Besmrtna plovidba monitora „Drava“

07.04.2021. god.

Boško Antić, kontraadmiral u penziji

U hladno jutro 12. aprila 1941. godine, u blizini Čiba (današnje Čelarevo) nemačke "štuke" su se obrušavale na monitor "Drava” , koji je, pogođen, posle sedmodnevnog otpora nemačkim osvajačima, tonuo na dno Dunava. Na njegovom jarbolu vijorila se izrešetana zastava, a ispod nje na komandnom mostu, u stavu mirno, stajao je ranjen komandant broda pozdravljajući simbol odanosti posade zemlji i narodu kome pripada. Dva simbola - zastava i komandant broda tonuli su zajedno sa njim stojeći na svom mestu - zastava na jarbolu, a komandant na komandnom mostu.

Pridržavajući se starog mornarskog principa, komandant monitora "Drava" nije napustio svoj brod ni mrtve drugove na palubi broda i u njegovoj utrobi, koji su polako nestajali u vrtlogu koji je brod, tonući, stvarao, dok su ka obali plivali mornari noseći sa sobom uspomenu na svog hrabrog komandanta, na svoje poginule drugove, kao i sećanje koje će ovaj brod odvesti u legendu. U legendu koja govori o posadi broda kao nerazdvojivoj celini, o rodoljublju, o drugarstvu i ponosu, o nesalomivosti onih koji vole slobodu, čak i onda kada se za nju ide u smrt.

Posada monitora "Drava” upalila je svetla u sumrak koji se nadnosio nad Jugoslavijom, svetla koja su upozorila osvajača da neće dugo uživati u tako olako porobljenoj zemlji, jer su tu zemlju izdali oni koji su bili obavezni da je brane. Pojedinačni podvizi su dali na znanje da će uskoro buknuti narodni ustanak i on je buknuo i rasplamsao se sve dok zemlja nije bila slobodna. Fašizam je zagrizao orah o koji je, posle četiri krvave godine borbi, polomio zube.

Junaci sa "Drave”, kao i većina junaka, dugo su ostali anonimni, što zbog činjenice da su podvig napravili u vreme kada je sve bilo u rasulu, što zbog skromnosti preživelih, a najviše zbog činjenice da ponekada umemo da iz zlih nemara ili sujete zaboravimo prave vrednosti. Poznato je da smo nakon svake smene dinastija rušili sve ono što je stvorila prethodna, a ovaj put je promenjen i društveni sistem, pa su pojedinci neopravdano zapostavili i one koji su podvig učinili na početku rata.

MONITOR "DRAVA” – PLOVEĆA TVRĐAVA

Ovaj monitor je svojim podvigom, odnosno podvigom svoje posade, ušao u legendu i istoriju ratovanja na rekama. Može se slobodno reči da je to i najpoznatiji rečni monitor. Brod je izgrađen 1914. godine u Budimpešti i u sastavu je austrougarske Dunavske flotile pod imenom "Ens” od 29. juna 1914. godine. Učestvovao je u napadu snaga feldmaršala Makenzena na Beograd oktobra 1915. godine, kada ga je u pramac pogodila baterija 140 mm srpske vojske sa Topčiderskog brda. Izvukli su ga monitori "Kereš” i "Lajta”.

Nakon ulaska u sastav jugoslovenske Rečne flotile, brod je dobio ime "Drava". Bio je to brod sa snažnim naoružanjem i jakim oklopom, posada mu je brojala 80 članova (negde ima podataka da je bilo 95 - pet oficira, 32 podoficira i 58 mornara. Brod je imao deplasman 536 tona, dužinu 60,10 metara, širinu 10,50 metara i gaz 1,30 metra. Bio je naoružan sa dva topa 120 mm SFK K 10 L/45 Škoda u prednjoj oklopljenoj kuli, domet 11.000 metara, i tri haubice kalibra 120 mm L/10 u krmenim oklopljenim kulama. Imao je i dva brzometna topa 66 mm L/50 namenjena za protivavionsku odbranu. Na brod je postavljen jedan mitraljez 15 mm "Zbrojovka” , i to na kupolu pramčanog topa. Od sredstava veze brod je imao radiostanicu, a pogon su činile moderne turbine od 1.140 konjskih snaga, kojima je ostvarivana brzina od 24,9 km/čas.. Paluba mu je bila oklopljena za odbranu od avionskih bombi, a oklop je bio deblljine 25 do 30 mm.

