Početna stranica > Novosti
Brzi napad talibana na Kabul pokazao je svetu staru istinu - "protiv ideja ne ratuju topovi". Za 20 godina okupacije, koja je u početku bila brza i uspešna, Amerikanci i njihovi saveznici nisu mogli ništa dati Avganistanu. Stiče se utisak da administracije koje su se smenjivale u Beloj kući u početku nisu imale strategiju za smirivanje situacije u zemlji. Nakon povlačenja sovjetskih trupa iz zemlje, sekularni režim koji su Rusi napustili izdržao je tri godine i srušio se tek nakon što je potpuno lišen pomoći iz Moskve. Međunarodne snage u Avganistanu još su bile u zemlji kada je vlada koju su one kontrolisale, na čelu sa predsednikom Ganijem, napustila glavni grad na milost i nemilost talibana. Zašto? Rusi su pokušali da nametnu svoj način života Avganistanu, ali nisu se samo borili, već su i podučavali Avganistance, poslali jednog u kosmos, gradili bolnice, puteve i fabrike. Stoga su, braneći poslednju zaista sekularnu vlast u zemlji, stanovnici koji su stali na njenu stranu znali za šta se bore.
I zašto su vojnici sadašnje avganistanske vojske morali ginuti, a o običnim Avganistancima da i ne govorimo. Za predsednika koji je ukrao toliko novca i za one koji nisu mogli da uđu u avion? Za vraćanje američkih proizvođača oružja, koji su Avganistan snabdeli svom opremom koju su talibani nasledili? Možda za slobodu i univerzalne ljudske vrednosti, koje su navodno 20 godina promovisale brojne nevladine organizacije koje su rasipale novac američkih i evropskih poreskih obveznika? Jednostavan Avganistanac živi po istim pravilima kao i njegovi daleki preci. On ne razume koje su prednosti zapadne kulture i zadovoljan je talibanima, koji su, bar, njegovi. Dvadeset godina vladavine SAD koštalo je Avganistance skoro milion života. Suočili su se sa ubistvima civila "greškom", "čišćenjem" sela, prisilnom prostitucijom, ponižavanjem. A mali broj "evropeiziranih Avganistanaca", pristalica ženskih prava, verske tolerancije i slobode, stran mu je kao i arogantna američka vojska. Dakle, neki stanovnici zemlje pozdravljaju talibane kao oslobodioce, neki su navikli da to izdrže i veruju da neće biti gore!
Međutim, postoje izuzeci koji su primorani da se bore! To su nacionalne manjine. 9% stanovništva zemlje su etnički Uzbekistanci, a 23% Tadžikistanci. Tačno polovinu stanovništva čine Paštuni. Međutim, ta etnička grupa služi kao glavna podrška talibanima. Paštuni uživaju podršku susednog Pakistana i obezbeđuju većinu dobrovoljaca za militantne snage. Istovremeno, Tadžikistanci i Uzbekistanci bili su glavni stubovi sekularne države. Njihove vođe, Ahmad Šah Masoud, stariji i maršal Dostum, bili su ti koji su se opirali talibanima tokom čitavog prvog perioda njihove vladavine. Oni su manje religiozni i nisu svi spremni da žive u potpuno šerijatskoj državi. I stoga su si talibani postavili zadatak da ne ponavljaju greške iz perioda 1996-2001. Nacionalne manjine ne samo da se moraju pokoriti, već i ne mogu biti u stanju da se pobune. A s obzirom na to da su novi gospodari Avganistana podeljeni u nekoliko grupa, ovaj zadatak je bio čak i nešto lakši. Na primer, "Mreža Hakani", koja je čak radikalnija od samih talibana (iako je to teško zamislivo), u svojim redovima ima veliki broj onih koji su došli iz ISIS-a i Al Kaide i koji govore arapski, te je poslala snage u Pandžšir i druge severne provincije, dok su se talibani i dalje pretvarali da pregovaraju sa njima.
