Puovnik Ljubinko Đurković, komandnat odbrane Košara: Epopeju heroizma i viteštva izneli su ti slavni srbski vojnici i junaci koji su obučavani i pripremani da čuvaju slobodu

24.09.2021. god.

Vraćanje snaga bezbednosti Republike Srbije na granične prelaze, odnosno na granice Srbije, zatim čuvanje srbskih enklava i svetinja pod okriljem naših snaga bezbednosti i vojnika

Intervju za sajt Srbska istorija vodio Branko Dimeski

-Kao Komandant odbrane Košara, i herojske bitke srbskih vojnika i njihov heroizam učinio je da ispišete svetlu stranu Srpske istorije.

NATO alijansa je 1999. godine donela nezakonitu odluku bez Saveta Ujedinjenih nacija i time počinila pravni genocid za agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je otpočela 24. marta 1999. godine. Pored toga, ono što je karakteristično i zaokupilo je našu i pažnju međunarodne javnosti, jeste bitka na Košarama.

Bitka na Košarama je očigledno blagovremeno i planski pripremana od strane NATO stratega i izabrali su taj pravac iz sledećih razloga: zato što su izviđanjem i obaveštajnim podacima koji potiču iz izvora šiptarsko-terorističkih snaga, a koje su bile na prostoru KIM, apsolutno imali podatke da se na pravcu Košara nalaze vrlo male snage zadužene za obezbeđivanje državne granice: jedna granična četa jačine od sto deset ljudi, dubinsko obezbeđenje isto tako i do sto dvadeset ljudi iz drugog motorizovanog bataljona, čiji sam ja bio komandant. Oni u svojim planovima zamišljali da će brzim i silovitim napadima na tako male snage slomiti odbrambenu moć i produžiti dalja dejstva prema Junačkom polju, a onda uvesti nove snage preko Morinskog pravca, produžiti dejstva prema Klini, odnosno Prištini i time dovesti u poluokruženje herojsku 125. motorizovanu brigadu.

Zatim bi sledilo uništenje opkoljenih snaga dejstvom iz avijacije, uvođenjem svežih snaga sa kopna, a nakon toga bi bila produžena dalja dejstva prema centralnoj Srbiji. Za te planove pripremali su određene snage: u prvom ešalonu šest hiljada šiptarsko-terorističkih snaga, koje su bile formatirane u jedinicama ranga brigade. Tri brigade na tom pravcu su uveli u prvi ešalon, od čete do komande brigade su bili instruktori NATO oficira koji su rukovodili borbenim dejstvima.

Ljubinko Đurković: foto, http://www.pecat.co.rs/

U drugom ešalonu se nalazila 2. pešadijska divizija, čije je brojno stanje bilo oko sedam hiljada ljudi. NATO snage su držale eskadrilu helikoptera u Tropoji, Apača, oklopni mehanizovani bataljon i artiljerisko-raketni divizion višecevnih raketnih bacača. No, ne računajući na otpočinjanje agresije kopnene vojske u ranim jutarnjim satima, dešava se demonstrativni napad na Morinskom pravcu, a zatim su prebacili dejstva na prevoj Košare i u pravcu karaule Košare. Ujutru, u ranim jutarnjim satima (oko 5:00h), granična četa je pokušala i viteškim i herojskim držanjem vojnika, podoficira i oficira, kao i snaga u dubinskom obezbeđenju, da zaustave taj siloviti napad. Normalno, u tome nisu uspeli, već je neprijatelj napravio prodor na dužini fronta od sedam kilometara i sto metara, (u zavisnosti od konfiguracije terena u dubini naše teritorije od stotinu metara, do dvesta, šesto, osamsto, pa i na hiljadu metara na koti 601, čija je nadmorska visina dominirala u zagraničnom delu sa hiljadu osamsto sedamdeset i tri metara i time omogućavala da kontrolišu teritoriju, odnosno omogućavala da jedinice prave dublji prodor). Međutim, u tome nisu uspeli, već su zaustavljeni na toj liniji u dubini teritorije, a komandovanje se reorganizovalo i vispreno je odreagovalo na iznenadni napad i konsolidovalo je jedinice. Dovode se jedinice i pojačanja, pre svega 2. motorizovani bataljon, zatim delovi policijskog batoljona iz Beograda, dobrovoljačke jedinice, a nakon toga delovi padobranske brigade, 72. specijalne brigade, kao i drugi sastavi 125. koji desetog zaustavljaju dalji prodor neprijatelja, jedanaestog kreću u protivnapad i vodi se protivnapadno dejstvo sve do četrnaestog i petnaestog, kada se neprijatelj vraća na početnu liniju, na samu granicu (sem jedne tačke, a to je kota 601 koja je ostala da dominira do kraja borbenih dejstava). Ono što je karakteristično i treba napomenuti jeste da je ta viteška borba, koju su izveli srbski vojnici, podoficiri i oficiri, bila veličanstvena.

