Ruski rover pre pola veka aterirao na Veneru

Sovjetski kosmički program je krajem 1950-ih bio u velikom usponu. U tom periodu su svake godine organizovane trijumfalne misije – prvi veštački satelit, prva živa bića u kosmosu, prvo obletanje oko Meseca i snimci njegove „tamne“ strane. Posle takvih uspeha činilo se da ništa nije nemoguće. I zato, kada se počelo pričati o prvom ateriranju na drugu planetu sovjetski naučnici su tu ideju rado prihvatili, piše Russia beyond.

Danas to zvuči kao velika utopija, ali u ono vreme se nije znalo gotovo ništa o drugim planetama. U avgustu 1959. godine je održano savetovanje, a već 10. decembra sovjetska vlast je izdala ukaz o stvaranju stanica za let na Veneru (i ujedno na Mars), sa ciljem da se te stanice (koje tada nisu još ni postojale) već krajem 1960. godine pošalju u kosmos!

Misije organizovane „naslepo“ 

Shema leta kosmičkog aparata „Venera 1“, lansiranog u Sovjetskom Savezu 12. februara 1961. godine.

Sputnik

Odlučeno je da se najpre leti na Veneru kao planetu koja je najbliža Zemlji. Sovjeti su tada već imali „sedmicu“, raketu-nosač R-7 koju je projektovao Sergej Koroljov i na kojoj su u orbitu leteli veštački sateliti, a kasnije i kosmonauti. Za dalje letove je trebalo ozbiljno modifikovati raketu i stvoriti potpuno novi stepen sa jedinstvenim karakteristikama, ali to je bilo izvodljivo.

Model automatske međuplanetarne stanice „Venera 1“, poslate na Veneru 12. februara 1961. godine. Izložba dostignuća narodne privrede SSSR-a u Moskvi.

Aleksandar Moklecov/Sputnik

Odlučeno je da se dejstvuje po ustaljenoj shemi, tj. kao u slučaju sa obletanjem oko Meseca (što je izvedeno 1959. godine). Planirano je da se kosmički aparat padobranom izbaci na površinu planete. Kao što se moglo i očekivati, prva misija je bila neuspešna.

Stvar je u tome što su sovjetski naučnici u ono vreme bili ubeđeni da Venera ima atmosferu istu kao Zemlja, i da čak ima vodu i vanzemaljske oblike života (istina, nisu samo oni tako mislili – izveštaji agencije NASA iz tog perioda sadržali su crteže sa dinosaurusima). Zbog toga je misija „Venera 1“ bila sračunata na namerni sudar sa površinom Venere, ali usled gubitka veze sa Zemljom sonda nije mogla da koriguje pravac i 1961. godine je proletela mimo planete, promašivši je za 100.000 kilometara. U kosmičkim razmerama to i nije tako mnogo. Niko pre toga nije prišao tako blizu Veneri.

Istraživači se pripremaju da centrifugom testiraju sondu automatske međuplanetarne stanice „Venera“. Scena iz dokumentarnog filma.

Sputnik

Zatim je usledio čitav niz neuspešnih misija, i to je trajalo čitavu deceniju. Skoro svako približavanje dveju planeta iskorišćeno je za lansiranje novih sovjetskih istraživačkih stanica. Ali tada naučnici nisu imali nikakve predstave o stvarnom stanju na Veneri, te nije bilo ni šanse da sonda dospe na njenu površinu.

Sonde „Venera 4“, „Venera 5“ i „Venera 6“ su eksplodirale u atmosferi usled jakog pritiska (za koji se takođe nije znalo). Dobra okolnost je što su sve one stigle da pošalju na Zemlju podatke o sastavu atmosfere, o njenoj temperaturi i pritisku. Tako se, na primer, saznalo da 90% Venerine atmosfere čini ugljen-dioksid, i da su pritisak i temperatura izuzetno visoki. Drugim rečima, nije bilo govora o bilo kakvim oblicima života.

Start rakete-nosača sa automatske međuplanetarne stanice „Venera 7“.

TASS

„Bio sam svedok velikog razočaranja naučnika kada na Veneri nisu pronađeni oblici života. Dvojica su čak govorila da im je život prošao uzalud, jer ih je ta ideja podsticala da se bave naukom... Uzgred, jedan od njih je kasnije postao sveštenik“, piše „kosmički“ novinar Vladimir Gubarev u svojoj knjizi.

Od tog trenutka program „Venera“ menja orijentaciju i istražuje da li je tamo nekada uopšte postojao život. 

„Pravo je čudo da se ’Venera 7’ uopšte spustila na površinu“ 

Sonda međuplanetarne stanice „Venera 7“, 1970.

