Kako je Rusija pripojila Srednju Aziju?

Srednja Azija je postala arena za „Veliku igru” između ruske i britanske imperije. Upravo pojava Britanaca u ovom regionu umnogome je podstakla Ruse na osvajanje, piše Russia beyond.

1. Srednja Azija, koja se pruža od kazaških stepa do Avganistana i od Kaspijskog mora do granica Kine, bila je poslednja velika teritorija koju je Ruska Imperija stekla pred njen pad 1917. godine.

 

Public domain

2. Rusija dugo nije želela da se meša u pitanja srednjoazijskog regiona. Teritorije na kojima se danas nalaze Kazahstan, Tadžikistan, Turkmenistan, Kirgistan i Uzbekistan, bile su žarište nerešivih sukoba. Na desetine plemena i malih državica beskrajno su krvavo ratovali i surovo se obračunavali. 

 

Aleksandr Orlovskij

3. Najveća državna tvorevina u Srednjoj Aziji bili su Kokandski i Hivinski kanat (Horezm), kao i Burhanski emirat (do 1785. Buharski kanat). Čak i u 18. veku tamo su vladali srednjovekovni feudalni odnosi i cvetalo je robovlasništvo.

 

Library of Congress

4. 1714. godine car Petar I uputio je vojnu ekspediciju u Hivu, kako bi procenio snagu svojih srednjoazijskih suseda. Najbolje obučen i tehnički opremljen odred kneza Aleksandra Bekovič-Čerkaskog od 6 hiljada vojnika lako je razbio vojsku Šergazi-kana od 24 hiljade vojnika. Tada se hivinski vladar poslužio lukavstvom i predložio primirje, tokom kojeg je izveo iznenadni napad, potukao i porobio Ruse. Kneževu glavu je poslao na poklon kanu Buhare.

 

Fedor Vasiljev

5. Tokom 18. veka Rusija je intenzivno osvajala kazašku stepu i približila se granicama srednjoazijskih država. Pod carsku vlast dobrovoljno su prešla kazaška plemena takozvanog Mlađeg i Srednjeg žuza (saveza), koja su kod Rusa tražila zaštitu od napada susednih Džungara. Stariji žuz je, s druge strane, bio politički zavistan od Kokanda.

 

Public domain

6. Relativno mirna koegzistencija Rusije i srednjoazijskih država okončana je sredinom 19. veka. Razlog je bila pojava novog opasnog igrača u regionu: Velike Britanije. Englezi, koji su se stacionirali u Indostanu, intenzivno su napredovali ka severu, pokušavajući da prošire svoj uticaj na Avganistan, Buharu, Kokand i Hivu. Kada su se u srednjoazijskim gradovima pojavile britanske diplomate i tajni agenti britanske vojske, Rusija je odlučila je se pripremi za preventivni napad. Srednja Azija je postala arena za borbu dve imperije, koja je široko poznata kao „Velika igra”.

 

Public domain

7. Ruska ekspanzija u srednjoazijski region imala je i ekonomske razloge. Građanski rat u SAD koji je izbio 1861. godine doveo je do naglog smanjenja isporuka pamuka u Rusiju, što se odrazilo na tekstilnu industriju u imperiji. U takvim uslovima bilo je potrebno hitno pronaći alternativan i stabilan izvor ove važne sirovine, a to su mogli da postanu Kokand i Buhara.

 

Vasilij Verešćagin/Tretjakovska galereja

8. Srednjoazijske zemlje praktično nisu imale šanse da se odupru ruskim armijama. Borbena spremnost njihovih vojnika nije bila na visokom nivou, a vatreno oružje je posedovala samo četvrtina sastava vojske. „Regularna vojska u Kokandu ne postoji”, zapisao je istoričar Vladimir Veljaminov-Zernov 50-ih godina: „Kokandci imaju artiljeriju; ali ona je tako loša da se teško može nazvati tim imenom.” 