Zadnje reči vojnika, podoficira i oficira kada su umirali bile su: „Za ovu zemlju treba poginuti!”. Kada su umirali, molili su Boga da ih odmah pošalje u raj – jer su pakao već prošli u tih par dana i do kraja borbenih dejstava, kada je naređeno da se jedinice izmeste u dubinu Republike Srbije. Ono što je karakteristično za vođenje borbenih dejstava jeste da su ti vitezovi, ti junaci, ti heroji branili otadžbinu u surovim vremenskim uslovima; da je snabdevanje u tim vrletima bilo vrlo otežano; da je dubina snega na levom krilu, ili u neposrednoj blizini karaule Košare bila deset do dvadeset centimetara, a na Mrčaju od dva do dva i po metra; da su ti planinski vrhovi i ta vrlet onemogućavali kretanje i da snabdevanje kuvane hrane nije moglo da se organizuje na samoj liniji fronta. I pored neprijatelja i avijacije, neprijatelji su bili i vreme, niske temperature, sneg, klanci, useci… Sva ta muka nije uticala na heroje koji su verovali da kao vitezovi brane svoje porodice, brane svoju otadžbinu, brane svetinje brane srednjovekovnu kulturu, rastojanje i postojanje. Ono što je najbitnije jeste da i Rusi priznaju (i od priznavanja istog ne beže) da je tu počela bitka za pravoslavlje – da su vitezovi Košara stali na branik pravoslavlja i odbranili sve vrednosti o kojima govorim, a da je činjenica da je NATO pohod bio ujedno pohod i na Rusiju (što se kasnije i dokazalo), a sama odbrana, naročito na Košarama – pobednička bitka srpske vojske nad NATO paktom tih sedamdeset i osam dana. Potpisivanje mirovnog sporazuma u Kumanovu omogućava, prevashodno Rusiji, da se u narednih deset godina podigne u jednu veliku silu koja može da apsolutno parira, ne samo NATO paktu i Americi, nego i jednom impozantnom okupljanju polarizovanog sveta na strani Amerike, koji nisu članice NATO pakta. Važno je i da danas raspolaže vrhunskom tehnologijom i time je dokazano da je sudionik i činilac koji stabilizuje ratnohuškačku mašineriju NATO pakta i time, rodoljubivim i svim drugim pravednim snagama u svetu, omogućava da stabilnije i mirnije razmišljaju i razvijaju se u jednom savremenom duhu.

Ono što, nikako ne treba zaboraviti jeste da je NATO pakt pobeđen te 1999. godine; da je Srbija izvojevala tu pobedu zahvaljujući viteškoj hrabrosti vojnika, podoficira i oficira koji nisu obrukali svoje pretke, a potomci ih se neće stideti; da su nasledili tu veštinu i borbeni elan od svojih predaka, kada su oficiri na tekovinama kraljevskih oficira stekli znanje, a uzori su im bili slavne srpske vojvode: Mišić, Bojović, Stepanović, Štrum i ostali oficiri koji su ginuli na Kumanovu, Ceru, Kolubari, braneći svoju otadžbinu.

Na Košarama je krvlju ispisana legenda o viteškoj borbi srbskih vojnika, podoficira i oficira u odbrani otadžbine. Srbija to ne sme da zaboravi, a narod svakako pamti ono što je ispisalo srpsku istoriju i potvrdilo srbski genetski kod. To su Košare koje su postale sinonim za odbranu otadžbine i srbskog heroizma i viteštva. Košare su obeležile još jednu golgotu srbskog vojnika i srbskog naroda.

-Primili ste telegram koji je stigao iz Generalštaba u kome je stajalo, spremiti jedinicu po planu izvlačenja.

I pre nego što je stigao telegram za predislokaciju jedinice iz reona odbrane, bilo je dva naređenja koja su bila usmerena na povlačenje jedinice na liniji Milanovac-Drevnik planina, gde bi se izvršilo predgrupisavanje snaga za ravnanje i protivnapad, radi vraćanja i prepuštanja teritorije neprijatelju. Međutim, po dobijanju takvog naređenja, obilazeći front, ja sam u razgovoru sa vojnicima njima predočavao da će zbog silovitosti napada neprijatelja biti još težih trenutaka nego što je bilo tih prvih dana, ali na isto pitanje, ja sam od svih vojnika, podoficira i oficira dobijao isti odgovor: da ni pedalj srpske zemlje neće pasti neprijatelju u ruke, do zadnje linije koja se brani na Košarama. Tako je upravo taj izveštaj otišao pretpostavljenoj komandi i nismo napuštali položaje posle višednevnih borbi.

