Faina Savenkova: Zaboravljene sudbine

07.05.2021. god.

Listajući stare porodične albume, zagledam se u lica na požutelim od vremena fotografijama. Ljudi sasvim obični, ništa na njima osobito. Mnoge od onih, čiji je život zabeležio nepristrasni negativ, ja čak i ne poznajem. A ne znam ni kako su se našli, u tom zaustavljenom trenutku prošlosti, baš pored mojih rođaka, kako su im se putevi ukrstili. Različite sudbine, gotovo zaboravljene i izgubljene negde na stranicama istorije. Istorije, koju su oni svi zajedno stvarali, često žrtvujući joj ne samo svoja imena, nego i svoje živote.

Moja prabaka se rodila i provela detinjstvo mnogo zapadnije od Luganska, sa druge strane Dnjepra. Tri sestre, koje su suviše rano odrasle u ratu. Deca, koja su ostala bez roditelja i koja su preživljavala u neljudskim uslovima – bila je to tada surova svakodnevica. Prabaka već dve godine nije sa nama. A daleke 2014, dok smo na TV gledali izveštaj o banderovskoj bakljadi u Kijevu, ona je samo rekla: «Zašto ih sve četrdeset pete nisu dokrajčili?»

Baka je znala šta govori: samo zbog magle, ti isti, koje danas nazivaju herojima, nisu došli do njihovog sela. I upravo zato su moja prabaka i njene sestre ostale žive. I zato i ja danas postojim. Danas mi je teško da razumem, kako se to dogodilo da su se napori mnogih svedoka Velikog Otadžbinskog rata da se uspostavi mir u našoj zemlji, a sami njihovi životi, pretvorili u prah i obezvredili za samo nekoliko godina. Zar je moguće ostati ravnodušan, držeći u rukama stare fotografije svojih pradedova i prabaka? Zar ne poželimo da razumemo zašto su oni postali onakvi, kakvim ih pamtimo: snažni, puni ljubavi, radosni zbog običnih stvari? Negirajući i prepisujući njihovu prošlost po svom nahođenju, zar mi ne izdajemo ne samo svoje pretke, nego i sami sebe? Ja u stvari nemam odgovore na sva ta pitanja.

I mislim da ih ni mnogi drugi nemaju. Ali ono što imam, jeste vera da će sadašnje greške biti ispravljene, pre nego što bude kasno. I u Kijevu će opet odavati poštu onima, koji su oslobađali taj grad, a ne onima, koji su ubijali njegove žitelje. Veza pokoljenja je u težnji ka miru i stvaralaštvu radi sreće svoje dece, a ne u težnji da se sve poruši. Čini mi se da je to ono najvažnije, čega se moramo setiti uoči praznika Pobede. I više nikada to ne smemo zaboraviti

Faina Savenkova je najmlađi član Saveza pisaca Luganske Narodne Republike. I šampion u tekvondou. Ima samo 11 godina i završava šesti razred. Mnogo voli Srbiju i Emira Kusturicu. Faina piše pozorišne komade i priče. Objavljivali su je poznati časopisi iz Rusije i LNR, dobila je nekoliko nagrada.

Preveo: Vladimir Kršljanin