Zbog nedostatka protivavionskih mitraljeza pred sam rat adaptirani su mitraljezi 7,9 mm "švarcloze" sa kojima su se mogli gađati samo avioni koji se obrušavaju na brod, jer su im nišanske sprave bile obične. Njihov efikasni domet bio je mali. "Drava" je imala sedam takvih mitraljeza.

NOVI KOMANDANT JE STIGAO

Dvanaestog decembra 1940. godine na platou između obale reke i nasipa u Tekiji stajala je postrojena posada monitora "Drava”. Sve je bilo spremno za smenu komandanta, a to je za svaki brod i za svaku posadu poseban doživljaj.

Poručnik bojnog broda prve klase Aleksandar Berić

Novi komandant monitora "Drava” Aleksandar Berić rođen je u Novom Bečeju 13. juna 1906. godine. Otac Ivan, sin Aleksandra i Danice Stratimirović, je rodom iz Starog Bečeja (danas Bečej), a majka Draga, rođena Dimitrijević, je iz Subotice. Berićeva kuća imala je broj 560 (u to vreme ulice nisu bile obeležene imenima), a danas se na mestu kuće u kojoj je rođen Aleksandar nalazi vatrogasni dom, u ulici Ive Lole Ribara.

Aleksandar je zbog svoje ljubavi prema moru želeo odmah da po završetku škole stupi u Pomorsku akademiju, ali se otac tome protivio i po njegovoj želji sin se upisao na fakultet. Želja za morem nije prestala i otac je popustio, pa se Aleksandar prijavio u Pomorsku akademiju i prijemni ispit položio sa odličnim uspehom.

Dvadeset osmoga juna 1928. godine, na Vidovdan, pročitan je ukaz o proizvodnji Treće klase Pomorske akademije u oficire. Među njima, u beloj svečanoj uniformi, bio je i Aleksandar Berić. Postao je pomorski oficir, široki morski putevi bili su mu otvoreni i činilo se da je ceo svet njegov. San dečaka sa obale Tise se ispunio, more i brod su ga čekali.

BROD SE NIKAD NE NAPUŠTA

U jesen 1940. godine Berić je bio poručnik bojnog broda prve klase i na dužnosti je bio u Boki Kotorskoj. Prema uslovima za napredovanje, jasno je da je imao bogato iskustvo stečeno u praksi na brodovima. Sa porodicom je stanovao u Đenovićima. Sasvim neočekivano pozvan je u komandu i saopšteno mu je da je premešten po potrebi službe u Rečnu flotilu u Novom Sadu. Taj premeštaj ga je pogodio, jer nije želeo da ide sa mora, a iz razloga što je uočio da poslednje dve godine oficire stalno sele s jedne na drugu dužnost, kao da ne žele da ih zadrže duže na jednom mestu, kako bi se posade brodova konsolidovale i pripremile za rat.

Već desetog decembra Aleksandar je bio u Komandi Rečne flotile. Komandanta kapetana bojnog broda Edgara Angelija nije poznavao, ali je bio već iskusan oficir da bi se zbunio pred ocenjivačkim pogledom pri ulasku u njegov salon. Odmah mu je stavio do znanja da mu je poznat udes koji je imao na brodu "Malinska" , ali i za njegovo hrabro držanje.

"Gospodine kapetane bojnog broda” , poluglasno je to prokomentarisao Berić, "to je dužnost svakog komandanta, brod se nesme napustiti ni u najtežoj situaciji”.