67 dana je trajala odbrana Košara. Svakodnevno, od jutra do mraka, vodila su se odbrambena dejstva, kako na zemlji, tako iz vazduha. U delovima fronta je svakodnevno delovala avijacija i nosila je određene gubitke.

Ono što je karakteristično je to, da je primljen telegram koji je stigao sa porukom da izvršimo predislokaciju jedinica, a uoči samog potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Iščitavajući taj telegram u komandi, desilo se (da ne kažem – slučajno) da sam ja istinski reagovao i mislio da su osmislili takav telegram, kako bi zavarali neprijatelja, pošto smo svi bili svesni da su oni mogli da prisluškuju i elektronski ometaju naše veze. Naime, odreagovao sam tako što sam rekao da su naši komandanti vispreni i da će zavarati neprijatelja time što će znati da oni imaju mogućnost da uđu u te veze i da saznaju sadržinu tog telegrama, a da će, kada oni krenu u konačnu odbranu, tu izgubiti zadnju bitku. U mom stilu rečeno: ,,Kada oni krenu, gospodo, mi ćemo im reći: ,,Dobar dan!“. Ali, svakako, to se nije desilo. Ja sam u svom maniru naredio da se iscepa taj telegram, jer to nije validan dokument. Posle nekoliko dana, već desetog, stigao je telegram o predislokaciji jedinice, odnosno napuštanju položaja sa linije fronta na Košarama (da se povučemo u unutrašnjost Srbije). I tog jutra, četrnaestog, kada su se izvlačile jedinice jedna po jedna, vojnici su prolazili pored mene, a ja sam stajao na jednom proplanku . Ne znam tačan broj, koliko me je njih pitalo, ali me je sigurno na stotine njih pitalo – ko nas menja? To je prvi put da ja nisam imao odgovor na postavljeno pitanje… Nisam imao ponuđeno rešenje kao u proteklih 67 dana, kada su se najgore borbe i dejstva dešavala. Čak i kada bih se zadesio na delu fronta gde su stradali mnogi vojnici, znao sam da budem hladan, miran i da nađem rešenje za spasavanje i živih i povređenih i izvlačenje mrtvih, ali tada nisam imao odgovora… Ono što se tih dana lomilo u meni jeste – da li da izvršim tu naredbu o povlačenju jedinica… I sve do dana povlačenja jedinica, do četrnaestog, sam mislio da možemo ostati i zadržati tu liniju fronta, a da se posle nekoliko dana, (ako budemo ostavljeni sami sebi na milost i nemilost i ako nam ponestane municije i drugih borbenih sredstava), izvučemo preko Đeravice, put Crne Gore. Međutim, u zadnjem trenutku sam prelomio samo iz jednog razloga: bio sam svestan da bi bilo žrtava, a ako posle tog izvlačenja ne budem imao podršku od pretpostavljenih komandi (a očigledno da je mirovni sporazum bio validan i obavezujući za našu državu Srbiju) ne bih mogao da stanem pred majke, čiji su sinovi vojnici naknadno stradali i za to bih snosio apsolutnu odgovornost. Činjenica je da smo tada i u razgovoru, analizirajući borbena dejstva sa svojim pretpostavljenim starešinama i drugima, koji su pratili borbena dejstva, jasno zaključili da smo mogli da izdržimo još nekoliko meseci pod takvim uslovima. Presudio je interes države zbog drugih razloga i, normalno – mi smo se predislocirali u Kruševac.

– Koliko je Važno da se sećamo svih srbskih junaka i da takav odnos bude smernica pokoljenjima posle nas?

Mi danas uživamo plodove te viteške borbe koju su heroji, junaci, na Košarama izneli na svojim nejakim plećima, jer su oni bili samo deca od 18-21 godina, a i komandni kadar nije bio puno stariji: podoficiri i mlađi oficiri nisu bili stariji od 26-30 godina. Ja sam, svakako mogu reći, bio jedan od starijih oficira. Nekoliko oficira su bili stariji od mene, a ja sam imao tek 34 godine.

