolubare, srbska Prva armija nastavila je gonjenje svim snagama. Valjevo je oslobođeno 8. decembra, a sutradan je Mišićeva armija slomila otpor Austrougara severno od grada. Uspeh srpske Prve armije ugrozio je bok i pozadinu XV i XIII korpusa, pa je Oskar Poćorek 6. decembra izdao direktivu za njihovo povlačenje na Kolubaru. Tako je uspeh generala Mišića na Suvoboru i kod Valjeva povukao napred i ostale srpske armije.
Uspeh srpske Prve armije mogao je biti donekle osujećen dešavanjima na severnom frontu. Pritisak austrougarske V armije na srpske položaje na Kosmaju osetio se 7. decembra, zbog čega je vojvoda Putnik na severni deo fronta uputio Timočku diviziju I poziva. Austrougari su 8. decembra ujutro na prepad zauzeli prednje položaje na Kosmaju, ali su istoga dana bili odbačeni energičnim protivnapadom Timočke divizije I poziva. Tako je propao poslednji pokušaj Oskara Poćoreka da situaciju na balkanskom ratištu održi pod svojom kontrolom.
Rasulo Balkanske vojske bilo je sve veće, a napad srbskih trupa sve smeliji. U toku srbskog protivnapada austrougarska vojska, sastavljena od vojnika raznih narodnosti, pokazala je svoju slabost. U miru je ovaj nedostatak donekle bio nadoknađen mehaničkom disciplinom, zbog čega su se austrougarske trupe u početku dobro borile dok su prilike za borbu bile povoljne. Čim se starešinski kadar proredio, a snabdevanje, naročito artiljerijskom municijom, postalo kritično, moral austrougarskih trupa je naglo opao. U austrougarskoj Balkanskoj vojsci nastupilo je osipanje redova i masovno dezertiranje vojnika.
Ostaci austrougarske VI armije, koji su se povlačili prema Šapcu i Loznici, prebačeni su preko Save i Drine do 12. decembra. Oskar Poćorek je bezuspešno nastojao da zadrži Beograd kao mostobran za naredne ofanzivne operacije austrougarske vojske. Izložena stalnom pritisku, austrougarska V armija prebacila je ostatke svojih jedinica preko Save 15. decembra, dok su srpske trupe pobedonosno ušle u Beograd. U toku protivofanzive 3-15. decembra srpske trupe su zarobile: 323 oficira i 42.215 vojnika, i zaplenile: 43 zastave, 142 topa raznih kalibara, 29 lafeta, 386 kara, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, dva aviona, pet automobila, 37 sanitetskih kola, 3.500 kola sa municijom, pionirskim, sanitetskim i ostalim potrebama, tri kase, 52 poljske pekare, 45 kujni, 184 samara i 4.000 konja. Ukupno od početka rata 1914. godine zarobljeno je: 566 oficira i 55.906 vojnika.
Bitka na Kolubari je klasična bitka, i po ideji i po načinu izvođenja, kao i po postignutim rezultatima. Ona predstavlja vrhunac napora i veštine komandovanja srpske vojske. U Kolubarskoj bici je pod najtežim uslovima u neizvesnoj i teškoj borbi, do nogu potučena austrougarska Balkanska vojska, čime je rat 1914. godine rešen u korist srpske vojske. Posle Kolubarske bitke general Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode.
Dvostruka je Mišićeva zasluga za pobedu srpske vojske u Kolubarskoj bici: uočio je momenat kada je trebalo napustiti Suvobor i kada ga je trebalo preoteti. Uspeh njegove armije pokrenuo je srbski front napred. Nema velike pobede bez velikih žrtava. Da nije bilo junačkog držanja Moravske divizije I poziva na položajima Čovka – Vrače brdo, ne bi bilo ni Mišićeve protivofanzive.
Posmrtni ostaci junaka sa Kolubare počivaju u Crkvi Svetog Dimitrija, spomen-kosturnici u Lazarevcu.
Priredio za RTS potpukovnik dr Slobodan Đukić je profesor Vojne istorije na Vojnoj akademiji.
- Izvor
- Tanjug
- / vostok.rs
- Povezane teme
- Srbija
- istorija
- godišnjica
- rat
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Vašington je svoju valutu pretvorio u oružje za potčinjavanje i kažnjavanje, izjavio je ruski ministar spoljnih poslova
U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa. Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi
Nemojte od Vučića praviti entitet koji personifikuje Srbiju, niti izjednačavati srbski narod sa onim što Vučić radi, koga su Zapad i NATO postavili da nama vlada, poručio Gajić u...
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.