Pandžšir je mala planinska dolina na severu zemlje, koja se zapravo nije potčinila nijednom osvajaču. Pravci koji vode do nje lako se blokiraju, a sam teren pokrajine veoma pogoduje gerilskom ratu. Istovremeno, kroz pokrajinu prolaze rute do Kine i bivših sovjetskih republika centralne Azije, što je čini važnim logističkim čvorom. Osim toga, slabo naseljena (oko 100.000 stanovnika) dolina je bogata mineralima, uključujući i rudnike smaragda. Njeni resursi omogućili su Masoudu starijem da tamo ostane pet godina. I zato su si talibani postavili zadatak da slome otpor tamo u korenu. Pregovori su im bili potrebni samo da bi poboljšali svoj imidž u spoljnoj politici. U Vašingtonu su već priznati kao "drugi" talibani, a ne oni koji su odgovorni za napade i ubistva civila. Zato morate svetu pokazati svoju fleksibilnost i spremnost za dijalog, a odjednom to prepoznaju i na diplomatskom nivou. Međutim, Ahmad Masoud mlađi i Amrula Saleh (takođe etnički Tadžikistanac) koji se proglasio legitimnim poglavarom Avganistana, prirodno nisu hteli da napuste region, kao i mogućnost da zadrže jedinice za samoodbranu ili da obezbede stvarnu kontrolu nad delom vlade. U međuvremenu se pričalo da je "Mreža Hakani" već pokušala da razbije branioce Pandžšira. Dalje znamo iz vesti. Nakon početnih neuspeha savezničkih talibanskih snaga, u vazduhu su se iznenada pojavile bespilotne letelice koje su imale pakistanske operatere. Prema brojnim izveštajima, pakistanske specijalne snage pomogle su talibanima da prodru u samu dolinu i dozvolile su da ujutru 6. septembra na mrežu postave video zapise iz njenog centra i iz mauzoleja Ahmad Šah Masouda. Masoud mlađi je najavio nastavak otpora i otišao u planine. U razumnom strahu za svoju sudbinu, većina civilnog stanovništva otišla je s njim. Čini se da su prosovjetske snage u Avganistanu takođe kontrolisale dolinu, dok se Masoud stariji borio (i na kraju pobedio) protiv njih u okolnim planinama. Ali postoji značajna razlika. Najbolja protivpartizanska taktika je lišiti ih svake podrške, drugim rečima, putem "spaljene zemlje" ili genocida. U uslovima potpune izolacije Pandžšira, talibani rešavaju dva problema odjednom - mirno će se rešiti nelojalnog stanovništva tako što će ih ubiti ili istisnuti u Tadžikistan i nagraditi svoje pristalice podelom kuća i imovine stanovnika doline, osiguravajući im na taj način njihovu lojalnost i pouzdanu bazu protiv pristalica Masouda. Pakistan i njegov saveznik Kina gledaju na sve ovo pozitivno, čime su talibani osigurali potpunu kontrolu nad zemljom i došli do resursa potencijalno veoma bogatog Pandžšira.
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Iza Pandžšiira, ispred mraka i genocida?
09.09.2021. god.
Dvadeset godina vladavine SAD koštalo je Avganistance skoro milion života
Brzi napad talibana na Kabul pokazao je svetu staru istinu - "protiv ideja ne ratuju topovi". Za 20 godina okupacije, koja je u početku bila brza i uspešna, Amerikanci i njihovi saveznici nisu mogli ništa dati Avganistanu. Stiče se utisak da administracije koje su se smenjivale u Beloj kući u početku nisu imale strategiju za smirivanje situacije u zemlji. Nakon povlačenja sovjetskih trupa iz zemlje, sekularni režim koji su Rusi napustili izdržao je tri godine i srušio se tek nakon što je potpuno lišen pomoći iz Moskve. Međunarodne snage u Avganistanu još su bile u zemlji kada je vlada koju su one kontrolisale, na čelu sa predsednikom Ganijem, napustila glavni grad na milost i nemilost talibana. Zašto? Rusi su pokušali da nametnu svoj način života Avganistanu, ali nisu se samo borili, već su i podučavali Avganistance, poslali jednog u kosmos, gradili bolnice, puteve i fabrike. Stoga su, braneći poslednju zaista sekularnu vlast u zemlji, stanovnici koji su stali na njenu stranu znali za šta se bore.