Vitalij Sozinov/TASS

Uspeh je najzad postignut u misiji „Venera 7“. Doduše, to nije bila sedma nego sedamnaesta po redu misija, ali u Sovjetskom Savezu nije bilo uobičajeno da se javnost obaveštava o neuspesima.

Posle dugotrajnih naučnih diskusija, s obzirom na nove podatke, inženjeri su odlučili da se osiguraju i konstruišu novi aparat koji može 90 minuta da izdrži 180 atmosfera i 540 stepeni Celzijusa. Korpus sonde ovoga puta nije napravljen od legure aluminija i magnezijuma, kao kod prethodnih „Venera“, nego od titanijuma, tako da je ovaj rover bio čvršći i teži (bio je težak 500 kg).

Zbog toga se moralo odustati od montiranja pojedinih naučnih instrumenata, tako da mogućnosti sonde nisu bile velike. Mogla je da izmeri temperaturu i pritisak na površini Venere, da analizira tip površine i da izmeri maksimalno ubrzanje na deonici kočenja. Imala je još i sliku Vladimira Lenjina i zastavu SSSR-a, i to je bilo sve.

Sonda automatske međuplanetarne stanice „Venera 5“ spušta se na Veneru. Reprodukcija.

TASS

„Venera 7“ je lansirana sa kosmodroma Bajkonur 17. avgusta 1970. godine. Pet dana kasnije je lansirana identična rezervna stanica, ali ona nije stigla do Venere – motor joj je eksplodirao još u Zemljinoj orbiti. Zato je „original“ posle 120 dana leta kroz svemir stigao blizu Venere i 15. decembra uspešno aterirao. Bio je to prvi kosmički aparat koji se spustio na drugu planetu.

Montaža automatske međuplanetarne stanice „Venera“.

V. Borisov, A. Kaverin, A. Ščerbakov/TASS

Sve je to izgledalo kao veliko čudo. Velika je bila verovatnoća da nešto u toku misije krene naopako. I krenulo je, jer se padobran u Venerinoj atmosferi pocepao, tako da se modul spuštao brže nego što je trebalo. Jedno vreme se smatralo da sonda posle takvog ateriranja nije više upotrebljiva jer je prilikom ulaska u atmosferu otkazao telemetrijski kolektor, tako da je temperatura bila jedini parametar koji je emitovan na Zemlju tokom spuštanja i boravka aparata na površini Venere. Tek je kasnijom analizom ustanovljeno da je sonda posle spuštanja još 23 minuta slala signale neposredno sa površine planete.

Zaboravljena planeta 

Panoramska kolor fotografija površine Venere, poslata sa sonde „Venera 14“. Dobijena je sintezom tri snimka emitovana kroz kolor filtere. Obrada fotografije: Centar za daleku kosmičku vezu i Institut za probleme emitovanja podataka Akademije nauka SSSR-a. Vide se elementi konstrukcije sonde.

TASS

Posle „Venere 7“ na istu planetu su poslati i aparati nove generacije, zahvaljujući kojima je SSSR stekao prvenstvo u njenom proučavanju, kao i prvu fotografiju njene površine. Tu fotografiju je napravila „Venera 8“ pola godine kasnije. Bili su to prvi snimci napravljeni sa površine druge planete.

Sa Zemlje je na Veneru poslato ukupno 27 sovjetskih kosmičkih aparata. Poslednji je bio „Venera 16“, posle čega je pokrenut novi kosmički program „Vega“. U okviru tog programa je 1984-1986. uspešno obavljeno proučavanje Venerine atmosfere pomoću aerostata i na Zemlju su prosleđeni najprecizniji podaci o ovoj planeti.

Međunarodni projekat „Vega“, u okviru kojeg je bio predviđen let dveju sovjetskih automatskih stanica na Veneru i Halejevu kometu. Završna faza.

Aleksandar Moklecov/TASS

Ali sve to ipak nije dovoljno. Još uvek nisu poznate sve supstance od kojih se sastoji njen oblačni sloj, kao što nije jasan ni mehanizam njihovog formiranja. Takve podatke bi mogla da prikupi međuplanetarna stanica u Venerinoj atmosferi, ali tako nešto je suviše skupo zadovoljstvo. Zbog toga je Venera godinama bila zapostavljena u naučnim krugovima.

Lansiranje kosmičkog aparata „Vega 2“.

Albert Puškarjov/TASS

U oktobru 2020. godine je ponovo došla na dnevni red, i to zbog fosfina. Reč je o supstanci koja prema najnovijim istraživanjima može svedočiti o tragovima života. Venerina atmosfera u oblačnom sloju sadrži fosfin, i zbog toga je interesovanje za ovu planetu poraslo. „Roskosmos“ je za 2029. godinu planirao prvu misiju na Veneru posle dužeg niza godina. Postoje izgledi da se misija organizuje i ranije, već 2027. godine.

Jekaterina Sineljščikova, Russia beyond