Dan pobede u Austriji: Beč uhvaćen u romansi s Rusima

18.05.2021. god.

Svake godine ispočetka: sećanje na kraj Drugog svetskog rata proizvodi novi politički smisao unutar Evropske unije. Devedesetih je odnos prema Danu pobede određivao kakav će biti odnos prema Rusima, a u ovom veku važi obrnuto - odnos prema Rusiji određuje kako će se gledati na Dan pobede. Aktuelna EU predstava jeste da je jedino legitimno prisustvo Rusije u Evropi ono na geografskoj karti. Jedna izložba u bečkom Jevrejskom muzeju međutim namerno provocira.

Iako nisu samo Rusi oslobađali Evropu od nacizma, čitava paradigma o Danu pobede (8. maj 1945.) poslednjih godina je prošla kroz radikalnu promenu. Potrebu za ne samo promenom istorije, već i odgovarajućom interpretacijom današnjice kao neke vrste pogrešne, alternativne realnosti, u EU su uneli istočni Evropljani. U početku parcijalno i dijaloški, onda otvoreno i generalizovano, piše OKO.

Do tada su Nemci i Austrijanci bili savršeno srećni da važe kao sila od koje je 1939-45 trebalo oslobađati Evropu i svet. Krivi, kažnjeni, idemo dalje.

„Srećni" u ovom slučaju znači da bi ih svaka druga argumentacija, recimo tvrdnja da je u Trećem rajhu „bilo i nečeg dobrog" (kao što je politika zapošljavanja, izjavio je Jerg Hajder 1991.) došla mnogo skuplje, i internacionalno i na domaćem planu.

Beč je uz to dobio i obilno koristio džoker koji mu je dala saveznička konferencija na Jalti (na Krimu, februara 1945), da je Austrija „prva Hitlerova žrtva", pa je prema tome zemlja 1938. okupirana, a 1945. oslobođena, a ne obrnuto.

Ali i Beč s olakšicama, i Berlin bez njih, godinama su morali da se nose s posledicama savezničkog ulaska u proleće 1945. Kako je vreme prolazilo, tako je ta materija doživljavala niz reinterpretacija.

Crvena armija ulazi u Beč

Recimo: problem nisu bili zapadni saveznici, već samo Rusi. Rusi su ulazili prvi i masovno ginuli da bi postigli političku prednost. Cilj njihovih operacija i nije bio slamanje Hitlera, već prodor Rusije u meki trbuh Evrope. Rusi nisu oslobađali već okupirali. Varšavski pakt je bio gori od Trećeg rajha. Ko slavi Dan pobede slavi perpetuum mobile ruskog imperijalizma.

Najradikalnije izdanke tog argumentativnog lanca ne potpisuju Austrijanci i Nemci, već istočni Evropljani. Ta linija završava logičnim zaključkom da Dan pobede nije bio toliko dan poraza Trećeg rajha, koliko dan poraza demokratije. Ergo, EU nema šta da slavi Dan pobede, osim pod uslovom da iz njega nekako izgura Ruse.

Eto nevolje - Rusi ne daju da ih se izgura iz Dana pobede!

...then we take Berlin

Ne samo to, već ih sada u takvoj tvrdoglavosti podržava i mala jevrejska zajednica u Austriji, u čijem je muzeju upravo otvorena izložba „Jevgenij Haldej, fotograf oslobođenja". Misli se na oslobođenje Beča 13. aprila 1945. kada su Rusi ušli u grad. Zapadni saveznici su stigli dve sedmice kasnije, na gotovo.

Verovatno najpoznatija fotografija s kraja Drugog svetskog rata je ona od 2. maja 1945, na kojoj dva crvenoarmejca podižu sovjetsku zastavu na nemačkom Rajhstagu. To je slika koju svi znaju, motiv koji se utisnuo u kolektivnu svest generacija Evropljana.

Crvena zastava na Rajhstagu, Berlin, 2. maj 1945.

Snimio ju je Jevgenij Haldej, službeni fotograf sovjetske vojske, ruski Jevrejin rođen 1917 u Donjecku, tada Jusovki. Po mestu rođenja, Haldej bi podjednako mogao da važi i za ukrajinskog Jevreja, ali koliko je poznato, današnja Ukrajina ga ne traži za svoga, dok se Rusi i dalje ponose što je njihov. Bio je istina jedan period kad nisu, negde pedesetih godina prošlog veka, ali u celini, Haldej je u ruskoj kolektivnoj memoriji, posebno u medijskim krugovima, ostao heroj.

