Herojska 37. Motorizovana brigada

12.06.2021. god.

Nikome nije uspelo da ukroti zloglasnu Drenicu, a to je 1999. godine učinila 37. motorizovana brigada iz Raške, koja je iz sastava Druge armije pretpotčinjena Trećoj armiji, odnosno Prištinskom korpusu.

Dok su dejstva druge dve brigade Prištinskog korpusa odlikovane Ordenom narodnog heroja, 125. i 549. Motorizovane brigada, tema nekoliko dela, pre svega zbog odbrambenih bojeva na Košarama i Paštriku, 37. Motorizovana brigada i njena dejstva u Drenici ostala su u senci i malo su poznata javnosti.

Osim u Ratnom dnevniku komandanta Treće armije, generala Nebojše Pavkovića, gotovo da nema teksta koji joj je posvećen i zaslužuje da se piše o njoj. Pre svega to treba da učine njeni pripadnici, pa neka ovaj izvod iz pomenutog Ratnog dnevnika bude inicijalna kapisla za pisanje monografije ove jedinice, posebno njenom komandantu, danas generalu Ljubiši Dikoviću, i načelniku Štaba, pukovniku Borivoju Oroviću, te da to sa svojim saradnicima učine, borci 37. Motorizovane brigade koji ne smeju biti zaboravljeni, jer su oni zaslužili Orden narodnog heroja.

IZ RATNOG DNEVNIKA KOMANDANTA TREĆE ARMIE

Pokorili Drenicu

8. maj 1999.

Novi dan i četrdeset šesti dan NATO agresije dočekujem sa domaćinom i generalima Lazarevićem i Đakovićem. Umoran sam još od prethodnog dana. Odlažem odlazak na odmor jer čekam nove informacije sa Komandnog mesta „3“ iz Niša i Komande Niškog korpusa. U 0.45 časova stiže informacija iz Operativnog centra ŠVK da je NATO u 23.45 časa prethodnog dana bombardovao strogi centar Beograda. Na meti su bile zgrade Saveznog MUP-a, GŠ VJ i Saveznog ministartstva odbrane. Iznenađen sam izborom ciljeva planera NATO-a, jer se pomenuti objekti nalaze u delu grada u kome ima veliki broj civilnih objekata, stambenih zgrada, ambasada i predstavništava stranih zemalja. Očigledno da avijacija gađa mete bez obaziranja na moguće civilne žrtve.

Sa Komandnog mesta „Novo Brdo“ kolona sa ekipom Komande Armije kreće u 7.45 časova za Prištinu. General Lazarević je sa mnom u kolima. Referiše da je situacija u toku noći bila relativno mirna. Komanda 125. motorizovane brigade izvestila je o grupisanju ŠTS u rejonu objekta Mrčaj (tt 2.250), na teritoriji Albanije, i kod objekta Rasa Zogit (tt 2.306), na Juničkim planinama. Zbog ovakve situacije Lazarević je naredio da se posednu položaji u rejonu letnjih karaula „Đeravica“, na južnim padinama istoimenog vrha, i „Boško Žilović“, na tromeđi, odnosno planini Bogičevici (tt 2.366).

Pukovnik, kasnije general, Ljubiša Diković, komandat 37. Motorizovane brigade

Potpukovnik, kasnije pukovnik, načelnik Štaba 37. Motorizovane brigade

Sukob sa ŠTS u toku noći bio je u rejonu lovišta Lipovica, južno od sela Magura. Jedinice Trećeg odreda Posebnih jedinica policije i Trećeg bataljona 15. oklopne brigade razbile su jaču terorističku grupu i nanele joj velike gubitke. Na osnovu izveštaja komandanata 37. motorizovane brigade, 211. oklopne brigade i 354. pešadijske brigade, u toku noći registrovano je prebacivanje ŠTS u rejone operativnih zona „Lab“, „Drenica“ i „Nerodimlje“. Otkriveno je emitovanje programa ilegalne stanice „Slobodno Kosovo“ iz rejona sela Staro Čikatovo, severoistočno od Glogovca.

Prema obaveštajnim podacima, NATO avijacija je u poslednja 24 časa intenzivno dejstvovala južno od 44-te paralele, odnosno od Zapadne Morave, najviše po objektima i elementima borbenog rasporeda jedinica Prištinskog korpusa na Kosovu i Metohiji i Niškog korpusa na jugu Srbije.

