Glavni Srbi ruske književnosti: Karađorđe, vojvoda Miloš i „zli“ Puškinovi Crnogorci

18.04.2021. god.

Možete li se lako setiti svih srbskih likova u ruskoj književnosti od Puškina do danas? Srbska filološkinja Danka Radovanović i ruski slavista Vjačeslav Čarski nisu dozvolili da im u delima ruskih klasika promakne makar jedan Srbin. U prvom iz ove serije članaka autori posvećuju pažnju Puškinovim junacima. Da, tih junaka je toliko da zaslužuju poseban tekst!

„Sunce ruske književnosti“ je i u tome bio novator. On se prvi među čuvenim ruskim piscima, kako bismo sada rekli, zainteresovao srbskom tematikom. Tokom progonstva i putovanja po Novorusiji i Besarabiji Puškin je imao prilike da se neposredno upozna sa srbskim junacima koji su se borili protiv Turaka, a zatim emigrirali na jug Rusije. Ekzotični i protivrečni muški i ženski likovi iz priča njegovih sagovornika sa Balkana, njihov južnjački impulsivni karakter koji dolazi do izražaja u strašnim epohalnim događajima fascinirali su mladog pesnika. 1820. godine napisao je stihove „Karađorđevoj kćeri” („Dočeri Karageorgiя”). Koncentracija romantizma u ovoj pesmi je prosto prevelika: „užasni, čudesni, strašni i veliki, ratnik slobode, pokriven svetom krvlju, zločinac i junak“ Karađorđe sušta je suprotnost prekrasnoj kćeri koja je od igračaka imala nož, i to „naoštren bratoubistvom“, ali je posle smrti burno doba svoga oca iskupila „svojim smirenim životom pred nebesima“.

Puškin se likom vožda srbskog ustanka ponovo bavi 1830-ih godina u ciklusu „Pesme zapadnih Slovena“ (1833-1835). U „Pesmi o Georgiju Crnom“ („Pesnь o Georgii Černom”) u stilu narodnih epskih pesama, sa slovenskom antitezom na početku, Puškin opisuje pokušaj Karađorđevog oca da prijavi nerazumnog sina Turcima – priču koju je pesnik čuo od samih Srba u Kišinjovu.

Otac koji zbog nekih razloga ima južnorusko ime Petro, strepeći od turske osvete i toga da će Srbija biti pogubljena, odlučuje da izda sina i njegove „ustanike“ Turcima. Karađorđe u Puškinovim stihovima najpre pokušava da izmoli od oca oproštaj, trči ispred njega i klanja mu se do nogu. „Povrati se rad’ Gospoda Boga, ne uvedi me ti u iskušenje” – preklinje sin oca. Na kraju, kada vidi da ništa ne pomaže, hladnokrvno vadi kuburu i ubija ga. Karađorđa proklinje majka i otad ga zovu Crni Đorđe.

Istoričari se i danas ne slažu oko detalja ovog događaja. Dogodilo se to zapravo pre Prvog srbskog ustanka i ubistvo je bilo još dramatičnije. Đorđe je 1785. oteo svoju verenicu Jelenu Jovanović da ne bi dozvolio turskom agi da ostvari pravo prve bračne noći i sa još nekoliko porodica pobegao u Austriju. Bežao je i njegov otac, ali je zatim ili odlučio da se vrati i da nagovori druge da pođu s njim, ili je pretio da će reći Turcima gde se kriju. U svakom slučaju, nije uspeo da se dogovori sa sinom i Đorđe ga je ubio. 1796. godine, po povratku u Srbiju, Đorđe se pokajao za oceubistvo i zatražio oproštaj od naroda i sveštenika, što ga nije sprečilo da ubije i brata Marinka 1806. godine. Ali o tome Puškin nije pisao.

Treći put veliki ruski pesnik spominje srbskog vožda u kratkoj pesmi „Menko Vujić sitnu knjigu piše” („Menko Vuič gramotu pišet”), u kojoj saborac upozorava Karađorđa da mu Miloš Obrenović radi o glavi. „Rasrdi se Petroviću Đorđe, rasrdi se i očima sevnu, veđe mu se crne namrštiše…”

Samom Milošu Puškin je posvetio posebnu, istoimenu pesmu „Vojevoda Miloš“ („Voevoda Miloš“), u kojoj je ovaj „stari Srbin“ prikazan kao junak koji skuplja družinu protiv Turaka, a sama pesma počinje stihom koji ne ostavlja ravnodušnim srbsko srce: „Nad Srbijom smiluj se ti, Bože, rastržu nas vuci janičari.“

U „Pesmama zapadnih Slovena“ pojavljuju se i drugi srbski likovi uporedo sa hrvatskim i bošnjačkim. U „Bici kod Zenice Velike“ govori se o neuspelom savezu srbskog hajduka Radivoja sa „Dalmatima“, koji su prikazani vrlo živopisno: sa dugim uvijenim brcima i krivo nadenutim kapama. Srbi i Dalmati koji su se sami ponudili za saveznike prešli su reku i počeli da pale turska sela, ali došao je Beglerbej sa svojim Bošnjacima iz Banja Luke. A kad ih je video, zasijale su krive sablje na suncu, zaržali konji i „bežali su izdajnici Dalmati“, dok je hrabra vojska Radivoja potučena do nogu u krvavoj bici.

Ako su se Puškinovi stanovnici Dalmacije uplašili Bošnjaka, njegovi se Crnogorci, „zlo pleme“ iz pesme „Bonaparta i Crnogorci“, nisu plašili ni samog Napoleona i pomoću trika sa kapama izrešetali i naterali u bekstvo predvodnicu armije francuskog imperatora i ubili u njemu svaku želju da prodre u Crnu Goru.

I napokon, u prevodu potresne i tragične pesme „Sestra i braća“, koju je zapisao Vuk Karadžić, Puškin govori o braći Pavlu i Radulu i njihovoj sestri Jelici, na koju je Pavlova žena bila toliko ljubomorna da je ubila rođeno dete Jeličinim pozlaćenim nožem. Pavle se sveti i ubija voljenu sestru, a zatim zaslužena kazna stiže i njegovu ženu.

Ako želite da saznate više o tome šta se dogodilo sa junacima pesme „Sestra i braća“, obavezno pročitajte ovu i druge „srpske“ pesme Puškina. Obećavamo vam pravo zadovoljstvo, jer to nisu najpoznatija dela ruskog genija, pa ih ni mnogi Rusi nisu čitali u školi.

Puškin je zaista uveo modu na romantične likove srbskih junaka u ruskoj kulturi i ta je moda dugo trajala. Posle Puškina srpsku temu je preuzeo Mihail Ljermontov, ali o tome ćemo vam ispričati u sledećem članku našeg ciklusa.

Izvor: Balkanist / Russia beyond