Bečki Jevrejski muzej pokazuje Haldejeve fotografije koje dokumentuju „Bečku operaciju", ulazak Rusa u grad 13. aprila, kao i nekoliko kasnijih dana pre nego što su nastavili za Berlin. Jer, da bi se oslobodio Berlin kao prvi glavni grad nacističke Nemačke, trebalo je prethodno osloboditi Beč kao njen drugi glavni grad. Nije reč o novinarskoj slobodi u deljenju atributa. Beč je sasvim službeno u medijskoj propagandi Trećeg rajha nosio titulu drugog glavnog grada.

Jevrejski muzej u Beču

Podtekst u kome bečki Jevrejski muzej organizuje izložbu Haldeju je onaj o pripadnosti, ne o identitetu.

Identitet, to je tvoje. Pripadnost, to znači ko te smatra svojim, čije sećanje te nosi posle smrti, ko ti briše prašinu s imena i dela. Za samog Haldeja, koji je umro 1997. u Moskvi, njegov identitet nije bio sporan. On je bio potpuno integrisani Rus, Sovjet i komunista; fotograf TASS-a i Pravde kad su obe institucije bile deo sovjetske propagandne mašinerije. Jevrej je bio samo u trenucima drastičnog susreta sa posledicama Holokausta, kao na primer kad je paru u Budimpešti strgnuo žute zvezde sa kaputa nakon što su mu pozirali; obični prolaznici koji su sišli na Vaci ulicu da vide čija je.

Bio je mart 1945. i oni te simbole više nisu morali da nose, ali im pre Haldeja to još niko nije rekao.

Jevrejski par kome je nakon fotografisanja Haldej strgnuo žute

Današnja jevrejska zajednica u Beču, ili u Austriji, svejedno, pošto se u oba slučaja radi o istom broju, broji ukupno do 10.000 duša i prihvata Haldeja kao svoga. To bi bila poruka mesta izložbe. Što se njih tiče, on je Rus, Jevrej i Bečlija koji je kamerom zabeležio kako se Hitlerov drugi glavni grad pretvara u jedinu prestonicu Druge austrijske republike.

Uvodni tekst u katalogu napisala je direktorka Muzeja Danijela Špera, koja opisuje kako je njen otac, tada momak od 18 godina, jurio da dočeka Ruse kao svoje junake i oslobodioce i kako je Arik Brauer, kasnije poznati slikar, istrčao iz skloništa u vinogradima na padinama iznad grada, da se priključi Rusima. Uzeli su ga u kabare-sekciju.

Crvenoarmejci ispred Hofburga

„U mojoj porodici je 'Bečka operacija' bila i ostala izuzetno veseo događaj", kaže Špera.

Ali u sedmoj godini sankcija protiv Rusije, u kontekstu najnovijeg diplomatskog rata između EU i Moskve, u svetlu nepopustljivih antiruskih resantimana, u austrijskoj rani iz 1945. koja je dublja od one iz Anšlusa 1938 - ta izložba je provokacija.

Kako je Beč čekao Amerikance, a dočekao Ruse

Jedinice sovjetske Crvene armije su ušle u „Ostmark" 29. marta 1945, sa 400.000 vojnika i 400 tenkova i kaćuša. Granicu su prešli iz Mađarske, da bi se onda Beču približavali iz više smerova, ne bi li kod druge strane osujetili osećaj orijentacije i predvidljivosti.

Sa izložbe u Jevrejskom muzeju u Beču

Da Rusi dolaze, Beč je znao, ali nije znao od kuda i kada. Bitka za grad je počela 6, a završila 13. aprila. U tih sedam dana uličnih borbi poginulo je 18.000 crvenoarmejaca i 19.000 pripadnika Vermahta, SS-a i Folkšturma. Ovi poslednji, to su civili, za vojsku nesposobni iz raznih razloga, koje je nacistički režim pokupio u poslednjim mesecima rata da idu od stana do stana i kontrolišu je li se neko malodušno sakrio i izgubio veru u pobedu, ili se raduje približavanju Rusa. Ukratko, po svemu obični susedi, samo što kucaju na vrata da ubiju.

Crvenoarmejci u Beču, april 1945.

