"Odlazak Tolstoja je naša Odiseja“

U Moskvi je proglašeno (23. novembra) ime dobitnika nacionalne književne nagrade „Velika knjiga“. Simbolično je što je ove godine, kad se obeležava stogodišnjica smrti velikog ruskog pisca Lava Tolstoja, nagradu dobila knjiga „Tolstoj. Bekstvo iz raja“. Njen autor je pisac i književni kritičar Pavel Basinski.
 

Knjiga je posvećena glavnoj zagonetki sudbine klasika – njegovom odlasku u starosti iz porodičnog imanja Jasna Poljana, bekstvu od porodice, od života u izobilju, i smrti na maloj železničkoj stanici Astapovo. „Odlazak Tolstoja je naša Odiseja“, smatra autor knjige Pavel Basinski. Svoj književni rad on zasniva na dokumentovanim materijalima, ali je „Bekstvo iz raja“ ujedno vrlo lični iskaz, priznao je pisac u intervjuu za „Glas Rusije“.

Jasna Poljana mi je vrlo bliska, - kaže Pavel Basinski. – Odlazim tamo nekoliko puta godišnje. Za mene je to druga kuća. Tamo dospevam u drugu ravan, drugačije osećam svet i sebe. I zato je za mene uvek bila zagonetka zašto je Tolstoj pobegao odande. Znao sam uopštene uzroke odlaska, ali sam želeo da uđem u ovu situaciju. I tada sam počeo da proučavam dokumenta i da pratim sve od početka do kraja. Tolstoj se ženi, srećan je, a ja znam da će se ova sreća završiti porodičnom katastrofom. On kupuje novo imanje, želi da bude bogat čovek, a ja već znam šta će se s njim dogoditi nakon duhovnog prevrata. Tolstoj se cenjka s izdavačem kako bi dobio maksimalan honorar za roman „Ana Karenjina“, a ja znam da će proći nekoliko godina i on će patiti što ne može da se odrekne prava na svoja dela. Čudna biografija...
 

U centru pažnje Pavla Basinskog je porodica Tolstoj, pisac kao da rekonstruiše porodične događaje – delikatno i oprezno. Evo, na primer, kako objašnjava odricanje Tolstoja od svojine.
 

To se dogodilo 1881. godine, on je prepisao svoju imovinu na ženu i na decu i praktično je postao siromah, - kaže Basinski i nastavlja, - kad sam počeo da pišem ovu glavu, odjednom sam otkrio da se u svim sećanjima i dnevnicima, vezanim za ovaj trenutak sumnjivo često upotrebljava ime sina Ilije. Najstariji Tolstojev sin se oženio. On postaje samostalan, želi da se odvoji od roditelja, da živi s mladom ženom na posebnom imanju, kao što se i danas često dešava. Ova okolnost, koja navodno nema nikakve veze s Tolstojevim pogledima na svet, odigrala je ključnu ulogu u njegovom odricanju od svojine, - uverava autor istraživanja i dodaje, - kad bih sad pisao ovu knjigu, nisam siguran da bih došao do istih zaključaka. Cela priča je toliko živa! S jedne strane opšteljudska, a s druge – nedokučiva, kao život svake porodice. Ne može se doći do konačnog zaključka, ko je prav, ko je kriv.
 

Ali porodični konflikt nije jedini razlog Tolstojevog odlaska. „U Jasnoj Poljani je stvorena neizdrživa atmosfera, pisac se umorio od publiciteta,“ nastavlja Pavel Basinski.
 

Sve je bilo javno i to je bila nesreća porodice Tolstoj. Oni su živeli kao pod staklom. Bile su postavljene kamere! Aleksandar Drankov, prvi ruski operater prvog ruskog filma, stajao je i vrteo svoj aparat, i Tolstoj nije imao gde da se sakrije. Zamislite, ide čovek u šetnju i odmah čuje tandrkanje aparata – ne jednog, već dva-tri. To je teško, to je nemoguće! A za Tolstoja, koji je posebno pred kraj života žudeo za samoćom to je bilo prosto neizdrživo. Zato je uvek namrgođen na ovim fotografijama, u ovoj filmskoj hronici. Mračan je zato što se snima na kameru. Nije Tolstoj slučajno napisao pripovetku „Posmrtni zapisi staraca Fjodora Kuzmiča“. To je jedno od njegovih ključnih i najintimnijih dela. U njemu se govori o legendi o caru Aleksandru I, koji navodno nije umro, već je imitirao svoju smrt, a u stvari je otišao u Sibir i tiho, skriveno tamo živeo. Tolstoja je toliko oduševljavala ova ideja! Za njega samog bi bilo idealno kad bi svi mislili da je umro, a on bi u stvari otišao iz Jasne Poljane i živeo negde u drvenoj kući.
 

Tolstojev odlazak je veličanstven, - tvrdi Pavel Basinski. – Bez obzira na to što starac beži, ne znajući gde da se sakrije, on je svejedno veličanstven. Nedavno sam bio na stanici Astapovo i zamislio sam: najpoznatiji pisac na svetu, koji bi mogao da bude veoma bogat, otišao je i umirao je upravo ovde. U tome postoji nešto apsolutno potresno. To je takva poruka ljudima, ljudima koji napreduju, koji su poznati, koji su apsolutno sigurni u sebe i zaboravljaju na to da postoji Bog, da postoje siromašni, ubogi, da postoje patnje. A Tolstoj ih svojim odlaskom podseća na to.
 

Iz epiloga knjige Pavla Basinskog „Tolstoj. Bekstvo iz raja“: „Tolstoj je sahranjen, kao što je zaveštao, „bez crkvenog pojanja, bez tamjana“, bez svečanih govora. ...Kad je sanduk spuštan u grob, svi su klekli na kolena. Tu se našao i policajac. „Na kolena!“ neko mu je povikao. Pao je na kolena. Sahrana je održana u 5 sati 9. novembra“.