"Osim ako se drugačije ne naredi” , dodao je Angeli. "Primićete dužnost komandanta monitora 'Drava, koji se sada nalazi u Tekiji, gde ćete odmah otputovati.“

RAT PRED VRATIMA

Krajem februara brod je uplovio u matičnu luku, u Novi Sad. Berić nije stigao ni da upozna taj grad, najlepši grad na Dunavu, a i u Jugoslaviji, kako su govorili članovi posade za vreme boravka u Tekiji i u Beogradu. Odmah po uplovljenju u Novi Sad, komandant Rečne flotile pozvao je članove komande i komandante monitora i saopštio im mesta lociranja u slučaju mobilizacije:

"Komandni brod 'Cer' nalaziće se u Vukovaru; prva grupa monitora ('Vardar' i 'Sava') nalaziće se u Dubovcu; prva minersko-baražna grupa, u kojoj su monitor 'Drava'' , remorker 'Šabac', dva popisna minolovca i jedan teretni brod biće u Bezdanu; druga minersko-baražna grupa (monitor 'Morava'' , remorker R-21 i jedan teretni brod) nalaziće se u Senti; treća minersko-baražna grupa (remorker "Sisak" , dva popisna minolovca i jedan teretni brod) nalaziće se u Sremskim Karlovcima; četvrta minersko-baražna grupa (jedan remorker, dva popisna minolovca i jedan teretni brod) nalaziće se u Smederevu; Komanda Đerdapskog sektora (remorker 'Vitez' i dva teretna broda) u Donjem Milanovcu."

"Ništa se ne sme preduzimati" , završio je izlaganje Angeli, "bez mog naređenja."

"Ako svi izvršimo svoje zadatke" , prokomentarisao je Berić, " niko neće proći našim Dunavom."

"Samo vi izvršavajte zadatke koje vam ja izdajem", odgovorio je ljutito Angeli. "Kada vam naredim isplovićete iz Novog Sada i pristati između bogojevskog mosta, ako znate gde je to, i Erduta, sa zadatkom da ga štitite, jer postoje podaci da engleski obaveštajci nameravaju da ruše mostove na Dunavu. Signal za predislokaciju za Bezdan dobićete naknadno. Ne činite ništa bez moje naredbe."

Jedan za drugim isplovljavali su četvrtog marta, po mraku, brodovi iz novosadskog zimovnika. "Drava" je zaplovila uzvodno Dunavom, a ostali su usmerili svoje pramce niz reku. Poneki prolaznik kejom kraj Dunava, videvši senke ratnih brodova kako paraju vode Dunava kroz novosadsko pristanište, prokomentarisao bi: "Odoše i oni.“ Posada je na svojim mestima. Napuštaju Novi Sad, a mnogi od njih nisu stigli ni da izađu u grad.

U Erdut je brod uplovio u zoru petog marta. Usidrili su se uz desnu obalu, na 1.368. kilometru (na reci se udaljenosti mere od ušća).

Od samog dolaska u Erdut, posada je znala da nastupaju odlučujući dani, da sve ovo što se čini nisu više vežbe, već naporna obuka, priprema za rat. Videlo se to po ozbiljnosti komandanta, iz glasina koje su stizale na brod, iz razgovora sa ljudima i pri retkim izlascima članova posade u selo.

U svojim sećanjima Karlo Banauh piše:

"Kada je 27. marta odbačen Trojni pakt, dočekana je ta vest na monitoru 'Drava'' sa velikim oduševljenjem, iako smo bili svesni da je rat neizbežan. Svi smo se posebno obradovali kada smo čuli da je Jugoslavija uspostavila diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Tog dana, posle podne, 'Dravi' je naređeno da isplovi za Bezdan.”

Dvadeset sedmog marta, u sumrak, komandant broda naredio je da se brod pripremi sa plovidbu i uskoro pramac "Drave" zasekao je Dunav ka jugoslovensko-mađarskoj granici, koja je od Erduta udaljena šesdeset i pet kilometara. Brod se uputio prema svojoj poziciji u skladu sa ratnim planom.

"U pograničnom sektoru Mohača" , seća se Banauh., "videli su se mađarski i nemački vojnici, tačnije rečeno, videla se nemačka i mađarska vojska. Bili smo svedoci užurbanog napuštanja mađarskih i nemačkih brodova sa šlepovima iz našeg dela Dunava. Svakim danom je bilo sve više povreda jugoslovenskog vazdušnog prostora na tom graničnom području od mađarsko-nemačkih aviona. Isto tako, pokreti naših jedinica na pogranične položaje bili su svakodnevna pojava”.

