Beseda patrijarha Porfirija u Sabornom hramu u Sarajevu

18.10.2021. god.

U ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Blagodaću Božjom okupili smo se danas u ovom predivnom svetom hramu posvećenom Presvetoj Bogorodici da odslužimo svetu Liturgiju kao tajnu Carstva Nebeskog, kao tajnu prisustva Božjeg među nama, kao tajnu spasenja i tajnu vere i zajednice Crkve. Okupili smo se i povodom trideset godina od početka arhijerejske službe vašeg duhovnog oca i pastira, Mitropolita dabrobosanskog gospodina Hrizostoma. Njegova služba upravo znači služenje spasenju naroda Božjeg ovde, u ovom divnom gradu i hramu gde su stolovali brojni pravoslavni mitropoliti od Nikolaja Mandića, mitropolita ovoga grada i ovoga prostora, a koji je bio rođeni ujak Nikole Tesle i koji je ne samo upućivao molitve za njega nego mu istinski pomagao u njegovom školovanju i duhovno i materijalno, preko Svetog Petra Dabrobosanskog, mitropolita svetitelja Božjeg, zatim nedavno mitropolita Nikolaja Mrđe i evo danas mitropolita Hrizostoma.

Danas smo čuli sveto Jevanđelje o ženi Hananejki, koja traži pomoć od Hrista. Zove se Hananejka jer potiče iz Hanana, iz tirskih i sidonskih krajeva koji su bili severno od Palestine i u kojima su živeli mnogobošci, vaspitani i odrasli na grčkoj filosofiji i grčkoj kulturi. I ova današnja priča je slojevita: vidimo ženu koja traži pomoć od Hrista, a on joj odgovara da nije poslan onima koji ne pripadaju izabranom narodu. Međutim, ona je uporna i veli: Tačno je da ja ne pripadam izabranom narodu i može biti da me oni koji pripadaju izabranom narodu smatraju nedostojnom da se zovem čovekom i kao nekoga koji je podoban životinjama, ali i životinje su, kaže Hananejka, tvorevina Božja i one su dostojne makar da se hrane mrvicama sa trpeze onih koji su izabrani. I tada Gospod, retorički da se izrazimo, biva poražen i isceljuje njenu kćer verom ove žene.