Sav taj teret, tu epopeju heroizma i viteštva na Košarama, izneli su ti slavni srbski vojnici i junaci koji su obučavani i pripremani da čuvaju slobodu, kako u kućnom ambijentu, vaspitanjem iz svojih porodica, tako i noseći taj genetski kod tradicije, ratničke i slobodarske, koju svaki Srbin ima i koju su oni poneli u tom ambijentu do samih dolazaka u vojsku, a u vojsci su tu ideju viteštva, slobode, zaštite, junaštva i svih moralnih vrednosti obogatili u jednom kolektivizmu koji karakteriše vojsku Srbije, tada, a i sada svakako.

Ono što ne treba smetnuti sa uma jeste da su oficiri, naročito sa martovskom partijom ’98, ’99 (koja je iznela najviše tereta) sa tim momcima vodili protivterorističku borbu na prostorima KIM. Onda su oni bili ta snaga, i moralna i vojnička po svojim sposobnostima, jer su već imali određene borbene kontakte 98. godine i znali su da borbena dejstva nimalo nisu neozbiljna stvar i samim tim su davali primer mlađoj generaciji vojnika i omogućavali da se vispreno vodi bitka na Košarama koja je ušla u legendu. Košare su danas legenda koja je ispisana krvlju .Košare su danas primer heroizma srbskih mladih vojnika koji su, poput junaka sa Kolubare, sa Cera i Kumanova, ušli u epopeju viteštva, u odbranu svojih porodica, svoje otadžbine, svojih svetinja, a time su zavetovali buduće generacije da znaju kako se brani i kako se podnose žrtve za slobodu i da bi buduće generacije mogle da žive u miru.

Mi smo svakako vodili taj rat zbog mira, zato što smo napadnuti od satanističkih sila u zvanju NATO pakta i izvojevali pobedu koja služi za čast i ponos, ne samo Srbima i srbskim vojnicima: čitavom pravdoljubivom svetu smo dokazali da se treba časno i viteški boriti za prave vrednosti; da je časnije poginuti za prave vrednosti, nego čitavog života klečati i biti rob!

Danas su Košare otvorile jednu novu slobodarsku tradicionalnu ideju, koja postoji kod Srba, a to je da je narod već počeo da se odužuje tim junacima: i narod pamti ta herojska i viteška dela, a Srbija to svakako ne sme i ne zaboravlja. Najveći genocid bi bio kada bi se zaboravila ta viteška dela i sve žrtve, i ti mladi junaci na oltaru otadžbine, kako bi sutra mogle da na tim uzorima i primerima viteštva stasavaju mlade generacije, ne samo u obrani slobode mira, nego da i u životu jedan častan odnos prema pravim vrednostima vredi careva blaga. Znali su ti junaci za koga ginu i zašto. Znali su oni da je vera nešto, za šta treba poginuti, a ginuli su svi za svoju veru, bez obzira što je bilo, sem pravoslavnih i drugih vera: muslimana, katolika, adventista… To jedinstvo, taj osećaj za pravdu, za slobodu, za vrednosti koje daju budućim generacijama, sve je to jedan slobodoumni način življenja i razvoja i bio je opredeljujući faktor koji je pobedio NATO pakt.

-Kakvo je vaše mišljenje po pitanju Kosova i Metohije, šta dalje, gde je izlaz?

Danas, kao o gorućem problemu o Kosovu i Metohiji, govorimo sa jednom distancom nametnutog mišljenja Zapada, čiji je apsolutni cilj bio da otme i otrgne Kosovo kao zavet srpstva, kao svetinju, kao materijalno i kulturološko bogatstvo, kao obeležje postojanja srpstva. Na osnovu toga pokušavamo da nađemo rešenje koje nam nude oni, ti isti koji žele da ga otmu. Očigledno je da se mi služimo oreolom pobede nad NATO paktom i Rezolucijom 1244, kako bismo diplomatskim putem i političkim sredstvima priveli kraju rešavanje kosovskog pitanja u našu korist. Gubljenje vremena od 2000. godine, pa narednih desetak godina, kada se zvanična politika ustručavala da se to pitanje reši na način, na koji se obavezala međunarodna zajednica, došli smo do jednog ćorsokaka, gde sada treba naći adekvatan izlaz. Normalo, treba tražiti izlaz u već regulisanim normativnim aktima među zajednicama, a to je Rezolucija 1244, koja predviđa vraćanje snaga bezbednosti Republike Srbije na granične prelaze, odnosno na granice Srbije, zatim čuvanje srbskih enklava i svetinja pod okriljem naših snaga bezbednosti i vojnika. Njih treba da bude svega 999 ili, kako se to već nazire, nekoliko stotina, ili manje od 1000.