IZDAJNIK STUPA NA SCENU

Komandant monitora Berić je često bio u kontaktu sa raznim vojnim starešinama toga područja. Sve je predskazivalo da se spremaju ozbiljni događaji, da je rat neizbežan i da je samo pitanje dana kada će izbiti. "Drava" je bila spremna za borbu. Ulazi u razne prostorije bili su demontirani i na otvorima su postavljeni pancirni poklopci. Isto tako, demontirana je brodska ograda i na palubu su montirana mitraljeska "gnezda".

Četvrtog i petog aprila minersko-baražna grupa je minirala Dunav od granice, pa skoro do Bezdana i Batine, u dužini od pet do šest kilometara. Posle toga brodovi su provođeni od strane pilota (krmara). "Drava" je premeštena na desnu obalu uzvodno od Batine (na 1.427 km) uz gusti vrbak.

Noć uoči rata dobijen je telegram sa komandnog broda Rečne flotile, koji se nalazio u Osijeku. Iznenađenje je bilo veliko, jer je trebalo da bude u Novom Sadu, a još veće iznenađenje je bio tekst telegrama. Komandant Rečne flotile je naređivao komandantu monitora "Drava" da sa svojim brodom i kompletnom minersko-baražnom grupom pređe mađarsku granicu i brodove preda Nemcima. Bila je to izdaja o kojoj Berić nije obavestio posadu, jer to nije mogao učiniti i da je hteo. Prvo, bilo je to i za njega veliko iznenađenje, tako nešto nije ni u snu očekivao. Drugo, takvo naređenje ne prenosi se posadi bez provere. Treće, on takvo naređenje ne bi izvršio, jer je ono bilo u suprotnosti s njegovim moralom. Ali, odmah je izvestio Komandu Mornarice u Zemunu. Tamo nije ništa preduzeto. Nije ni moglo da se preduzme jer taj telegram nije ni uručen odgovornom oficiru, već ga je sklonio nemački obaveštajac u Komandi Mornarice. Bila je to izdaja, ali to su znali samo Berić i njegovi oficiri, a ni on ni posada tog momenta nisu znali da to nije nikakva greška, nikakva pogrešna naredba, nisu znali da je njihov komandant Rečne flotile agent Abvera.

Tek sada su Beriću bili jasni Angelijevi postupci, upozorenja da se ništa ne preduzima bez njegovog naređenja i stalna peckanja u kontaktima s njim. Izdajnik nije bio siguran u Berića, nije bio siguran da će on izvršiti naređenje koje je odavno bilo pripremljeno.

ODBRANA JE NAŠA DUŽNOST

Šestog aprila u zoru stigla je depeša koja nikoga nije iznenadila, a glasila je: "Rat je otpočeo! Postupite po ranije dobijenom naređenju". Niko od preživelih se ne seća ko je poslao ovo naređenje, a najverovatnije je da je to učinio preostali deo Komande Rečne flotile, nakon odlaska komandnog broda "Cer" za Osijek. Moguće je da je to učinio i Angeli iz Osijeka, nastojeći da se njegova naredba o predaji Nemcima izvrši.

Odmah po dobijanju naređenja Berić je pozvao oficire i podoficire, a potom se obratio postrojenoj posadi:

"Gospodo oficiri! Podoficiri! Mornari! Neprijatelj je napao našu zemlju. Naša je dužnost da branimo ovaj deo granice. Siguran sam da ćete svi biti do kraja verni otadžbini! Brod mora biti svakog trenutka spreman za plovidbu. Artiljerci neprekidno moraju biti kod svojih oružja." U takvim momentima pogled svakog člana posade uprt je u komandanta. U tom momentu njegovo ponašanje je odlučujuće za ponašanje posade u budućim događajima. Posada "Drave" imala je čvrstog i odlučnog komandanta.

Berić je očekivao napade nemačke avijacije koja je po opštem mišljenju članova posade poletela sa obližnjih mađarskih aerodroma, a najbliži je bio u Mohaču.

Dva sata kasnije iznad "Drave" su preleteli neprijateljski bombaderi i lovci. Bili su to veliki talasi pa se vatra nije mogla otvoriti zbog velike visine na kojoj su leteli, a ni vez broda se nije smeo otkrivati.

