BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Posetio sam Tuvu, geografski centar Azije, i oduševio se

Posetio sam Tuvu, geografski centar Azije, i oduševio se
28.11.2021. god.
Našavši se u Republici Tuvi na jugu Sibira lako možete poverovati da ste u svakom pogledu u nekoj drugoj zemlji, a ne u Rusiji. Sve je drugačije: religija, jezik (ruski je jedan od dva zvanična jezika), pejzaž i arhitektura. Evo šta sam otkrio na mom putovanju u ovaj region.

Dok iza nas ostaju vrhunci Sajanskih planina u južnom Sibiru, šumske masive postepeno smenjuju gola brda. Posle 14 sati putovanja iz Krasnojarska, moj autobus konačno pristiže u Kizil, prestonicu Tuve.

 

Ova republika na granici sa Mongolijom jedan je od najteže pristupačnih krajeva Rusije. Pored toga što nije povezana sa železničkom mrežom Rusije, sve do 2015. nije imala ni vazdušnu vezu sa Moskvom.

Ako ćemo pošteno, Tuvu prati sumorna reputacija. Nalazi se na začelju rang-liste ruskih regiona u socio-ekonomskom pogledu, sa najgorim statistikama kada se radi o kriminalu, siromaštvu, životnom standardu i životnom veku i jedna je od najgorih po nezaposlenosti i alkoholizmu. S druge strane, po natalitetu je na prvom mestu u Rusiji.

 

Zato sam, posle višegodišnjeg sanjarenja o tome da upoznam ovu tajanstvenu zemlju, čuvenu po prelepim pejzažima i specifičnoj kulturi, sa izvesnom zebnjom krenuo u istraživanje njene prestonice, u kojoj živi nekih 120 hiljada duša.

Tuvu naseljavaju ljudi azijskog izgleda, pa moja evropska pojava izaziva radoznalost. Zapravo, dok su 1959. godine etnički Rusi činili 40% stanovništva Tuve, 2010. njih je bilo samo 16% zbog migracija u druge regione i visokog nataliteta Tuvinaca.

Mnogi etnički Rusi govore o teškoćama života u ovom regionu koji kao da je predodređen da ostane na kraju sveta. Mnogi stanovnici regiona ruski govore slabo ili nimalo, posebno među najmlađima, a nastava ruskog se često održava na tuvinskom, kao nastava stranih jezika.

Tuva ima burnu istoriju. Nekada su u njoj pretežno živeli mongolski nomadi pod kineskom carskom vlašću od 1758. do 1912. godine, a kasnije su integrisani u sastav Ruske Imperije. Oblast je takođe okusila nezavisnost pod nazivom Tanu Tuva (1921-1944), pre nego što je postala deo SSSR-a, a zatim i Ruske Federacije.

Ova burna prošlost objašnjava se geografskim položajem Tuve. Kizil se nalazi u geografskom centru azijskog kontinenta, što obeležava elegantni obelisk na obali moćne reke Jenisej, koja izvire nedaleko.

Na ulicama grada azijski simbolizam je sveprisutan. „Šou“, grafički simbol dugovečnosti, ukrašava ograde, klupe i balkone u senci krovova, dok je uticaj budizma, dominantne religije u Tuvi, očigledan. 

Žitelji grada su ponosni na svoju kulturu, a to dokazuje Narodni muzej Tuve. U njemu su izložene relikvije predaka i savremenija umetnička dela, još inspirisana duhom nomada, slobodom stepe i mudrošću bogova.

Tu su i neprocenjiva blaga, koja se čuvaju sa posebnim osećanjem ponosa: skitski artefakti pronađeni u Dolini careva, glavnom arheološkom nalazištu u Tuvi. Ovaj zlatan nakit star skoro 3.000 godina tako je fine izrade da još nisu razotkrivene tajne njegove izrade.

Tuva je takođe mesto impresivnih pejzaža, za koje su karakteristični brdovit teren i beskrajna stepa. Samo 10 minuta od centra Kizila možete uživati u pogledu na more brežuljaka i planina koje izgledaju kao da se tope na jarkom suncu.

Posle sparne vrućine na vrhuncu leta, uspon na sveti vrh Dogee pruža mi neverovatan doživljaj: Kizil ispod nas se širi kao oaza, dok se sa druge strane planine vidi ispisana najveća budistička mantra na svetu. 

Kao i na drugim mestima u Sibiru, budizam je ovde pod snažnim uticajem šamanizma. Na vrhu Dogee, stub je okićen stotinama molitvenih zastavica, dok  staza krivuda između malih kamenih piramida posvećenih duhovima zemlje. 

Statua Bude visoka 9 metara na postolju od 12 metara koja gleda na tuvinsku prestonicu podignuta je na vrhu Dogee u septembru 2021. godine. Okružuje je brujanje neobičnih letećih insekata.

Ni drveta, ni senke; okolina Kizila je gola i divlja. Ipak, ova jednostavnost nije lišena poetičnosti, prepuštajući pogled lutanju između horizonta i oblih linija reljefa preko kojeg su nomadi prelazili na hiljade puta.

Žedan, ali ispunjen spokojstvom, vraćam se u grad, gde me čeka autobus za povratak kući. Poslednji put prelazim preko centralnog trga. Statua Lenjina iz sovjetskog doba uzdiže se po strani, dok se u centru nalaze budistički molitveni točak i monumentalno pozorište, kao pristigli pravo sa Tibeta.

Pre ulaska u autobus na obližnjem krovu primećujem pticu grabljivicu koja gleda u mom pravcu. Da li je to jedna od onih koje su me pratile dok sam otkrivao Kizil, koje su lebdele u blizini terase mog hotela ili nad vrhovima tokom moje šetnje po planinama?

I tako pod dobrodušnim pogledom ovog svetog čuvara napuštam Tuvu, na koju su me upozoravali kao na opasnost, ali koja me je oduševila. Konačno, okupane čudesnim noćnim svetlima kao sa Rerihovih slika, njene planine mi šalju oproštajni pozdrav.

Ervan Pensek,
Russia beyond



  • Izvor
  • Tanjug
  • foto: © Erwann Pensec / Russia beyond/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Ovaj potez bi oslobodio muškarce za frontovske dužnosti, izjavila je Marijana Bezugla


Vašington je svoju valutu pretvorio u oružje za potčinjavanje i kažnjavanje, izjavio je ruski ministar spoljnih poslova

U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa.  Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi


Nemojte od Vučića praviti entitet koji personifikuje Srbiju, niti izjednačavati srbski narod sa onim što Vučić radi, koga su Zapad i NATO postavili da nama vlada, poručio Gajić u...

Tlingitsko selo uništeno 1882. godine prihvatilo je „odavno zakasneli” gest



Ostale novosti iz rubrike »