Šta Rusi moraju da shvate o Srbima / sa Emirom Kusturicom, uoči šestog aprila

07.04.2021. god.

BEZ RAZUMEVANJA NEMA BUDUĆNOSTI Intervju koji je Emir Kusturica dao časopisu „Međunarodni život“, glasilu Ministarstva spoljnih poslova Rusije, došao je u pravi čas: uoči 6. aprila 2021, kada se navršava osamdeset godina od nemačkog bombardovanja Beograda.(1)

Jer, to bombardovanje nije bilo nimalo slučajno: ono je došlo kao odgovor na odlučnost jednog malog naroda da ne pristane na silu kao na pravo. Zavetni čas Srba ( bez obzira na sve aglosaksonske manipulacije jednim slobodarskim kairosom ) bitan je svakom ko stvaralački reaguje na izazove epohe: među takvim „reakcionarima“ nalazi se i Kusturica. Odgovarajući na pitanja novinaru Mihailu Kurakinu, on je priču o NATO bombardovanju 1999. pomerio na pravi početak, u 1941. godinu. Srbija je, istakao je, odmereno ali odlučno, prva zemlja u svetu koja je dva puta stala naspram Zapada u njegovom pohodu «Drang nach Osten». Prvi borac – antifašista u Evropi bio je, naglasio je Kusturica, pukovnik kraljevske Jugoslovenske armije, Dragoljub Mihailović, koji je u brdima Srbije organizovao pokret otpora. Sledeći ideje Vudruoa Vilsona o pravu naroda na samoopredeljenje, uobličene još u Prvom svetskom ratu, Draža i gerilci slobodnih srbskih planina su bacali pogled na Ameriku koja je, u tom trenutku, za njih bila oličenje slobode i demokratije. Iako jugoslovenska vojska, oni su baštinili tradicije velikog ustanika iz 1804, i suštinski branili samosvojnu budućnost Karađorđevog naroda.

Partizani, takođe antifašisti, gledali su u Moskvu, i sanjali međunarodnu revoluciju. Njima je bila važna internacionalna solidarnost, a Srbi su im, kao komunistima, bili hegemoni narod u Kraljevini Jugoslaviji, kome, na svaki mogući način, treba „potkresati“ krila.

KO JE BIO ĐENERAL MIHAILOVIĆ Zato zvanična Rusija mora da shvati – Titovi partizani jesu bili antifašisti, ali nisu bili jedini; antifašistički karakter državočuvarnog pokreta đenerala Mihailovića takođe se ne može osporiti. Niti se, smatra Kusturica, sme osporiti, ako zvanična Rusija zaista želi da shvati Srbiju, zarad usklađivanja zajedničkih koraka. Čiča Draža je bio kost od kosti i krv od krvi srbskog seljaka, na kome je Srpstvo počivalo. Tragična smrt đenerala Draže, duševnog i blagog Kmeta sela zvanog Srbija, bila je uvod u smrt seljačkog Srpstva. I sad smo tu gde jesmo. O tome niko bolje ne svedoči od Milovana Danojlića:“Zaostala seljačka masa svog Kmeta je osećala kao bliskog rođaka, pa ga je zvala Čičom. Sve do čega je ona držala – kralj, vera, jezik, pismo, časni krst, slavna prošlost – otišlo je dođavola. Ime njenog dragog strica stajalo je, pa i dalje stoji, na crnoj listi poraženih snaga, te ga, evo, beogradska televizija predstavlja sedamdeset šest godina kasnije pod kolektivnim nazivom seljaci. Vladislav Petković Dis, čiji će se sin jedinac Mutimir Petković, diplomirani pravnik, za vreme rata poseljačiti, dobiće, od oslobodilaca, metak u potiljak. Pesnik Dis je, povodom balkanskih ratova, ostavio stihove natopljene divljenjem prema seljaštvu, koje je, početkom 20. veka, oličavalo državu, naciju, kulturu i veru u budućnost, da bi od tog društvenog sloja ostala žalosna ruševina. Evo poslednje strofe Disove pesme:

Kroz moju dušu, preko straha, rana,

Prođe pobeda, vera, novi zraci,

Osmeh i lice zore dobrog dana,

I prosto ime: seljaci, seljaci.