I zašto su vojnici sadašnje avganistanske vojske morali ginuti, a o običnim Avganistancima da i ne govorimo. Za predsednika koji je ukrao toliko novca i za one koji nisu mogli da uđu u avion? Za vraćanje američkih proizvođača oružja, koji su Avganistan snabdeli svom opremom koju su talibani nasledili? Možda za slobodu i univerzalne ljudske vrednosti, koje su navodno 20 godina promovisale brojne nevladine organizacije koje su rasipale novac američkih i evropskih poreskih obveznika? Jednostavan Avganistanac živi po istim pravilima kao i njegovi daleki preci. On ne razume koje su prednosti zapadne kulture i zadovoljan je talibanima, koji su, bar, njegovi. Dvadeset godina vladavine SAD koštalo je Avganistance skoro milion života. Suočili su se sa ubistvima civila "greškom", "čišćenjem" sela, prisilnom prostitucijom, ponižavanjem. A mali broj "evropeiziranih Avganistanaca", pristalica ženskih prava, verske tolerancije i slobode, stran mu je kao i arogantna američka vojska. Dakle, neki stanovnici zemlje pozdravljaju talibane kao oslobodioce, neki su navikli da to izdrže i veruju da neće biti gore!
Međutim, postoje izuzeci koji su primorani da se bore! To su nacionalne manjine. 9% stanovništva zemlje su etnički Uzbekistanci, a 23% Tadžikistanci. Tačno polovinu stanovništva čine Paštuni. Međutim, ta etnička grupa služi kao glavna podrška talibanima. Paštuni uživaju podršku susednog Pakistana i obezbeđuju većinu dobrovoljaca za militantne snage. Istovremeno, Tadžikistanci i Uzbekistanci bili su glavni stubovi sekularne države. Njihove vođe, Ahmad Šah Masoud, stariji i maršal Dostum, bili su ti koji su se opirali talibanima tokom čitavog prvog perioda njihove vladavine. Oni su manje religiozni i nisu svi spremni da žive u potpuno šerijatskoj državi. I stoga su si talibani postavili zadatak da ne ponavljaju greške iz perioda 1996-2001. Nacionalne manjine ne samo da se moraju pokoriti, već i ne mogu biti u stanju da se pobune. A s obzirom na to da su novi gospodari Avganistana podeljeni u nekoliko grupa, ovaj zadatak je bio čak i nešto lakši. Na primer, "Mreža Hakani", koja je čak radikalnija od samih talibana (iako je to teško zamislivo), u svojim redovima ima veliki broj onih koji su došli iz ISIS-a i Al Kaide i koji govore arapski, te je poslala snage u Pandžšir i druge severne provincije, dok su se talibani i dalje pretvarali da pregovaraju sa njima.
Pandžšir je mala planinska dolina na severu zemlje, koja se zapravo nije potčinila nijednom osvajaču. Pravci koji vode do nje lako se blokiraju, a sam teren pokrajine veoma pogoduje gerilskom ratu. Istovremeno, kroz pokrajinu prolaze rute do Kine i bivših sovjetskih republika centralne Azije, što je čini važnim logističkim čvorom. Osim toga, slabo naseljena (oko 100.000 stanovnika) dolina je bogata mineralima, uključujući i rudnike smaragda. Njeni resursi omogućili su Masoudu starijem da tamo ostane pet godina. I zato su si talibani postavili zadatak da slome otpor tamo u korenu. Pregovori su im bili potrebni samo da bi poboljšali svoj imidž u spoljnoj politici. U Vašingtonu su već priznati kao "drugi" talibani, a ne oni koji su odgovorni za napade i ubistva civila. Zato morate svetu pokazati svoju fleksibilnost i spremnost za dijalog, a odjednom to prepoznaju i na diplomatskom nivou. Međutim, Ahmad Masoud mlađi i Amrula Saleh (takođe etnički Tadžikistanac) koji se proglasio legitimnim poglavarom Avganistana, prirodno nisu hteli da napuste region, kao i mogućnost da zadrže jedinice za samoodbranu ili da obezbede stvarnu kontrolu nad delom vlade. U međuvremenu se pričalo da je "Mreža Hakani" već pokušala da razbije branioce Pandžšira. Dalje znamo iz vesti. Nakon početnih neuspeha savezničkih talibanskih snaga, u vazduhu su se iznenada pojavile bespilotne letelice koje su imale pakistanske operatere. Prema brojnim izveštajima, pakistanske specijalne snage pomogle su talibanima da prodru u samu dolinu i dozvolile su da ujutru 6. septembra na mrežu postave video zapise iz njenog centra i iz mauzoleja Ahmad Šah Masouda. Masoud mlađi je najavio nastavak otpora i otišao u planine. U razumnom strahu za svoju sudbinu, većina civilnog stanovništva otišla je s njim. Čini se da su prosovjetske snage u Avganistanu takođe kontrolisale dolinu, dok se Masoud stariji borio (i na kraju pobedio) protiv njih u okolnim planinama. Ali postoji značajna razlika. Najbolja protivpartizanska taktika je lišiti ih svake podrške, drugim rečima, putem "spaljene zemlje" ili genocida. U uslovima potpune izolacije Pandžšira, talibani rešavaju dva problema odjednom - mirno će se rešiti nelojalnog stanovništva tako što će ih ubiti ili istisnuti u Tadžikistan i nagraditi svoje pristalice podelom kuća i imovine stanovnika doline, osiguravajući im na taj način njihovu lojalnost i pouzdanu bazu protiv pristalica Masouda. Pakistan i njegov saveznik Kina gledaju na sve ovo pozitivno, čime su talibani osigurali potpunu kontrolu nad zemljom i došli do resursa potencijalno veoma bogatog Pandžšira.
