Kako se Rusija proširila na Daleki istok

1. Tokom tridesetih godina 17. veka Ruska država se već uveliko odomaćila u Sibiru i krenula je u istraživanje i osvajanje Dalekog istoka. Kozački odredi su napredovali prema obalama Tihog okeana osnivajući usput utvrđena uporišta, okupljajući „pod visoku carevu ruku“ lokalna autohtona plemena i uzimajući od njih odgovarajući porez u naturi, piše Russia beyond.

2. Carska vlast u ovom regionu nije uvek uspostavljana mirnim putem. Na primer, žitelji čukotskog poluostrva su se žestoko protivili novim pravilima. Dešavalo se da je u okršajima i sa jedne i sa druge strane učestvovalo preko hiljadu ratnika. U čukotskom folkloru je duboko uvrežena ne baš pohvalna predstava o Rusima: „Odelo od gvožđa, brkovi kao kod morža, oči okrugle i gvozdene, koplja dugačka do lakta, ponašaju se kavgadžijski i izazivaju nas“.

"Jermak Timofejevič osvaja Sibir"

Vasilij Surikov

3. Čukče su uspele da zadaju ruskim odredima nekoliko bolnih udaraca. Na primer, u bici kod reke Jegače 1730. godine poginuo je kozački pukovnik Afanasij Šestakov, a u okršaju kod Orlove 1747. godine potučen je odred majora Dmitrija Pavluckog, a sam Pavlucki je ubijen. Problem ratobornog naroda rešila je tek imperatorka Katarina Druga prepustivši Čukčama značajnu dozu samostalnosti u rešavanju unutrašnjih problema u zamenu za pokornost.

Kozaci prikupljaju „jasak“ (porez u vidu samurovog krzna).

Regionalni muzej u Krasnojarsku

4. Čukče su pružale otpor, a Korjaci na Kamčatki su takođe periodično dizali ustanke, ali su se Rusi i pored svega toga uspešno probijali na sever Dalekog istoka. Tako su već od kraja 18. veka počeli da kolonizuju Aljasku. Daleko je teže bilo na jugu, u basenu reke Amur, gde je Rusija naišla na otpor moćnog Carstva Ćing.

„Sibirski Kozaci istražuju nove zemlje“

Nikolaj Karazin

5. Dolazak „dalekih varvara“ u zemlje Daura koje su Pekingu plaćale danak Kina je doživela kao grubo mešanje u zonu njenih interesa. Zato je 1685. godine armija dinastije Ćing sa 5.000 vojnika opkolila rusko uporište Albazin na reci Amur. Garnizon je uspeo da se odbrani iako je neprijateljska živa sila bila deset puta brojnija. Tek kada je postalo jasno da nikakva pomoć neće stići branioci su pristali na kapitulaciju pod pogodnim uslovima i prepustili utvrđenje Kinezima.

Gravira koja prikazuje opsadu Albasina iz knjige N. Vitsena „Severna i Istočna Tartarija". Amsterdam, 1692.

Public domain

6. Kinezi i Mandžuri (Mandžurska dinastija je u Kini došla na vlast 1636. godine) su raskopali utvrđenje, ali kada su otišli ruska vojska ga je ponovo zaposela. Armija dinastije Ćing je po drugi put stegla obruč oko utvrđenja i držala ga pod opsadom, ali ovoga puta siloviti napadi nisu urodili plodom. Pa ipak, žestoka konfrontacija sa Kinom iscrpljivala je ionako ograničene resurse koje je Ruska država posedovala na Dalekom istoku. Strane su 1689. godine potpisale Nerčinski mirovni sporazum prema kome su Rusi bili dužni da ustupe Carstvu Ćing utvrđenje Albazin i deo pripojenih teritorija, a samim tim i da obustave svoje napredovanje Amurom prema Tihom okeanu.

Ruski poslanici u Kini, 17. vek.

Public domain

7. Za nepunih 150 godina ruske vlasti su izgubile interesovanje za Priamurje. Sa jedne strane, u Sankt Peterburgu je vladalo uverenje da Kinezi čvrsto kontrolišu ovaj region, a zapravo Carstvo Ćing nije ništa učinilo u pravcu njegove kolonizacije. Sa druge strane, u Rusiji je dominirala pogrešna predstava o tome da ušće Amura nije nimalo pogodno za plovidbu, a da je Sahalin poluostrvo, što stvara dodatne komplikacije u plovidbi.

Kineski vojnici sa artiljerijskim oruđem.