"DRAVA” UZVRAĆA UDARAC

Depešom je Baza Rečne flotile obavestila da velike formacije neprijateljskih aviona leti u pravcu Novog Sada i Beograda. Oko devet časova, iznad "Drave" pojavio se izviđački avion koji je kružio visoko tako da se vatra na njega nije mogla ovoriti. Po proceni bio je mađarski. Brod je potpuno bio spreman za dejstvo po avijaciji, artiljerci su bili na svojim mestima. Iako još nikada nisu učestvovali u ratu, svi članovi posade su znali da se svaki čas može očekivati napad neprijateljskih aviona. Uskoro se, u niskom letu, pojavila grupa bombardera. Grmljavina njihovih motora je delovala zastrašujuće, ali je jaka vatra sa "Drave" primorala ovu prvu grupu da se povuče. I golim okom se videlo da su pogoci oštećivali trupove aviona, koji su nestajali iza horizonta. Posada nije znala da li je neki od njih pao u šume oko Dunava na mađarskoj teritoriji.

"Drava" otvara vatru

Komandant Berić je često i veoma vešto menjao poziciju broda i posle svakog napada "Drava" se pomerala za nekoliko stotina metara uzvodno, odnosno nizvodno. Kako je bila dobro kamuflirana, neprijateljski avioni nisu uspevali da je otkriju, nego su određivali njenu poziciju prema tome odakle su primećivali vatru iz oružja, ali je sigurno i neprijateljska obaveštajna služba javljala o poziciji broda. Avioni koji su doletali iz pravca Mohača bombardovali su pretežno desnu obalu Dunava, a mitraljeski rafali su često pogađali brod. "Drava" im nije ostajala dužna, nego im je odgovarala vatrom. Kako su avioni nisko leteli, posada je bila u mogućnosti da golim okom prati dejstvo svoje protivavionske odbrane. Videli smo mnoge pogotke kojima su naši artiljerci pogađali avione. Bili su ubeđeni da su neki od njih za kraće ili duže vreme izbačeni iz borbe, a možda je neki avion u daljem letu i pao, što oni, zbog njegovog niskog leta i vrbaka, nisu mogli videti, ni pratiti njihov let".

Prilikom upotrebe teškog mitraljeza, kako je tada posada zvala ovo oružje, tipa "škoda" došlo je do zaglavljivanja metaka. Obično je to bio srednji metak u šaržeru od 20 metaka. Neispravna municija je ostavljena kao dokaz da je izvršena sabotaža u Bazi Rečne flotile ili je to tako već stiglo od prodavca, a municija za protivavionske mitraljeze dobijena je od fabrike "Škoda" u limenim sanducima. Čehoslovačka je u to vreme bila okupirana od Nemačke, pa je namerno izvršena sabotaža ubacivanjem metaka manjeg kalibra, te je za vreme upotrebe dolazilo do zastoja. U limenim sanducima ih je bilo nemoguće kontrolisati.

Napad na aerodrom Mohač

Izdajom Angelija prekinuta je veza komandovanja, pa je Beriću jedino preostalo da uspostavi vezu sa Komandom Mornarice u Zemunu, Generalštabom ili Ministarstvom Vojske i Mornarice. Na radio pozive niko se nije odazivao, pa čak ni radio-stanica Osiječke divizije.

Berić je odlučio da pokuša uspostaviti vezu telefonom preko pošte u Bezdanu. Uputio je podnarednika Miroslava Šurdilovića i dvojicu mornara sa zadatkom da iz poštanske centrale u Bezdanu uspostavi vezu sa Komandom Mornarice. Dobili su i šifru. Brod je bio iznad Batine, pa se moralo čamcem preći na levu obalu. Zatim je put do sela Bezdan vodio delom nasipom. Mesto je od Dunava udaljeno oko pet kilometara. Most na kanalu, koji je spajao Bezdan sa Bečejom na Tisi, bio je miniran, ali je neko presekao kablove.

Šurdilović nije nikoga našao u bezdanskoj pošti, a onda su primetili telefonistkinju vezanu za stolicu i, na zaprepašćenje, otkrili da je zaklana. Učinili su to petokolonaši iz moćne organizacije koja se zvala "Jupiter" , čiji su svi punktovi šestog aprila, ujutro, po već ugovorenom planu, stupili u dejstvo.

