RT: EU imperija: Brisel držao Bosnu na povocu decenijama, a sada je postala novo bojno polje protiv „ruskog uticaja“

15.10.2021. god.

Čini se da se stabilnost u Bosni raspada, a nastojanjima EU da vrati stabilnost čini se da je predodređeno da pogoršaju stvari. Dok Brisel sebe vidi kao nesebičnog pružaoca bezbednosti, realnost je da to samo pogoršava stvari.

Štaviše, EU je zapravo postala glavni doprinos političkom sukobu u zemlji, zbog njenih pokušaja da ostvari isključivi uticaj. Kako Rusija osporava hegemonske ambicije Zapada u regionu, druga strana će verovatno okriviti Moskvu za razmršavanje mira u Bosni.

Nakon Hladnog rata, Zapad je doprineo raspadu Jugoslavije i nakon toga nastojao da njene nekadašnje delove ponovo stavi pod kolektivnu hegemoniju EU i NATO-a. Zapad je takođe uspostavio paralelnu međunarodnu pravnu infrastrukturu odvojenu od međunarodnog prava prema Povelji UN.

Bivši italijanski premijer Điulijano Amato jednom je upozorio da će, osim ako Bosna ne postane članica EU, alternativa biti ta da će EU "umesto toga postati neokolonijalna sila". Nedavno je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov potvrdio ovo mišljenje osuđujući „neprihvatljivi kolonijalni mentalitet“ EU u Bosni. Kako zapadna dominacija opada, čitav paralelni okvir međunarodne zajednice se ruši.

Bosna satelit

Upravljanje Bosnom i Hercegovinom od strane EU često se uokviruje kao kolonijalna vladavina. Izuzetna ovlašćenja koja su korištena za upravljanje Bosnom iz inostranstva bila su namenjena politički neutralnom telu za implementaciju Dejtonskog mirovnog sporazuma, pre nego što bude vraćen potpuni suverenitet Bosne. Umesto toga, EU je prisvojila ova ovlašćenja i iskoristila ih za rušenje Dejtona. Brisel sada blokira sve puteve za povratak suvereniteta Bosni.

Bosanski rat završio je 1995. dogovorom koji je postavio temelje za ustav Bosne, koji predviđa da se Bosna sastoji od dva autonomna entiteta - bošnjačko-hrvatskog entiteta (Federacija Bosne i Hercegovine) i srbskog entiteta (Republika Srbska). Za bosanske Srbe, ovo je bila treća i poslednja opcija jer su se borili da spreče odvajanje Bosne od Jugoslavije ili da alternativno omoguće da ostanu u Jugoslaviji otcepljenjem od secesionističke Bosne.

UN su odobrile osnivanje Kancelarije visokog predstavnika (OHR) u Bosni radi implementacije mirovnog sporazuma, a 1997. OHR je sebi dao veća ovlaštenja za donošenje zakona i smenu izabranih zvaničnika za koje se smatra da podrivaju Daitonski sporazum. Nakon toga su visoki predstavnici započeli „evropeizaciju“ OHR-a kako bi EU de fakto imala kontrolu nad upravljanjem Bosnom i Hercegovinom.

Nakon što je EU isticala gotovo kolonijalnu kontrolu nad Bosnom, svrha ovih ovlašćenja se promenila kako je OHR počeo sa prelazom „iz Dejtona u Brisel“. EU je tvrdila da Bosna može biti stabilna i mirna samo ako postane članica bloka, a da bi se kvalifikovala za pridruživanje, Bosna je morala demontirati autonomni entitetski sistem i centralizovati vlast u Sarajevu. EU je jasno stavila do znanja da neće vratiti suverenitet Bosni sve dok ta zemlja "ne bude mirna, održiva država na putu evropskih integracija".

Napetosti koje postoje između Brisela i Republike Srpske su stoga prožete kontradiktornostima. Republika Srbska daje prioritet svojim autonomnim entitetskim pravima iznad članstva u EU i stoga optužuje Brisel za vršenje nezakonite kontrole nad zemljom. Republika Srbska često upozorava da će odbaciti diktate i moguće, odvojiti se od Bosne ako EU nastavi da podriva Dejtonski sporazum i bosanski ustav. U međuvremenu, Brisel je nespretno i lažno optužio Republiku Srpsku da podriva „duh“ Dejtonskog sporazuma suprotstavljajući se dejtonskim ovlašćenjima EU, uprkos činjenici da se ta ovlašćenja koriste za narušavanje sporazuma.

Rusija protiv EU

Brisel je s razlogom tvrdio da krhka regija ne bi trebala postati geopolitička šahovska ploča, ali je nerazumno tvrdio da se igre moći mogu sprečiti samo nametanjem isključivog uticaja EU. Težnja bloka za „hegemonističkim mirom“ implicira da je svaki strani uticaj iz drugih sfera opasan i da se mora suzbiti.

Rusija je duboko kritična prema pokušaju EU da izvrši isključivi uticaj na Bosnu i da su joj autoritarna i nezakonita sredstva potrebna. Bez preuveličavanja, Lavrov je naglasio da je „ova filozofija duboko ukorenjena u drevnom kolonijalnom i polukolonijalnom nasleđu mnogih evropskih zemalja“.

Iz perspektive Moskve, situacija u Bosni hvata greške raspadajućeg unipolarnog poretka koji je Zapad nametnuo nakon Hladnog rata. Zapad je uspostavio međunarodni sistem zasnovan na hegemoniji koji je zahtevao paralelni pravni okvir zasnovan na suverenoj nejednakosti da bi se to olakšalo. NATO je monopolizovao bezbednost u Evropi, a EU se nametnula kao „regulatorna imperija“ jer se od susednih država očekivalo da usvoje briselske propise i zakone kako bi imale pristup ogromnom tržištu.

Napori Brisela da izvozi zakonodavstvo EU kako bi regulisali pravila za ruske energetske kompanije sa „trećim energetskim paketom“ bili su ključni izvor sukoba sa Moskvom. Čak se i međunarodno pravo prema Povelji UN postepeno zamenjuje orvelovskim konceptom „međunarodnog sistema zasnovanog na pravilima“, koji nema nikakva posebna pravila, ali Zapadu daje prerogativ kršenja međunarodnog prava pod pokroviteljstvom unapređenja liberalnih ideala.

Kako je zapadna hegemonija opadala, ovaj sistem je postajao sve krhkiji i sada smo došli do prelomne tačke u kojoj sadašnje stanje stvari više ne funkcioniše. Istorija pokazuje da carstva počinju da se raspadaju kada se previše prošire, jer održavanje carstva iscrpljuje resurse i zahteva nelegitimna sredstva kontrole. Došlo je do te tačke kada Rusija odbacuje dvosmisleni „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“, vanteritorijalnu nadležnost EU i paralelni pravni okvir u Bosni.

Moskva će stoga verovatno ponuditi veću podršku predsedniku Republike Srpske, koji se zalaže za zatvaranje OHR-a i vraćanje suvereniteta Bosni. EU bi trebalo da prihvati novu međunarodnu raspodelu moći i da radi sa Rusijom na razvoju obostrano prihvatljivih rešenja. Ovo uključuje postepeno ukidanje OHR-a koji je trebao postojati dve-tri godine radi implementacije Dejtonskog sporazuma, ali sada postoji više od četvrt veka i odveo je zemlju daleko od ivice vladavine prava.

Izvor: Glen Dizen, profesor na Univerzitetu Jugoistočne Norveške i urednik časopisa "Russia in Global Affairs journal", / RT