Public domain

8. Pojava novih aktera primorala je Rusiju da se aktivira na Dalekom istoku. Naime, na Ohotskom moru sve češće su primećivani britanski, francuski i američki brodovi. „Od dvadesetih i tridesetih godina 19. veka na pustim ruskim obalama su se iz godine u godinu u sve većem broju pojavljivale čitave eskadre stranih kitolovaca koji su često napadali priobalna naselja i pljačkali stanovništvo... Rusiji je pretila velika opasnost da izgubi ovaj region ili da podnese znatno veću štetu od one koju su strani mornari već nanosili stanovništvu i državnoj imovini u priobalnim vodama Tihog okeana“, napisao je u svojim memoarima admiral Genadij Neveljski. 

Brodovi sa opijumom kod ostrva Lindin, 1824.

Vilijam Džon Hagins

9. General-gubernator Istočnog Sibira Nikolaj Muravjov dobro je znao kakvu opasnost po Rusiju predstavlja situacija u kojoj bi neka evropska sila ili Amerika zauzele Priamurje: „Leva obala Amura ne pripada nikome. Tu samo povremeno borave Tunguzi koji vode nomadski život, i Giljaci na samom ušću. Čim Englezi saznaju za to oni će neizostavno zauzeti Sahalin i ušće Amura. Učiniće to iznenada, bez ikavih kontakata sa Rusijom po tom pitanju. Tako Rusija može da ostane bez celog Sibira, jer Sibir drži onaj u čijim rukama su leva obala i ušće Amura...“

Portret grofa Nikolaja Nikolajeviča Muravjova-Amurskog

Konstantin Makovski

10. Muravjov je 1849. i 1850. podstakao nekoliko ekspedicija pod komandom (u tom trenutku) kapetana Neveljskog u Priamurju. Kada je Neveljski saznao da je Sahalin zapravo ostrvo, a ušće Amura je plovno i da kineske vlasti tu nisu ni privirile, počeo je da dejstvuje smelo i odlučno. Na ušću reke je osnovao Nikolajevski istureni položaj (sada je to grad Nikolajevsk na Amuru), a lokalnim plemenima je podelio povelje na nekoliko jezika koje su namenjene stranim mornarima i u kojima se objavljuje da „ceo Priamurski kraj do korejske granice zajedno sa ostrvom Sahalin pripada Rusiji te se stoga ne mogu ovde dopuštati nikave samovoljne odluke i naredbe, kao ni vređanje naroda koji ovde obitavaju“.

Grad Nikolaevsk na Amuru na Dalekom istoku Rusije na prelazu 20. veka. „Panoramski pogled na zapadni deo grada i reku Amur“.

Public domain

11. Ruska vlast je još uvek strahovala od gnevne reakcije kineske dinastije Ćing i htela je da za toliku drskost ražaluje Neveljskog u rang običnog mornara, ali se Muravjov zauzeo za njega kod cara Nikolaja I koji je na kraju rekao: „Postupak Neveljskog je junački, blagorodan i patriotski, a gde je jednom podignuta ruska zastava više se ne može spuštati“.

Genadij Ivanovič Neveljskoj

Public domain

12. Rusija je počela nezadrživo da povećava svoje vojno prisustvo u Priamurju. Na kraju je Kina, oslabljena Opijumskim ratovima protiv zapadnih sila, priznala da Priamurje i veliki deo Usurijskog kraja pripadaju Rusiji. Najvažniji u nizu bilateralnih sporazuma bio je Pekinški traktat iz 1860. godine u kome su pomenute teritorije i formalno pripale Rusiji. Da bi vlast Carstva Ćing pristala na sklapanje ovog sporazuma ruski ambasador u Kini Nikolaj Ignatjev je posredovao u pregovorima sa Francuzima i Britancima čije trupe su već ušle u kinesku prestonicu i ubedio ih da poštede i ne uništavaju grad.

Potpisivanje Pekinškog ugovora

Public domain

13. Upravo tada su u celini bile definisane konture granica ruskog Dalekog istoka u kojima on uz manje izmene funkcioniše i danas. Dugo je ostajalo nerešeno samo pitanje državne pripadnosti Sahalina i Kurilskih ostrva koja su kanačno prešla pod jurisdikciju Moskve posle Sovjetsko-japanskog rata 1945. godine.

Kolona tenkova T-26 ulazi u naselje na Južnom Sahalinu. Avgust 1945.

Archive photo

Boris Jegorov, Russia beyond