General Lazarević ocenjuje da je dejstvo avijacije po sistemima stacionarnih radio-relejnih veza i čvorištima veze „Mokra gora“, „Jastrebac“ i „Crni vrh“ izazvalo prekid ove vrste veza prema Isturenom komandnom mestu Prištinskog korpusa u Metohiji, sa 37, 549. i 125. motorizovanom brigadom i 52. artiljerijsko-raketnom brigadom PVO. Posle uništenja Stacionarnog čvorišta veze „Jastrebac“ izvršeno je preusmeravanje radio-relejnih veza preko stacionarnih čvorišta „Mokra Gora'“ i „Butovački breg“, čime se obezbeđuje zaštićena radio-relejna veza prema komandnim mestima Treće armije i Prištinskog korpusa.

Pre polaska iz Prištine ađutant Mirko i komandant obezbeđenja, Markan, proveravaju veze sa ovim Operativnim centrom i jedinicama. Prema poslednjim informacijama, na pravcu kretanja naše kolone u vazduhu nema neprijateljske avijacije. Međutim, u „Listi ciljeva“ za današnji dan, pored ostalih, planirano je dejstvo avijacije po ciljevima na maršruti kojom smo išli: U 8.05, cilj jugozapadno od Srbice; u 11.29, južno od Srbice tri cilja; u 11.36, istočno od Kline; u 11.53, severno od Peći; u 12.34, južno od Junika; u 12.47, severno od Peći; u 17.00, istočno od Morine... Pokazujem Lazareviću „Listu ciljeva“ i naređujem da preduzme mere obezbeđenja i zaštite. Vozila u koloni zauzimaju propisna odstojanja, a obezbeđenje se raspoređuju duž čitave kolone.

Na čelu, u sredini, i na kraju kolone su raspoređeni operatori na protivaionskim sitemima „Šilo“ i S-2M, a na začelju sanitetsko vozilo sa ekipom za urgentnu medicinu. Tek na prevoju kod objekta Goleš uočavam položaje jedinica 15. oklopne brigade i 37. motorizovane brigade, koje su obezbeđivale prolaz od mogućih zasednih dejstava. U rejonu Careve česme sačekuje nas patrola vojne policije 37. motorizovane brigade i vodi prema Glogovcu. Prolazimo raskrsnice za sela Novi Poklek i tek na mostu preko reke Drenice shvatam da je Komandno mesto „37“ na nekoj drugoj lokaciji. Posle desetak minuta vožnje skrećemo u ulicu koja vodi prema fabrici „Feronikl“ i zaustavljamo se kod jedne kuće. Dočekuje nas pukovnik Diković, komandant Brigade. Posle raporta vodi nas u jednu od prostorija. Tamo su već starešine iz Komande Brigade, na čelu sa načelnikom Štaba, potpukovnikom Borivojem Orovićem. General Đaković saopštava plan, a zatim pukovnik Diković referiše o realizaciji zadataka iz „Odluke Komande Prištinskog korpusa za odbranu i protivterorističku borbu“. Naglašava da je Brigada izvršila sve zadatke iz odluke o razbijanju ŠTS i da su uspešno izvedene akcije u rejonima sela Gornje i Donje Obrinje, planine Kosmač, oko sela Kladernica u opštini Srbica, na planini Čičavici i akcija „Kamenica“. U ovim akcijama zarobljeno je oko 300 lica koja su predata organima SUP Priština.

Posle akcije „Gospođica“, u rejonu sela Vasiljevo i Gornji i Donji Grabovac, težište jedinica Brigade je na organizaciji odbrane, PVO i preduzimanja mera zaštite od dejstva iz vazdušnog prostora.

Pukovnik Diković kaže da se ne može sa sigurnošću reći da su u zoni Drenice ŠTS poražene, ali su u akcijama razbijene glavne snage. Registrovane su pojedinačne grupe terorista, jačine od 150 do 200 ljudi u opštini Glogovac, u selima Vasiljevo i Kladernica i na planini Čičavici. U opštini Srbica registrovane su grupe terorista u selima Brabonjić, Kotore i Kućica.