Tako onda. U modernom dobu, nema mesta za prostotu.“(2)

Zato nas i nema.

Pogospodismo smo se i nestadosmo. RASKORACI Kusturica je jasan: srbska vezanost za Rusiju bila je i ostala neporeciva, i Rusija je, i danas, jedini garant da će Kosovo i Metohija ostati naši. Rusija i Srbija, međutim, imaju izvesne „raskorake u vremenu“, na koje treba obratiti pažnju. Recimo, za Srbiju je 1918. bila ono što je za Rusiju značila 1945. godina – trenutak slavne pobede i novog početka; ali, 1945. godine Srbi su poraženi potapanjem u Titovu Jugoslaviju. Rusija je, pak, 1918. pala u ropstvo komunizma, a 1945. ostvarila trijumf tako što se, čak i pod Staljinom, vratila sebi u Velikom otadžbinskom ratu.

Kusturičino dragoceno upozorenje ruskim čitaocima jeste da Rusija i dalje ne shvata Srbiju, jer je doživljava kao Titovu Jugoslaviju. Misli se, u zvaničnoj Moskvi, da je Brozova Jugoslavija ipak bila deo sovjetske „družbe narodov“, iako nije. Jer, to je država koja je prešla u uticajnu sferu Zapada još 1948, kad je Staljinu (suštinski, samoj Rusiji) rečeno NE. Od tada do danas na vlasti u Beogradu su uglavnom sledbenici tog NE. Staljin je davno otišao, a NE se, još uvek, govori zemlji Svetog Sergija Radonješkog i Svetog Serafima Sarovskog, Puškina i Dostojevskog. Ako su Srbi „mali Rusi na Balkanu“ ( a Zapad nas, baš kao takve, mrzi ), onda se u Moskvi mora pojmiti da je tragedija jugoslovenstva nešto što nas je duboko otuđilo jedne od drugih.

I zato da se usmerimo na „početna podešavanja“. Blagodarnost Srba caru Nikolaju, koji je radi nas ušao u Prvi svetski rat, ostaje trajna: odatle treba da se ponovo setimo Rusije. A i Rusija se mora vratiti Bogu i sebi, i setiti se svog potonjeg cara i ideje hrišćanske državotvornosti, čiji je smisao da zadržava pojavu antihrista u našem svetu. Tek povratkom sebi ugledaće i pravu sliku Srbije.

SRAMNA POLITIKA TITOISTA Ovaj prostor je ( Kusturica to jasno sazire ) odavno amerikanizovan. Rusija je sa njega proterana još u doba Broza i njegovih izmećara. O tome je pisao Dejan Mirović: “Koliko su antiruski bili orijentisani titoisti govore sledeći primeri. Koča Popović je teatralno obećao generalu Ajzenhaueru da će se jugoslovenski vojnici zajedno sa zapadnim boriti protiv Rusa, a režim Broz-Kardelj-Pijade se otvoreno obavezao da će zajedno sa Turskom (Ankarski pakt 28.2.1953.) boriti protiv Rusije (?!) u očekivanom globalnom ratu. Ta sramna i nemoralna politika titoista izazvala je veliko ogorčenje u Rusiji, u svim slojevima društva, ne samo u Kremlju. Bivši ambasador u Moskvi Veljko Mićunović piše o odbojnom stavu vrha Ruske pravoslavne crkve prema Brozu, čak i posle Staljinove smrti, a Dobrica Ćosić navodi reči ruskih oficira za vreme svog putovanja u Rusiju koji su mu govorili da je Broz „izdajnik““(3,262). Od trenutka sukoba sa Rusijom, Zapad je počeo da finansira Titov režim, ali i da menja kulturni obrazac Titovih podanika, pre svega Srba. Sprovedena je radikalna amerikanizacija – nastao je, po uspelom izrazu Radine Vučetić, svojevrsni „koka-kola socijalizam“. Po Miroviću, titoizam je posvađao Srbe sa Rusima, narodom iste vere i istog porekla, što je imalo kobne posledice: “Obezglavljeni srbski narod je tada zapao u kobnu istorijsku zabludu, smatrajući da su mu bliži Hrvati i Slovenci, narodi različiti po veri, istoriji i shvatanju zajedničke države““ (3,isto).