 

Vasilij Verešćagin/Tretjakovska galereja

9. Višestruka brojčana nadmoć Hivinaca, Buharaca i Kokandaca u sukobu sa dobro obučenom ruskom vojskom ponekad nije igrala nikakvu ulogu. 29. juna 1865. godine omanji odred (1.300 vojnika) generala Mihaila Černjajeva osvojio je jedan od najvećih i najbogatijih gradova Kokandskog kanata, Taškent, koji je štitio garnizon od trideset hiljada protivničkih vojnika. Dve godine kasnije ovaj grad je postao administrativni centar Turkestanskog general-gubernatorstva, osnovanog u Srednjoj Aziji.

 

Vasilij Verešćagin/Tretjakovska galereja

10. „Neobično su izgledale te šačice naših vojnika, okružene i međusobno razdvojene masom buharskih konjanika, koje su napredovale ka položaju za koji se smatralo da je neosvojiv, a držao ga je desetostruko moćniji neprijatelj”, opisao je u svojim memoarima „Osvajanje Turkmenije” budući vojni ministar imperije oficir Aleksej Kuropatkin osvajanje buharskog grada Amarkanda 27. maja 1868. godine.

 

Vasilij Verešćagin/Tretjakovska galereja

11. 14. juna 1868. godine u bici na Zerabulaškim visovima vojsku emira Muzafara od trideset hiljada vojnika razbio je odred od dve hiljade vojnika generala Konstantina Kaufmana, što je na kraju dovelo do poraza Buharskog emirata. 1873. godine istu sudbinu je doživeo Hivinski kanat, a tri godine kasnije i Kokandski.

 

K. O. Brož; L. A. Serjakov

12. Jedna od najsloženijih operacija za rusku vojsku tokom osvajanja Srednje Azije bilo je pokoravanje plemena Tekinaca, koji su nastanjivali teritoriju današnjeg Turkmenistana. Samo tokom opsade i napada na tvrđavu Geok-Tepe u januaru 1881. godine izgubili su preko hiljadu ljudi. Pritom su u najtežim bitkama protiv Buharaca i Hivinaca gubici ruske vojske bili samo po nekoliko desetina ljudi.

 

Nikolaj Karazin

13. Sa dobrovoljnim priključenjem mervskih plemena Ruskoj Imperiji 1884. godine i izlaskom ruske vojske na granice Avganistana, koji se nalazio pod protektoratom Britanije, završeno je osvajanje Srednje Azije. Sa dolaskom nove vlasti ukinuto je ropstvo i okončani su viševekovni sporovi među lokalnim stanovništvom. Međutim, mnogi delovi teritorije nisu postali deo imperije. Mada veoma smanjeni, Buharski emirat i Hivinski kanat formalno su sačuvali nezavisnost, priznajući ruski protektorat. To je omogućilo rukovodstvu zemlje da sprovede efikasnu kontrolu nad ovim regionima, pritom ne trošeći značajna sredstva. „Najbolji načelnik sreza kog imam je Buharski emir”, govorio je general-gubernator Turkestana Konstantin Kaufman. Tek 1920. godine boljševici su konačno ukinuli nezavisnost ove dve države.

 

Viljgeljm Garteveljd

14. Velika Britanija, čija je pojava u srednjoazijskom regionu umnogome izazvala rusku ekspanziju, bespomoćno je sa strane pratila uspehe svog geopolitičkog neprijatelja. London, koji je 1857-59. doživeo masovni ustanak Sipaja u Indiji, nije imao snage ni resurse da uđe u otvoreni konflikt sa Rusijom i upućivao je samo diplomatske proteste.

 

Granger

15. Mada su Englezi izgubili Srednju Aziju, brižljivo su od Rusa štitili puteve ka Avganistanu i Indiji. Kada je 1885. godine između ruske i avganistanske vojske došlo do pograničnog konflikta na reci Kuška, Velika Britanija zamalo nije objavila Rusiji rat. Tokom narednih godina dve strane su više puta sedale za pregovarački sto, kako bi razgraničile sfere uticaja u regionu. „Velika igra” između dveju imperija završena je tek potpisivanjem englesko-ruske konvencije 1907. godine, čime je okončano formiranje vojnopolitičkog bloka, poznatog kao Trojna Antanta, koji su činile Rusija, Velika Britanija i Francuska.

 

Franc Rubo

Boris Jegorov, Russia beyond