Pored terorista, problem predstavlja civilno stanovništvo koje je poslednjih dana pohrlilo u Glogovac i izazvalo nestašicu hrane i lekova. „Komanda Brigade je postupila po naređenju Komande Korpusa i izvršila prihvat stanovništva. Postoje problemi u njihovoj evidenciji i prijavi mesta boravka, jer ne funkcionišu institucije u opštini, o čemu je izveštena Komanda Korpusa. U opštini Glogovac nalazi se razmešteno oko 8.000 civila, a u okolnim selima još oko 15.000. U opštini Srbica evidentirano je oko 5.000 civila, među kojima ima oko 500 vojno sposobnih. Pored organizacijskih problema, prisutni su i materijalni, koji se manifestuju nedostatkom hrane, vode, lekova i dr. Komanda Brigade izvršila je podelu pristigle i prikupljene pomoći, ali je to nedovoljno“, referisao je pukovnik Diković..

U prethodnim borbama sa ŠTS i od dejstava NATO-a u jedinicama je poginulo 148 ljudi, zbog čega je tražena intervencija Korpusa i Armije za popunu iz opšte rezerve Užičkog korpusa Druge armije, što se već realizuje. Dostavljen je i zahtev za popunu Brigade starešinskim sastavom, sredstvima ratne tehnike, posebno elektro baterijama ZIN za S-2M i manevarskom municijom 100 i 105 mm, za oživljavanje lažnih položaja. Na kraju referisanja, pukovnik Diković još jednom ističe problem funkcionisanja opštinske vlasti i traži da vlast što pre profunkcioniše.

Posle Dikovićevog referisanja, pitam ga kakav je borbeni moral u Prvom motorizovanom bataljonu posle pogibije trojice i ranjavanja petorice pripadnika i kakva je saradnja sa jedinicama policije u zoni Brigade. Komandant Diković ocenjuje da je stanje u tom Bataljonu sanirano posle tragičnih događaja, a moral stabilan. Međutim, vojnici i starešine su premoreni i opterećeni svakodnevnim terorističkim aktivnostima ŠTS. Naglašava da se jedinice praktično nalaze u stalnom okruženju i u opasnosti od terorističkih akcija. Saradnja sa jedinicama policije je korektna, ali se jedinice nisu prepotčinile Komandi Brigade, pa se sadejstvo organizuje od akcije do akcije. Ocenjuje da se Policija koja obezbeđuje komunikacije previše „komotno“ ponaša i da zbog toga Komanda Brigade, u skladu sa naređenjem Komande Prištinskog korpusa, preduzima mere da svojim jedinicama obezbeđuje glavne komunikacije. Navodi primer da trenutno 37. izviđačka četa obezbeđuje komunikaciju Glogovac – Srbica.

Posle referisanja naređujem da nas pukovnik Diković povede do neke od jedinica. Predlaže da obiđemo Oklopni bataljon 37. motorizovane brigade kod Srbice, odnosno u rejonu sela Trstenik i Poljance, koji se nalazi u zahvatu glavne komunikacije. Njegova procena je da bi svaki naš ulazak u dubinu zone odbrane brigade, sa ovako velikim brojem vozila, privukao pažnju i ŠTS i avijacije, i da bi bila ugrožena bezbednost i demaskirani položaji. Prihvatam predlog. U rejonu sela Trstenik zaustavljamo se da sa te pozicije osmotrim rejon odbrane Oklopnog bataljona 37. motorizovane brigade koji se nalazi u drugoj liniji odbrane Brigade. Ne mogu da uočim raspored jedinica bataljona, a posebno tenkove i ostala borbene sredstva. Dobro su maskirani i raspoređeni na rezervne položaje.

Generali Pavković i Lazarević za vreme posete 37. motorizovanoj brigadi u Glogovcu

Dok razgledam položaj, Lazarević dobija informaciju iz Operativnog centra Prištinskog korpusa da se oko 11.30 časova očekuje napad avijacije u rejonu južno od Srbice i Gornje Kline, po koloni od tri motorna vozila. Na toj poziciji se trenutno nalazimo. Primorani smo da nastavimo kretanje prema Srbici, a general-major Lazarević predlaže da zbog opasnosti od avijacije odložimo obilazak jedinice u rejonu fabrike municije, istočno od Srbice. Na raskrsnici kod sela Gornja Klina pozdravljamo pukovnika Dikovića i izlazimo na komunikaciju Kosovska Mitrovica – Peć. Nastavljamo putovanje ka Rudniku. Na raskrsnici je mešoviti punkt VJ i MUP-a, izrađen od džakova napunjenih peskom, bele boje, što mi privlači pažnju. Upozoravam Lazarevića na to.