Odmah po saznanju šta se dešava u neposrednoj blizini broda, Berić je odlučio da "Drava" dejstvuje po nekom značajnom objektu. Uočio je da nemački avioni doleću iz pravca Mohača, iako Mađarska još nije zvanično bila u ratu sa Jugoslavijom. Očito je da su Nemci već koristili Mađarsku kao svoje polazište za agresiju na našu zemlju. Zbog svega ovoga Berić je odlučio da izvrši artiljerijski napad na aerodrom u Mohaču udaljen oko dvadesetak kilometara od mesta gde se brod maskirao. Time je preuzeo veliku odgovornost jer je dejstvovao protiv objekta koji se nalazio na teritoriji zemlje koja nije još u ratu sa Jugoslavijom, ali je bilo očito da talasi bombardera dolaze baš sa tog aerodroma, da su ti avioni nemilosrdno rušili gradove, ubijali ljude, a sa te teritorije kretale su se i oklopne nemačke kolone prema našoj zemlji. Bilo je samo pitanje dana i sata kada će mađarske trupe krenuti preko granice. Berić je, vojnički rečeno, preneo dejstva na neprijateljsku teritoriju, a teritorija koja služi agresoru je neprijateljska bez obzira da li sa nje dolaze trupe zemlje čija je ili neke druge koja je koristi kao polazište za napad. Berić je preuzeo rizik, a svaki vojnik mora da rizikuje.

"Gađali smo žestoko iz svih oružja koja su bila na brodu" , seća se Todor Skerletović, "i Mađari i Nemci su bili iznenađeni ovim napadom koji je trajao čitav sat. Uništili smo dosta aviona i povukli se. Prosto smo osakatili nemačku flotu na aerodromu odakle je bomabrdovan Beograd. Ponovo smo brod zavukli u guste vrbake. Ali zbog našeg uspelog napada skrenuli smo na sebe još veću pažnju Nemaca.“

"Drava" je ponovo sedmog aprila izvršila napad na mohački aerodrom i povukla se u skrovište". "Drava" je uzvratila udarac, ali posada nije znala kakvi su bili rezultati njihove akcije. Bili su sigurno veliki, jer je nastala prava jurnjava obaveštajnih grupa za otkrivanje pozicije broda sa koga je tučen aerodom, jer je time bila ugrožena Treća nemačka vazdušna flota koja je bazirala baš na ovom aerodromu i sa njega je polazila u bombardovanje Beograda. Uništeno je dosta aviona na aerodromu. Vatra je trajala gotovo sat vremena, baš onoliko kako je izjavio Todor Skerletović.

Avioni napadaju monitor

Sedmog aprila iznad "Drave" pojavio se, ponovo, izviđački avion. Dugo je kružio iznad broda, ali ga nije mogao otkriti, jer je bio dobro maskiran granjem i nije mogao da se uoči iz aviona sa velike visine, a izviđač se nije smeo spustiti niže. Na avion je otvorena vatra i po tvrđenju Miroslava Šurdilovića oboren je i pao je na desnu obalu Dunava iza Batine.

Istog dana "Drava" se ponovu uputila uz Dunav i gađala aerodrom, a potom se povukla u prethodni rejon promenivši vez, onemogućavajući tako da je avioni zateknu na starom mestu.

Napadi iz vazduha nisu prestajali. Avioni su se pojavljivali u niskom letu i mitraljirali pozicije gde su mislili da se nalazi brod, ali oštećenja na brodu nije bilo, a posada je svaki napad prepričavala i komentarisala pogotke svojih artiljeraca. Ali rezultati tih pogodaka nisu bili pristupačni, jer su avioni nestajali iza pošumljene obale. Radi sprečavanja otkrivanja broda iz vazduha nije puštana para iz kotlova.

Osmog aprila u napadu šest "štuka" , uz ponovno zavijanje sirena i štektanje mitraljeza, ranjen je komandant Berić. Zrno iz avionskog mitraljeza pogodilo ga je u šaku leve ruke, kojom je bio naslonjen na ogradu komandnog mosta. Rana mu je previjena i on je ostao na svom mestu. Uz njega, tog dana, ranjena su i dvojica mornara. Bile su to prve rane posade "Drava".