Ova priča, braćo i sestre, najpre u prvom svom sloju, ustima samoga Gospoda kazuje da su sve krajnosti nešto što odudara od autentičnog Jevanđelja i poziva ljudima da žive po veri. Samozatvorenost, nespremnost da se izađe iz svojih okvira, zatvorenost za komunikaciju, sprečavanje da neko stupi i uđe u naše prostore je nešto što je strano Jevanđelju, ali i, sa druge strane, iz ove priče se vidi da je važno držati se principa, odnosno da je važno držati se Gospoda i imati vere u njega, jer svaka vrsta uopštenog uspostavljanja komunikacija i stvaranja nekakvog opštenja na temeljima romantičarskih i idealističkih pogleda na svet, gde se sve relativizuje, naprosto opet nije nešto na šta Gospod poziva. To nije u Jevanđelju i po Jevanđelju, potreban je čvrst kamen temeljac, potrebno je držati se onoga što je činjenica, onoga što je istina. Za nas hrišćane to je Gospod i to je reč Njegova. Dakle, žena Hananejka nije iz izabranog naroda, a članovi izabranog naroda su smatrali da Mesija treba da dođe samo njima. Smatrali su da samo oni treba da budu spaseni kako i u duhovnom smislu te reči, ali i u spoljašnjem. Smatrali su čak da svi ostali narodi, po Božjoj volji, njima treba da budu pokorni. Takvog su mesiju očekivali i zato svi oni koji nisu pripadali izabranom narodu, ni po svom biološkom statusu, a ni po duhovnom, smatrani su od strane izabranog naroda i najpre od njihove elite da su već po sebi neprijatelji i da ne samo da treba izbegavati svaku komunikaciju sa njima, nego čak nije bilo preporučljivo ulaziti u njihove krajeve, a kamoli podeliti išta što se zove dobrom sa takvim ljudima. Evo, sam Gospod Hristos dolazi u krajeve tirske i sidonske, u mesta gde žive oni koji ne pripadaju izabranom narodu, oni koji se trebaju smatrati neprijateljima i tu pristupa jedna žena, skromno, otvorene duše, sa ogromnim poverenjem koje je ravno spoznaji da je spasenje u Hristu. Ona mu prilazi i traži da Gospod isceli njenu kćer. A Gospod različito u odnosu na sve drugo što govori u Jevanđelju, nastupa krajnje oštro, isključivo i veli: Nisam došao vama koji niste izabrani i ne priliči da se ono što pripada izabranima sa njihove trpeze baca psima. To je gruba oštra reč koju Gospod upućuje ovoj ženi koja mu pristupa skromno i sa poverenjem. Naravno, Hristos ima svoju pedagogiju, ima način na koji otkriva istinu, postupno, postepeno. U ovom slučaju On govoreći ovako grube reči samo hoće da ukaže kako izgleda formalistički pristup živome Bogu, kako izgleda spoljašnji pristup Bogu i bilo kojoj vrednosti. On govori jezikom upravo onih koji su smatrali da Bog pripada samo njima i da su oni maltene vlasnici Božji i da oni da propisuju Bogu kako On treba da postupa i odnosi se prema tvorevini i svakom čoveku koji je stvoren kao slika i prilika Njegova. Gospod u ovom trenutku govori grubo hoteći da ukaže na grubost, na neosetljivost onih koji su formalisti i koji misle da je dovoljno samo pripadati izabranom narodu. I mi često, braćo i sestre, mislimo da je dovoljno to što smo kršteni, da je dovoljno to što smo Srbi i da će onda Gospod prepoznati sebe u nama i da će bez istinske, žive delatne vere uvesti nas u Carstvo svoje. Neophodno je da budemo kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Neophodno je da prepoznamo živoga Boga kao spasitelja, ali mi Njemu treba da se upodobimo. Mi trebamo da se saobražavamo Njegovom Jevanđelju, Njegovoj Reči, Njegovoj Istini, a ne Njega sebi i čitav svet oko nas našim parametrima i kriterijuma. Svoje parametre i kriterijume treba da preobrazimo u Hristu, da uzrastemo sa njima u Njemu, da rastemo u meru rasta visine Hristove kako kaže apostol Pavle, kako bismo mogli primiti Njega i njime upoznavati sebe i opštiti sa bližnjima. Dakle, Gospod ovim rečima kritikuje one koji su formalisti i, u isto vreme, u ovom Jevanđelju pokazuje šta je neophodno za nas. Kada je Gospod, rekao grubu reč, žena Hananejka pokazuje još dublje smirenje i veli: Možda ne poznajem u potpunosti istinu, možda ne znam do kraja Jevanđelje Božje, možda nisam u potpunosti deo tela Njegovog i Crkve Njegove, ali i ja čeznem za spasenjem stojeći spolja, čeznem za istinom i pravdom i imam poverenja u Boga da će on naći put da dotakne moje srce; da upoznam u punoći istinu i budem spasena. Gospod u njenoj upornosti, u njenom neodustajanju od potrebe za ljubavlju, za istinom i lepotom prepoznaje ono što je neophodno da joj se On projavi. Prepoznaje poverenje, prepoznaje njenu veru i onda čini čuda govoreći: Neka bude kako ti hoćeš. Neka bude po veri tvojoj!

Evo, braćo i sestre, odgovora na mnoge nedoumice i pitanja koje imamo. Zašto mi se nešto dešava u životu? Zašto imam utisak da me je Bog ostavio? Zašto nisam bolji? Zašto me ljudi ne vole? Zašto uopšte imam krst kao temelj svog života na koji nemam odgovor i težak mi je? Odgovor na ovo pitanje, braćo i sestre, jeste vera kao preduslov svih drugih odgovora na sva druga pitanja, vera kao poverenje u ljubav Božju. On bolje od nas zna koji su putevi našeg spasenja, našega sazrevanja, putevi koji nas vode otkrivanju istine, pravde i smisla našeg postojanja. Sve uostalom, braćo i sestre, počiva na veri i na poverenju. Da li smo išta saznali, da li smo jedno znanje usvojili ako nismo imali vere i poverenja? Od najmanjih nogu u školi kada učimo slova, zašto bi slovo A bilo A, samo zato što to kaže učiteljica. Ne, za mene je A postalo istina, činjenica, jer sam imao poverenja u to što mi je rekla učiteljica. I sve drugo, svi odnosi zajednica, ljubavi između muža i žene, između svih članova porodice i u koncentričnim krugovima širi se oko nas onda kada imamo vere i poverenja. Ali ta naša vera mora da bude krstolika. Nije dovoljno da imamo vere i poverenja u ljude, bezbroj puta smo bili tako iznevereni i ostali skamenjeni od onoga što se desilo u našem susretu sa drugim, bili često gubitnici, povređivani, ali i sami povređivali drugog. Ako je naša vera krstolika tj. ako pre svega naš život počiva na veri u Boga, na veri u Hrista, onda će naša vera i poverenje i sve naše aktivnosti, svako delo, pa i reč biti prožeti tom verom. Tako ćemo u kristolikoj veri pronaći smisao u svakom trenutku svog postojanja, u svakom susretu sa svakim čovekom, svaki pedalj ove zemlje biće nam po jedno novo i malo otkrivenje istine Božje.