Prema „Planu odbrambene operacije“ Prištinskog korpusa, u širem rejonu raskrsnice su položaji Sedmog odreda Sedme pešadijske brigade Niškog korpusa, ali ne mogu da uočim njegov raspored. Posle tri-četiri kilometra puta kod raskrsnice za Manastir Devič ulazimo u zonu najopasnije deonice na komunikaciji na celom Kosovu i Metohiji, zloglasni „Keč potok“ (Loš potok). Deonica ima veliki broj nepreglednih krivina, serpentina i pošumljenih padina. Idealno je mesto za zasedna dejstva, presretanje motornih vozila i razbojništva. I u najmirnijim vremenima uvek je bila opasna za sve koji su njome prolazili. Sada smo na njoj. Sva okolna sela, Čubrelj, Vitak, Kotore i ostala, najjača su uporišta i razbojnika i terorista. Praktično, ova deonica puta i pomenuta sela su u međuprostoru rejona odbrane Sedmog odreda i Trećeg bataljona Sedme pešadijske brigade i niko ga ne kontroliše. Krećemo se velikom brzinom, a obezbeđenje kolone preduzima predviđene borbene radnje. Na ulasku u selo Rudnik, koje se nalazi na prevoju južnih obronaka Suve planine, sa leve strane, pažnju mi privlači još jedan bunker, obložen belim džakovima i nemaskiran. Mogao se uočiti sa razdaljine od dva do tri kilometra. Nisam ništa rekao, već sam rukom pokazao Lazareviću. Na ulazu u Rudnik dočekuje nas patrola Vojne policije Sedme pešadijske brigade i vodi na Komandno mesto „7“. U centru sela je neočekivano mnogo vojnika koji sede pored okolnih kuća. Grupa od pet-šest motornih vozila je kod zgrade Zadružnog doma, parkirana bez reda, na malom prostoru nemaskirana. Ovakvu situaciju i ponašanje ove jedinice komentariše Lazarević. Kaže da je to pozadina Trećeg pešadijskog bataljona Sedme pešadijske brigade i da je, verovatno, u toku preuzimanje hrane za jedinice. Odgovaram mu da nikakvi razlozi ne mogu da opravdaju ovakvo ponašanje, posle svih mera koje smo preduzeli i da je dovoljan jedan projektil avijacije da zbriše ovu jedinicu. Ne zaustavljamo se jer bi se napravila još veća gužva. Lazarević šalje jednog od vojnih policajaca da upozori jedinicu i vojnike da se sklone u zaklone, a vozače motornih vozila da zauzmu rastresit raspored i da maskiraju svoja vozila. Komandant 125. motorizovane brigade izveštava Lazarevića da je avijacija u 13.40 časova sa četiri kasetne bombe gađala jedinice Drugog motorizovanog bataljona 125. motorizovane brigade u rejonu sela Junik, a u 16.00 časova sa tri kasetne bombe dejstvovala po lažnom vatrenom položaju Brigadnog protivoklopnog odreda „125“, istočno od Dečana.

PRED STROJEM HEROJA

16. juni 1999.

Za Rašku idem putem preko Kraljeva, Ibarskom magistralom. Pripremam se za susret sa herojima 37. motorizovane brigade, jedinice koja se borila na planini Drenici i u zloglasnoj Drenici. U miru, ova brigada nalazila se u sastavu Druge armije. Neposredno pre početka agresije na SR Jugoslaviju, GŠ VJ prepotčinio je Brigadu komandi Treće armije. U ratnoj brigadi koja je imala 4332 pripadnika, najveći broj je sa teritorije Raške. Na Kosovo i Metohiju prvo su stigli delovi mirnodopskog sastava, a kako je agresija odmicala, vršena je mobilizacija ratnog sastava. Ova herojska jedinica dobila je zonu odgovornosti na Drugom pojasu odbrane, koja se poklapala sa regionom zloglasne Drenice. Komandni sastav na svim nivoima komandovanja su rezervni ficiri. Međutim, zahvaljujući uspešnom komandovanju i sposobnosti komandanta brigade, pukovnika Ljubiše Dikovića, i starešina Komande Brigade, bataljona i diviziona, Brigada se za kratko vreme prilagodila najtežim uslovima i uspela da sačuva ljude i borbene potencijale od dejstva agresorske avijacije iz vazdušnog prostora i neprekidnih terorističkih dejstava sa zemlje. U prvih desetak dana agresije veštim komandovanjem i dobrom osposobljenošću jedinica heroji ove jedinice uspeli su da razbiju najjača teroristička uporišta Operativne zone „Drenica“, u kojoj su se smenjivali komandanti Hašim Tači, Selman Sulejmani i, poslednji, Sami Ljuštaku. Samo u opštinama Glogovac, Srbica i Klina je 138 naseljenih mesta, koja su pretvorena u baze – tvrđave terorista, a u 76 sela stanovništvo je bilo potpuno naoružano. U zoni svakog bataljona – diviziona Brigade bilo je po desetak terorističkih baza iz kojih su, danju i noću, teroristi napadali pripadnike ove jedinice. Brigada je uspela da razbije sve baze u svojoj pozadini i da satera teroriste na greben planine Drenice. Međutim, najvećih problema Brigada je imala sa podmuklim dejstvima manjih grupa i pojedinaca terorista, iz zasede i s leđa. U toku 78 dana agresije u Brigadi je poginulo 58 i nestala su tri pripadnika. Najveći broj poginuo je od dejstva terorista, 44 pripadnika.