Primoravani smo na „bratstvo i jedinstvo“, kao što nas sada more „jugonostalgijom“. Kusturica je, iako je Sarajevo grad njegove mladosti, odavno operisan od te bolesti. Njegove koordinate su sasvim drugačije; zavetne, kako se i ispostavlja kad se pomno pročita intervju za ruski časopis „Međunarodni odnosi“.

TETURANJE KOJE SE NASTAVLJA Krvavo smo plaćali svoje iluzije ne samo o lažnoj „južnoslovenskoj braći“, nego i o lažnim zapadnim „saveznicima“. Jedan od najuglednijih naših istoričara, pokojni Dragoljub Živojinović, o tome kaže: “Nema sumnje, Srbi su tvorci svih tih zabluda vezanih za saveznštva i prijateljstva. Srbi su tvorci i drugih zabluda sa kojima će se tek sresti./…/ A u stranu je gurana jedina istina da nam je Rusija bila jedini prijatelj sve do njenog sloma./…/ Govorim o Rusiji, zemlji na koju se nismo oslanjali. Naprotiv, bili smo baston, barikada protiv širenja njenog uticaja na Balkanu. A već od julske krize 1914. moglo se videti ko nam je pravi prijatelj i saveznik. Rusija je tih dana odmah zauzela jasan stav. Decidno je rekla i saveznicima i našim neprijateljima da neće dozvoliti da Srbija bude poražena i pokorena i da će Srbiji pružiti svaku vrstu pomoći/…/ Najviše zbog Rusije, Francuzi su pružili Srbima savezničku ruku./…/ Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnenje, ni njihov establišment. O nama su te 1914 pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni dnevnog lista, ni gotovo političara, ni generala naklonjenog Srbima. /…/ U našoj najtragičnijoj situaciji vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je i u najtragičnijim trenucima ucenjivali i optuživali za početak Prvog svetskog rata“ (4,21-22)

To nam nisu bili i nikad neće biti saveznici. Kod njih uhljebije mogu da nađu samo kompradori.

Srbija je, ističe Kusturica, zemlja koja, zahvaljujući „svojim“ kompradorskim elitima, još nije shvatila da Jugoslavije više nema i da je neće i ne može biti. Spoj zapadnog NVO sektora i svake postpetooktobarske vlasti u Beogradu doprinosi i metafizičkom i političkom teturanju naše zemlje i naroda. To teturanje se i zove „jugonostalgija“. Jedno mutno i avetno osećanje. DVE AVETI: TITOSLAVIJA I KundK MONARHIJA Istoričar Tejlor, u svojoj knjizi o Habzburzima, piše:»Maršal Tito je poslednji Habzburgovac: vladao je nad osam različitih naroda, ponudio im je „kulturnu autonomiju“ i obuzdao nacionalne antagonizme. Stara Jugoslavija je pokušala da bude srbska nacionalna država; u novoj Jugoslaviji su Srbi dobili samo nacionalnu ravnopravnost i osećali su se potlačenima. Više nije bilo ni jednog „državnog naroda“; novi vladari su bili pripadnici svih nacionalnosti koji su prihvatili komunističku ideju. Od Habzburga se više od sto godina očekivalo da pođu istim putem: Meternih je bio optužen za komunizam u Galiciji 1846, a Bah za nešto „gore od komunizma“ 1850. Nijedan Habzburg posle Jozefa II nije prihvatio taj rizik; lojalnost dinastiji je bila previše slaba da bi se upuštalo u takvu vrstu saradnje. Sa više sreće nego Habzburzi, maršal Tito je našao „ideju“.»(5) Bila je to, naravno, retorikom «bratstva- jedinstva», prikrivena ideja i praksa srbofobije, za koju je Žarko Vidović govorio da je cementirala titokomunističko jugoslovenstvo. Koje je, opet po Vidoviću, bilo plod titoizma kao svojevrsnog «američkog» komunizma.