Sa Sovjetima je u Beč umarširao i Jevgenij Haldej sa svojom „lajkom". Njegova partijska, armijska i novinarska obaveza nije bila da slika bitke. Ruski mediji nisu bili zainteresovani da pokažu krv, mrtve i raznesene. Nije ih zanimao ekspresionizam rata, već impresionizam mira, kako Rusi, odnosno nacionalno mešoviti Sovjeti (da, među njima Baltiši, Gruzijci, Ukrajinci, Tatari...) donose mir Bečlijama. Nasmejani ljudi na ulicama, osećaj olakšanja, organizovanje prvog snabdevanja stanovništva u hrani, identifikacija haosa koji su iza sebe ostavili nacisti - to su bili motivi koji su imali prođu u TASS-u. Uz to, čini se da ni sam Haldej po karakteru nije spadao u „pse rata" - motivima raspadanja je pretpostavljao motive isceljenja.

Njegovu seriju fotografija o kolektivnom samoubistvu bečke porodice na klupama u parku ispred gradske skupštine tadašnji ruski mediji nikad nisu objavili.

Samoubice u Beču, april 1945.

Oslobodiocima je bilo stalo da Haldej dokumentuje njihovo poštovanje domaće kulture. Neke fotografije beleže kako crvenoarmejci postavljaju vence na grobove Betovena i Štrausa.

Ili, fotografija koja pokazuje ruske vojnike na krovu gradske skupštine/Rathausa, dok se iznad njih viori austrijska crveno-belo-crvena zastava, zabranjena pod nacistima.

Sovjetski vojnici na krovu bečkog Rathausa, ispod austrijske zastave

To je službena fotografija čitave Bečke operacije. Ono što je u Berlinu fotografija sa krova Rajhstaga, to je u Beču fotografija sa krova Rathausa - glavna, oficijelna slika koja sažima obe operacije. Milost, kazna, istina i propaganda u istom dahu.

Kad se te dve službene fotografije uporede, jasno je koliko su Rusi bili blaži prema Austriji. Austrijska nacionalna zastava u pozadini govori: vratili smo vam slobodu, vratićemo vam i državu. Sovjetska zastava na berlinskom parlamentu govori: uzećemo vam Prusku, preodgojićemo vam Pruse.

I topos dominacije nad pobeđenim je blaži na austrijskoj fotografiji. Na njoj se već naslućuju tačke budućeg raspleta: U Beču se zaposeda gradska kuća, u Berlinu državni parlament. Berlin u ruševinama se vidi, u Beču kadriranje staje tamo gde počinju ruine.

Posle rata, konfrontiran sa pitanjem nameštenosti i režije na svojim fotografijama, Haldej se često odlučivao na ironiju. Kod fotografije snimljene negde u Burgenlandu, između mađarske granice i Beča, vidi se odred crvenoarmejaca kako maršira preko zastave sa „svastikom", dok iza njih gori kuća. Da li je on sam tu postavio zastavu da slika izgleda efektnija - ruska čizma gazi nacisimbol? „Apsolutno ne", odgovorio je Haldej. „Zastava je već bila tu. Ja sam samo zapalio kuću."

Austrija, april 1945.

Politička agitacija, simbolička aproprijacija, opšta oskudacija

Ali, ako su markeri stvarnosti probrani na tim fotografijama, da li one retuširaju stvarnost? Ne, osim što pokazuju samo jedan njen isečak. Očito je bilo onih koji su kao Kurt Špera ili Arik Brauer trčali da se grle s Rusima. Neki arijevci su se od očajanja ili straha ubijali na klupi u gradskom parku, ali takvih je slučajeva s austrijske strane bilo malo. Obe te reakcije stoje na dva pola trezvenog stava većine da, nakon što su preživeli rat, sad nekako moraju preživeti i mir.

Sa izložbe u Jevrejskom muzeju u Beču

Ni organizatori izložbe u Jevrejskom muzeju nemaju problem s tim da Haldejevu bečku arhivu nazovu „i političkom agitacijom". Tehnički, ona to jeste, samim tim što je objavljivana u partijskim glasilima, ali je to ne čini manje istinitom, niti na bilo koji način menja status Bečke operacije kao „veselog događaja" (Danijela Špera).

Veselog ne samo za ostatke bečkih Jevreja. Sve ono što su austrijski mediji, javnost i istoriografija posle rekli o Rusima - krađe, silovanja, deportacije - odnosi se na kasniji period, posle aprila 1945. Sam čin oslobođenja je bio čist i neupitan, izveden po standardima robustnog vojnog udžbenika.

Beč 1945: pljačka prodavnice „Majnla“

„Krađe" su u trenucima oslobođenja, poraza, duge gladi i opšte patnje ionako relativan pojam. Haldejeva kamera je zabeležila situacije kada lokalno stanovništvo upada u trgovine i odnosi sve što može. Na slici sa krađom iz „Majnla" nema nijednog ruskog vojnika, sve su Austrijanci.