Na ulazu u Rašku kolonu je sačekala patrola Vojne policije i dovela do Gradskog stadiona. Tamo su već bili postrojeni heroji koji su tek stigli sa Kosmeta. Na stadion je nekoliko hiljada ljudi došlo da vidi svoje najbliže, i da prisustvuju svečanom činu. Ne znam da li je među građanima bilo roditelja i rodbine poginulih junaka, čije mesto u vojničkom stroju je prazno. Dočekuju me komandanti Druge armije, general-potpukovnik Milorad Obradović, i general-potpukovnik Lazarević, koji je došao da oda priznanje jedinici – heroju; načelnik Raškog okruga, Mirko Rajičić, predstavnici SO Raška i susednih opština, MUP-a, i brojnih ustanova i preduzeća.

Primam raport od pukovnika Dikovića, komandanta Brigade heroja, i krećem da se sretnem ''oči u oči'' sa herojima koji stoje pred svojim sugrađanima, ponosni i srećni što su se vratili svojim porodicama.

U ovom svečanom trenutku nisam siguran da shvataju da će se za koji minut, po prijemu Ordena narodnog heroja, upisati u istoriju i da ispisuju novu stranicu u istoriji Raške i čitavog regiona. Obilazim stroj i gledam heroje. Većinu vidim prvi put. Umorni, preplanuli od sunca, odlučnog pogleda, gledaju u mene. Znam da većina od njih i ne znaju ko sam. Meni su oni svi isti. Kao i oni u Kruševcu. Isti su, jer su heroji. Obični ljudi, a heroji. Mi vojnici znamo šta znači biti heroj.

Posle stavljanja odličja na zastavu, obraćam se herojima 37. motorizovane brigade i okupljenim građanima: „Junacima i herojima odličja se uručuju posle herojskih dela, koja će ostati zapisana u istoriji i u pamćenju našeg naroda. Vi ste dostojanstveno i odlučno branili najsvetlije što naš narod ima. Slobodu, čast, ponos, ratnu zastavu i obraz naše Otadžbine. Niste se uplašili, ni ustuknuli, pred najvećom vojnom silom. Niste ustuknuli ni pred šiptarskim teroristima i separatistima u njihovom 'srcu' –Drenici. Zbog toga se svrstavate u red najveličanstvenijih branilaca naše Otadžbine“.

Dok se svečanost odvija po protokolu, ne čujem šta govore ostali govornici. Kroz misli mi prolazi razgovor koji sam u ovom gradu imao sa majkama, sestrama i suprugama ovih junaka. Shvatam zašto su ovi vojnici junaci. Oni su sinovi majki herojkinja. Tada sam obećao majkama da će im se sinovi vratiti. Znao sam i ja i one da se neće svi vratiti. Živi. Tu gorku istinu, tada su primile hrabro. Šta sada misle kada u stroju heroja vide da nema njihovih sinova i da je mesto prazno. Ne znam. Spreman sam da se posle završene svečanosti suočim sa nekom od tih majki herojkinja. Spreman sam da neka od njih dođe kod mene i pita: „A gde je moj sin, generale, obećao si da će se vratiti“. Imam spreman i odgovor: „Vaš sin je heroj“. To bi bilo dovoljno za majku heroja. Niko mi nije prišao. Svečanost je završena po istom protokolu. Mahnuo sam rukom, pozdravio heroje i krenuo na dug put ka Leskovcu.

Pripremio

Boško Antić, kontraadmiral upenziji