RAT KOJI TRAJE

U intervju „Međunarodnim odnosima“, Kusturica nema iluzija; potonji rat će biti rat Zapada protiv Rusije. I Srbi će se, opet, naći na udaru. Uostalom, naglašava Kusturica, i Prvi i Drugi svetski rat ciljali su Rusiju.

Srbija se, pod NATO bombama, našla kao pokusni kunić za taj armagedonski sukob, pa nije nimalo slučajno što je Džouk Bajden ( Joke Biden ), onaj isti koji je krajem prošlog veka Srbe nazivao „ubicama i silovateljima beba“, Putina ovih dana nazvao ubicom.

Rat se vodi svim mogućim sredstvima, i, naravno, pre no što se krene sa „klasičnim“ oružjem. Zato je Kusturica Rusima poručio, između ostalog, i da modernizaciju ne sme da prati vesternizacija. Objasnio je i neke od ključnih metoda specijalnog rata, i to na primeru Srbije. Ta njegova poruka neka i bude zaključak ovog teksta:“Sada se, pod maskom pandemije, obavlja ono što je čelnik Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, Klaus Švab, nazvao „veliki reset“. Zapadne sile nastoje, skoro uniformno, da, preko svojih sredstava masovnog informisanja i na druge načine, sprovedu masovnu kampanju i faktički ostvare depopulaciju stanovništva. Na osnovu unakaženog marksizma oni stvaraju novu levičarsku orijentaciju, koja u život sprovodi sve što se može nazvati uništenjem država i malih naroda. O tome govori statistika. Srbi svake godine imaju 35 hiljada više umrlih nego rođenih, izvrši se 140 hiljada abortusa, a kod nas se vodi rasprava o zakonu o istopolnim brakovima. Ako se kockice spoje, ispada da, čak i kad bi homoseksualci i lezbejke mogli da usvajaju decu, ostaje pitanje: a koju decu će usvajati? Svakako onu koja će, u sve većem broju, stizati sa Istoka, iz oblasti zahvaćenih „ratnim požarom“, i kojima su otvorene najmoćnije sile Zapada, da bi, po svemu sudeći, Zapadna Evropa bila uništena, sa čim se ona na svaki način saglašava“.(1)

Kusturičine opominjuće, ali trezvene reči, došle su u pravi čas – uoči datuma kada je, 1941, Zapad preko Nemačke bombardovao Beograd. Tek toliko da se ne zaboravi.

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

1. https://interaffairs.ru/news/show/29642

2. https://www.standard.rs/2020/10/16/seljaci-seljaci/

3. Mr Dejan Mirović: Kosovo i Metohija – Palestina sistem kriza, Srbska radikalna stranka, Beograd 2007.

4. Prof. dr Dragoljub Živojinović: Svedočanstva: Englezi radili na uništenju Srbije, Iskra, Birmingem, 1. juli 2011

5. https://www.scribd.com/document/401145495/Alen-D%C5%BE-P-Tejlor-Habzbur%C5%A1ka-monarhija-pdf

Iskra

Izvor
Tanjug
Emir Kusturica, foto: © Iskra/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Nema govora o mobilizaciji – Kremlj

Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.

„RT.Dok: Vreme naših heroja” počelo na Mećavniku uz pozdrave Ljubimove, Kosačova, Zaharove, Kusturice…

U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za