Masoud mlađi, koji predstavlja avganistansku osmomilionsku tadžikistansku zajednicu, očigledno će biti primoran da se bori do kraja. Međutim, očigledno, neće čekati nikakvu spoljnu podršku. Izgleda da je Bela kuća odlučila da potpuno napusti region i postigla je neku vrstu skrivenih dogovora sa talibanima ili njihovim pokroviteljima iz susednih zemalja. Ali možete li verovati staroj otrcanoj lisici koja je rekla ovcama da ih vuk neće dodirnuti? Štaviše, ako su vukovi upravo dobro izgrizli crvenokosu varalicu?
Očigledno, Sjedinjene Države su uspele na neki način da ubede Dustuma, etničkog Uzbeka, maturanta sovjetskih vojnih škola, koji se smatra čovekom očajničke hrabrosti, da odustane od otpora. Međutim, na kraju je ovaj hrabri čovek sa svojom pratnjom, uključujući i njemu lojalnu vojsku, prešao uzbekistansku granicu i nestao. Neobično ponašanje za vojnog generala koji se borio 35 godina i nikada nije prihvatio islamiste. Šta mu je obećano? Bezbednost uzbekistanske manjine? Ili je kupljen? Ili ucenjen? U svakom slučaju, poslednji heroj svih ratova nestao je sa medijskog radara, a da nije ispalio nijedan metak.
Informacioni vakuum će omogućiti talibanima da u bliskoj budućnosti preuzmu potpunu kontrolu nad zemljom. Svetski mediji neće pisati o milionima žrtava etničkog i verskog čišćenja samo zato što ne znaju za njih. Ako "mladunče lava Pandžšir" i Saleh narednih dana ne dobiju opipljivu podršku, osuđeni su na propast, a sa njima i njihovi sunarodnici. Davne 1975. godine svet nije saznao ništa o ludačkim zverstvima Crvenih Kmera, koji su ubili trećinu sopstvenog stanovništva, jer u zemlji zatvorenoj od spoljnog sveta nije bilo nikoga da piše o tome. Ove godine, pokušaće se sakriti smrt nekoliko miliona ljudi, ako to žele u Vašingtonu. I Bela kuća ozbiljno želi dijalog sa talibanima, zaboravljajući na žrtve 11. septembra, zaboravljajući na terorističke napade širom Evrope i živote stotina momaka koji su poginuli za "demokratiju" u Avganistanu. Ali šta će talibani učiniti nakon što suzbiju avganistanske manjine? Da li je to mirna gradnja? Nažalost, radikalni islam pretpostavlja večnu borbu protiv nevernika u ime svetskog kalifata i stalnog širenja. Njegovim pristalicama nije potrebna muzika, književnost, bioskop, sve ove divne stvari koje je stvorilo čovečanstvo. Oni idu Bogu kroz krv i nasilje. I neće se ograničiti samo na svoje komšije. Dobivši bazu i novac od prodaje resursa Kini i Pakistanu, nove avganistanske vlasti postaće ujedinjujući centar za sve islamiste poput njih - podređene iz Al Kaide i ISIS-a. A obećanja talibana da će likvidirati ogromnu narko industriju, koja je pod Amerikancima za 20 godina povećala proizvodnju sa 120 na 10.000 tona godišnje, nisu verodostojna. Zašto uništavati ono što se može isplativo prodati nevernim? A onda potrošite ovaj novac na „borbu za veru“ bombardovanjem mirnih američkih i evropskih gradova. I to je upravo ono što zapadni svet čeka, ako u bliskoj budućnosti ne smisli kako da zaustavi pobedonosni napredak terorizma iz Avganistana. Istina, svetski policajac, sudeći po begu iz Kabula, nije isti, hitno mu je potrebno da o tome pregovaraa sa Moskvom i Pekingom. U suprotnom, novi 11. septembar neće biti daleko.