Katalog izložbe ne prećutkuje ni pozadinu berlinske fotografije. Za nju je Haldej ispucao čitav film, a da nije primetio jedan detalj, da vojnik koji pomaže da se podigne zastava nosi satove na obe ruke. Na nekim verzijama je taj detalj retuširan, na nekima ne.

U propratnim tekstovima izložbe spominje se i tema silovanja, ali se vremenski i kontekstualno odvaja od čina oslobođenja.

Statistika o tome potiče iz knjige „Domaći pogled na sovjetsku okupaciju u Austriji 1945-1955 - iskustva, percepcija i sećanje", austrijske istoričarke i univerzitetske profesorke Barbare Štelzl-Marks. Ukupan broj silovanja ona stavlja na 240.000 za Beč i Donju Austriju, i još 30.000 za Burgenland i Štajersku. Tragično za žrtve, ali u širem kontekstu samo dokazuje to da neki/mnogi ljudi u ratu postaju zveri.

Sa izložbe u Jevrejskom muzeju u Beču

Za razliku od šarenog spektra javnosti, austrijska državna politika je uvek vodila računa o tome da naglasi momenat zahvalnosti Rusima za čitav istorijski paket iz tog razdoblja - za oslobođenje, za relativno umerenu kaznu zbog nacističkih zločina (27 miliona Rusa je poginulo u Drugom svetskom ratu, od toga oko 18 miliona civila), kao i za to da su otišli iz Austrije 1955, za šta nije postojala ni garancija, ni automatika, a ako se pogleda kasnije iskustvo Nemačke i zemalja Varšavskog ugovora, ni presedan.

Može se i dalje u prošlost u potrazi za citatima, no dovoljno je spomenuti izjavu predsednika Van der Belena juče, 15. maja, na godišnjicu potpisivanja Državnog ugovora iz 1955. sa Rusima (potpisnik Molotov), Amerikancima, Englezima i Francuzima. „Pažljivo sa fundamentima naše demokratije", upozorio je Van der Belen. To je direktna poruka Moskvi da Austrija ne zaboravlja kako u fundamentima austrijske moderne demokratije leži dogovor s Rusima iz 1955.

Crvenoarmejci polažu cveće na grob Johana Štrausa, 1945.

Teoretski, to je poruka i ostalim potpisnicima, kad bi njih još uopšte bilo briga za taj dokument. Jedini interes s te strane se odnosi na pitanje hoće li Austrija i dalje podržavati EU sankcije protiv Rusije (hoće), i hoće li se pridružiti pozivu češke vlade da solidarno istera ruske diplomate iz zemlje (neće).

Trg heroja, onda i sada

Čitava serija Haldejevih fotografija može se nazvati simboličkim egzorcizmom, isterivanjem duhova nacizma iz gradskih arhitektonskih markera, kao što su Trg heroja/Hofburg, zgrada parlamenta, Opera, Burgteatar, uži centar oko Katedrale Svetog Stefana.

Bečki Trg heroja (Heldenplatz) sa instalacijom na kojoj su slike preživelih logoraša iz Mathauzena

Da arhitektura u procesu projekcije vrlo lako preuzima na sebe ljudske grehove, dobro pokazuje slučaj „Hitlerovog balkona" na neobaroknom pročelju Novog Hofburga.

Sa njega je Hitler 15. marta 1938. držao govor pred pola miliona okupljenih na Trgu heroja i duž trase kojom se kretala svečana povorka. „Balkon" je ustvari altan, jer stoji na vlastitoj konstrukciji, ali u kasnijem medijskom predanju bilo je jasno da „Hitlerov balkon" zvuči mnogo dinamičnije nego „Hitlerov altan".

Hitler drži govor na Heldenplacu, 15. marta 1938.

Skoro kao na pokretnoj traci crvenoarmejci se slikaju ispred altana na Hofburgu, između ostalih i sam Haldej. Slika za slikom, dok se jedan arhitektonski elemenat ne opere od istorijskog zla i vrati u etički neutralan urbani kontekst grada.

Hitlerov balkon danas

Usput, ta ruska propagandna operacija nije uspela. Hofburški altan je sačuvao stigmu Hitlerovog balkona. Pre tri godine se u to krilo Hofburga, paralelno sa bibliotekom, etnografskim muzejom, zbirkom starih muzičkih instrumenata, egipatskom zbirkom i habsburškom oružarnom, uselio i Muzej novije istorije. Tačno iza altana. Muzej, službeno „Kuća austrijske istorije" tu je privremeno. Koncentracija nacionalnih institucija je ogromna, gaze jedna drugoj po prstima, neke su i naoružane.