Činjenica je da takođe treba raditi na gorućem problemu, a to je povratak raseljenih lica koja željno očekuju da se vrate na svoja ognjišta. Nekima je to neophodno zbog materijalno nepodnošljivog statusa, sada, u unutrašnjosti Srbije i nemogućnosti normalnog življenja, koju su imali na svojim ognjištima. Potrebno im je da se vrate zbog tih iznuđenih ekonomskih i finansijskih problema koje proživljavaju, a deo njih bi i da se, određenim sredstvima i radom političkih, vladinih i nevladinih organizacija, vrate zbog nacionalnog interesa i stavljanja u ravnotežu. Broj verifikovanih žitelja na Kosovu i Metohiji albanske nacionalne manjine nije onaj koji se prikazuje u javnosti. Njih otprilike ima između 500.000 i 700.000, možda i manje, zato što je veliki broj otišao u inostranstvo, u potrazi za boljim životom i ni pod raznim uslovima se ne bi vratili na prostor KIM, bez obzira na to što i ulažu određena sredstva, koja zarađuju tamo u svetu. Ali zbog načina života, oni su se otrgli iz jedne konzervativne sredine i videli oreol i šarenilo belog sveta i normalno da se sada, zbog te kulturološke emancipacije i standardizacije života, koji je mnogo bolji nego što su imali na prostoru KIM, ne bi vratili. Naročito sada, kada je na KIM merilo statusa lica, koja su u kriminogenom svojstvu i ambijentu. Rešavanje problema se može se naći, prevashodno u jednom nametnutom tipu: da se se SANU svakodnevno bavi iznošenjem istine o KIM kroz vekove – da je to vekovna sprska teritorija i kulturološki i sa aspekta naseljenih grupacija. Važno je naglašavati da tu nikada, do 1400. godine, po nekom turskom popisu, tu nije bilo ni 1 % Albanaca. Takođe je važno naglasiti da su Albanci nastali albanizovanjem Srba: prvo su poprimili islam u okrilju turske osmanlijske okupacije, a posle su oteti Srbi primorani da promene veru. Time su im oteli nacionalnu pripadnost. Moramo iznositi činjenično stanje i time dokazati sebi i svetu koja je vrednost KIM; da je to srbska tekovina i zavet, i da može pripadati samo Srbiji i nikome više; da je sve žrtve podnela Srbija do oslobođenja u Prvom i Drugom balkanskom ratu i pre toga ulagala u KIM. Rešenje za KIM treba tražiti u realnom ambijentu u kojem smo sada zatečeni, a to je da se vrati određeni broj raseljenih lica, da se vrati vojska i policija po međunarodnim sporazumima i ono što je bitno – da se vrši potraživanje naplate štete od članica međunarodne zajednice i članica NATO pakta; da se ta sredstva ulažu u ekonomsku regenerisanost tih prostora, gde bi se postavili određeni mogući ekonomski parametri, koji bi zainteresovali srpsku zajednicu, tako da bi se većina onih koji su se raselili sada vratili i normalno obnovili svoja domaćinstva, a uostalom i uložiti za privredni razvoj celokupne zajednice KIM i sa tim bi i Arnauti videli opredeljenost Srbije i pripadnost, zato što bi to ekonomsko blagostanje, koje bi bilo doneseno na te prostore, bilo zadovoljavajuće – toliko da i oni ne bi morali da napuštaju svoja ognjišta, koja su stekli u zadnjih sedamdeset godina. Ono što je malo poznato, a to treba insistirati, jeste da je u vreme komunizma iz Albanije na prostore KiM naseljeno preko 90.000 Albanaca, a da je istim dekretom zabranjeno da se vrate izbeglice, koje su proterane u hordi ustaškoj, bilo albanskih, italijanskih, u vreme Drugog svetskog rata. Ono na čemu treba insistirati jeste da treba ustavnim i pravnim regulativama nastojati da se autonomna pokrajina KIM, ta veštačka tvorevina pretvori u srezove KIM, srezove koji bi bili u sastavu Republike Srbije bez autonomnosti, a da određena decentralizacija može da u etnički čistim selima bude apsolutno etnički zakonodavna vlast i da u etnički čistim srbskim selima, kao što se to sada insistira, vršenje vlasti čine državljani Srbije u jednoj i u drugoj enklavi: i u albanskoj i srbskoj, zakonima; samo da ta pripadnost bude izričito od ljudi koji žive u tim zajednicama.

Nastaviće se.

Intervju za sajt Srbska istorija vodio Branko Dimeski.

Izvor
Tanjug
foto: © Igor Salinger / Ministarstvo odbrane Srbije/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
Kosovo
istorija
rat

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za