Očigledno, Sjedinjene Države su uspele na neki način da ubede Dustuma, etničkog Uzbeka, maturanta sovjetskih vojnih škola, koji se smatra čovekom očajničke hrabrosti, da odustane od otpora. Međutim, na kraju je ovaj hrabri čovek sa svojom pratnjom, uključujući i njemu lojalnu vojsku, prešao uzbekistansku granicu i nestao. Neobično ponašanje za vojnog generala koji se borio 35 godina i nikada nije prihvatio islamiste. Šta mu je obećano? Bezbednost uzbekistanske manjine? Ili je kupljen? Ili ucenjen? U svakom slučaju, poslednji heroj svih ratova nestao je sa medijskog radara, a da nije ispalio nijedan metak.
Informacioni vakuum će omogućiti talibanima da u bliskoj budućnosti preuzmu potpunu kontrolu nad zemljom. Svetski mediji neće pisati o milionima žrtava etničkog i verskog čišćenja samo zato što ne znaju za njih. Ako "mladunče lava Pandžšir" i Saleh narednih dana ne dobiju opipljivu podršku, osuđeni su na propast, a sa njima i njihovi sunarodnici. Davne 1975. godine svet nije saznao ništa o ludačkim zverstvima Crvenih Kmera, koji su ubili trećinu sopstvenog stanovništva, jer u zemlji zatvorenoj od spoljnog sveta nije bilo nikoga da piše o tome. Ove godine, pokušaće se sakriti smrt nekoliko miliona ljudi, ako to žele u Vašingtonu. I Bela kuća ozbiljno želi dijalog sa talibanima, zaboravljajući na žrtve 11. septembra, zaboravljajući na terorističke napade širom Evrope i živote stotina momaka koji su poginuli za "demokratiju" u Avganistanu. Ali šta će talibani učiniti nakon što suzbiju avganistanske manjine? Da li je to mirna gradnja? Nažalost, radikalni islam pretpostavlja večnu borbu protiv nevernika u ime svetskog kalifata i stalnog širenja. Njegovim pristalicama nije potrebna muzika, književnost, bioskop, sve ove divne stvari koje je stvorilo čovečanstvo. Oni idu Bogu kroz krv i nasilje. I neće se ograničiti samo na svoje komšije. Dobivši bazu i novac od prodaje resursa Kini i Pakistanu, nove avganistanske vlasti postaće ujedinjujući centar za sve islamiste poput njih - podređene iz Al Kaide i ISIS-a. A obećanja talibana da će likvidirati ogromnu narko industriju, koja je pod Amerikancima za 20 godina povećala proizvodnju sa 120 na 10.000 tona godišnje, nisu verodostojna. Zašto uništavati ono što se može isplativo prodati nevernim? A onda potrošite ovaj novac na „borbu za veru“ bombardovanjem mirnih američkih i evropskih gradova. I to je upravo ono što zapadni svet čeka, ako u bliskoj budućnosti ne smisli kako da zaustavi pobedonosni napredak terorizma iz Avganistana. Istina, svetski policajac, sudeći po begu iz Kabula, nije isti, hitno mu je potrebno da o tome pregovaraa sa Moskvom i Pekingom. U suprotnom, novi 11. septembar neće biti daleko.
- Izvor
- Tanjug
- foto: © AP/TASS/ vostok.rs
- Povezane teme
- Avganistan
- sukobi
- rat
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ovaj potez bi oslobodio muškarce za frontovske dužnosti, izjavila je Marijana Bezugla
Vašington je svoju valutu pretvorio u oružje za potčinjavanje i kažnjavanje, izjavio je ruski ministar spoljnih poslova
U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa. Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi
Nemojte od Vučića praviti entitet koji personifikuje Srbiju, niti izjednačavati srbski narod sa onim što Vučić radi, koga su Zapad i NATO postavili da nama vlada, poručio Gajić u...
Tlingitsko selo uništeno 1882. godine prihvatilo je „odavno zakasneli” gest
Piše: Arkadij Talisvejber
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