Tri godine je Muzej pokušavao da otvori altan za posetioce i organizuje vođene ture po njegovih dvesta kvadrata. Pre tri dana je Monika Zomer, direktorka Muzeja, sa žaljenjem izjavila da od toga nema ništa. Osim što je Muzej tu samo podstanar, prevagnule su druge težine, nekad i bukvalno. Altan naime nije statički siguran ako preko njega počne da paradira na stotine posetilaca dnevno. Pravljen je za cara, ne za turiste u bermudama.

April 1945, Crvenoarmejci ispred „Hitlerovog balkona“; Jevgenij Haldej drugi sdesna

Ali i to je sporedno. Prevagnuo je strah pred simboličkom snagom jednog po svemu nevinog altana, koji nikog nije ubio, nikog srušio, i nije imao gde da pobegne kad se Hitler popeo na njega 1938. da svečano objavi Anšlus.

Beč uhvaćen u krevetu s Moskvom?

Vera Jurova je vicepredsednica Evropske komisije, Čehinja, inače iz stranke premijera Babiša. U raspodeli resora, među sedam potpredsednika Komisije Jurova nosi portfolio evropskih vrednosti i transparentnosti.

U momentu kada su Rusi slavili Dan pobede kao valjda još jedino njihov praznik, Jurova je od „Moskvi prijateljskih država unutar EU" zatražila da se solidarišu sa Češkom (Politiko, 3. maja), to jest da proteraju sve ruske diplomate.

Koje su to „Moskvi prijateljske EU države", kad su sve proglasile sankcije Rusiji? Jedina realna podela koja postoji je na one koji otvoreno mrze Ruse i one koji ih ne vole posebno, ali izbegavaju da ih provociraju.

U ovu drugu grupu spadaju Austrija, Italija, Mađarska hirovito, Grčka ukoliko je to sve zanima, Nemačka kad joj odgovara; u onu prvu uglavnom svi ostali.

Od „Moskvi prijateljskih država" Jurova je tražila da napuste „romantične predstave" o Rusiji, jer je sasvim jasno da „Putinova Rusija nije normalan međunarodni partner". Nepravedno je da oni koji, kao ona, dobro poznaju Rusiju, „važe za rusofobe".

Sa izložbe u Jevrejskom muzeju u Beču

Austrija, zemlja „romantičnih predstava" o Rusiji? U istorijskom iskustvu Beča s Rusima nema trunke romanse, osim kad se radi o umetnicima ruske romantike, koje obožavaju.

Haldej, propagandista? Evo primera jednog ličnog komentara čistog, nekompromitovanog zapadnog novinarstva (Di Prese, 10. maj 2021) u kome se objašnjava zahtev Praga za proterivanjem ruskih diplomata iz čitave EU: „Vidi se kako bezobzirno Rusija ide protiv male, njoj prijateljski naklonjene Češke, zemlje koja se usudila da Moskvi pokaže žutu kartu".

Grubo rekonstruisan, događaj na koga se gornja rečenica odnosi izgleda ovako: Češka je, kao „Rusiji prijateljska zemlja" iznajmila armijsko skladište u Vrbeticama privatnom bugarskom trgovcu oružja. „Žuta karta" se odnosi na činjenicu da je Bugarin u magacinu držao robu namenjenu ukrajinskim snagama u Donbasu i islamističkim grupama u Siriji, u oba slučaja ruskim neprijateljima. „Bezobzirnost" je u tome da je grupa ruskih operativaca u decembru 2014. doputovala preko bečkog Švehata i digla skladište u vazduh.

Tragedija je u tome da poginulo dvoje ljudi. Hipotetički, da britanski komandosi sutra dignu u vazduh skladište oružja u Slovačkoj, u kome neki hrvatski diler čuva robu namenjenu separatistima u Škotskoj, kako bi se to zvalo? Eksplozivna diplomatija ili filmski scenario?

Izložba u Jevrejskom muzeju provokacija? Izložbu jedino aktuelni okvir raspojasanih antiruskih histereza, koje čitavu EU pokušavaju da zloupotrebe kao pesnicu protiv Moskve, čini „provokativnom". Inače, reč je naprosto o izložbi o nesigurnom prelazu između rata i mira, čiji se prozori ponekad otvore na milost u srcima ljudi.

Vesna Knežević, OKO