Vera nije, braćo i sestre, samo puko intelektualno, racionalno uverenje da postoji nekakva skrivena velika moćna sila. Vera je baš ono što je pokazala Hananejka u odnosu na Gospoda, poverenje u Boga i prepuštanje sebe Njegovoj volji i Njegovom sudu. Takva vera međutim mora biti delatna, jer vera bez dela je mrtva. A kako delatna? Jednostavno, braćo i sestre. Treba čitati Jevanđelje i učiniti ga svojim životom. Zapovesti Božje su blage. Zapovesti Božje kad ih tvorimo čine nas snažnima, odvažnima, neustrašivima! Kada živimo Jevanđeljem Hristovim onda idemo putem sigurnosti, pre svega naše unutrašnje duhovne, a ako hoćete, i psihološke sigurnosti. Ne postoji to što nas može pomutiti. Zato, evo, danas okupljeni ovde, braćo i sestre, da znamo da je sistem vrednosti koji crpimo iz Jevanđelja Hristovog često u nesporazumu sa sistemom vrednosti koji je smišljen po duhu i sili mudrosti ovoga sveta. Ne smemo nikada sebi dozvoliti da taj sistem vrednosti Jevanđelja saobražavamo sistemu vrednosti ovoga sveta, nego smo pozvani da preobražavamo sistem vrednosti ovog sveta i pretvaramo u Jevanđelje Hristovo, čineći zapravo sve oko nas uvek novim, uvek savremenim.

Za nas ne postoji dilema da li se Crkva modernizuje. U načinu svoga postojanja Crkva je uvek savremena, koristi sve mehanizme i metode i tehnike od ovoga sveta. Crkva je, štaviše, često pokretač razvoja, ali ono što nas jedino čini uvek novima i obnavlja jeste vera u Hrista, jeste živi Bog. Bez Hrista, bez vere u Njega, bez Njegovog sistema vrednosti svaki dan smo sve stariji i bliži propasti smrti, potpunoj dezintegraciji. Sa Hristom, svaki novi dan je novina i postajemo sve mlađi u Hristu Gospodu.

Neka bi On molitvama Presvete Bogorodice, danas kada smo ovde okupljeni, dao svakom od nas živu i čvrstu veru u Njega i da bez Njegovog promisla ništa neće biti, ali da ponekad, kao što je u ovoj priči Hananejka izmenila čvrsti stav Hristov, mogli bismo reći i Njegov promisao u datom trenutku, da i mi čvrstom verom koju molimo od Gospoda da nam je da i svojim životom možemo menjati svet u sebi i svet oko sebe. Čestitamo još jedamput trideset godina službe arhijerejske i pedeset godina monaške službe našem i vašem Mitropolitu i duhovnom ocu. Neka mu Gospod da dug i zdrav i plodan pastirski rad da na čelu ove pomesne Crkve zajedno sa vama vodi čvrsto ka Carstvu Nebeskom koje je već ovde i sada u ovoj svetoj Liturgiji prisutno među nama i koje nije ništa drugo slavljenje Jednoga u Trojici Boga Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek u vekove vekova. Amin!

SPC

Izvor
Tanjug
foto: spc.rs/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Federalne optužbe protiv Trampa odbačene

Budući predsednik SAD ranije je bio optužen za subverziju izbora 2020. godine i nepravilno rukovanje poverljivim dokumentima.

Britanija i Francuska razmatraju slanje trupa u Ukrajinu – „Le Mond“

Ideja o direktnom učešću Zapada u sukobu navodno je ponovo na razmatranju, prema pisanju francuskog lista.

Nuklearni potencijal Rusije je „zastrašujući“ – Merkel

„Sve što je moguće“ mora se učiniti kako bi se sprečila upotreba nuklearnog oružja, izjavila je bivša nemačka kancelarka.

RT: Kusturica zahvaljuje RT-u što mu je otvorio oči o Americi

RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj

Patrijarh Kiril odlikovao Kusturicu, a čestitao mu i Lukašenko. Festival se danas završava

Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.