PRAMCEM U BESMRTNOST

Jedanaestog aprila, mrak je već pao, deo posade nalazio se na svojim borbenim stanicama, a ostali, iako premoreni šestodnevnim naporima, bili su svi budni.

Odiseja na Dunavu

Na signal za zbor posade na palubi se već postrojio veliki deo posade. Svi su gledali u pravcu odakle se približavao komandant. Svima je bilo jasno da je konačna odluka tu. U noći su jasno i odsečno zazvonile komandantove reči:

"Po vestima koje sam primio, izgleda da gubimo na svim frontovima. Hrvatska je proglasila Nezavisnu Državu Hrvatsku. Znam, među nama ima Hrvata, Srba, Slovenaca, Nemaca, Mađara... Mnogima će biti teško da se sutra, možda, bore protiv svoje braće! Ne znam šta nam donosi sutrašnji dan, a pogotovo sledeći, i da li ćemo uopšte ostati živi... Ja sam brod primio i neću ga predati neprijatelju u ruke! Ko od vas hoće da ide sa broda, može ići, rešavam ga zakletve."

Nastao je muk. Mnoge oči bile su uprte u komandanta, a zatim su pogledi skrenuli ka naredniku Karlu Banauhu, koji je bio kako je posada mislila Nemac. Bio je to, po mnogim sećanjima i tvrđenjima preživelih, možda odlučujući trenutak, a onda je mladi narednik izašao iz stroja i izgovorio sudbonosno: "Ostajem". Za njim su krenuli ostali članovi posade, a brod je napustilo samo pet mornara, mađarske i nemačke narodnosti, uglavnom iz okolnih sela.

Odlučnost da se ostane na brodu, Kamenko Petrov ovako opisuje:

"... Odmah smo svi stali uz svog komandanta, čvrsto rešeni da ostanemo, bez obzira na ono što nas čeka. Bilo nas je iz raznih krajeva - iz Srbije, Hrvatske, iz Slovenije i Bosne, čak i petorica folksdojčera. Samo ovi poslednji su jedva dočekali komandantov govor i odmah rekoše da napuštaju brod. Umalo ih ne pobismo"

Poslednje isplovljavanje

Nakon zbora, po naređenju komandanta, potopljeni su svi plovni objekti minersko-baražne grupe koja se nalazila uz "Dravu" , a deo ljudstva je ukrcan na brod, pa je sada na njemu bilo osamdeset do osamdeset pet ljudi. Tačan broj članova posade nikada nije utvrđen. Naređeno je da se brod pripremi za plovidbu. Bila je noć, hladno, trebalo je ploviti kroz područje na kome su već bile mine, kretalo se u nepoznato.

Oko dvadeset i tri časa ponovo je postrojena posada. Berić se ponovo pojavio pred posadom, spreman da hladnu noć provede na komandnom mostu izložen vetru i hladnoći. Saopštio je da planira da se probije do Novog Sada, a u slučaju da je Novi Sad zauzet trebalo je domoći se Fruške gore. "Drava" će u slučaju iskrcavanja posade biti onesposobljena da ne padne neprijatelju u ruke. Još po dolasku u Bezdan nekoliko puta su uvežbavali napuštanje broda u slučaju prodora vode, velikog požara ili nasukivanja. Sa Fruške gore trebalo se probiti do Boke i priključiti jedinicama Mornarice.

"Od ličnih stvari uzeti samo oružje i najneophodnije" , govorio je komandant, "dobro se obuči, da svaki pojedinac bude spreman za napuštanje broda."

Tačno u dvadeset i tri časa jedanaestog aprila, monitor "Drava" je isplovio na svoju poslednju plovidbu usmerivši svoj pramac u besmrtnost. Na cilj nije stigao, ali je uplovio u istoriju. Postao je brod legenda. Bila je to odiseja jednog broda do sada nezabeležena u analima ratovanja na rekama.

Na komandnom mostu, pored komandanta i kormilara Čučkovića, stalno su se nalazili Bruno Šegvić i Sulejman Šehović. Zaista je posada "Drave" imala sreće da na svom komandnom mostu sva tri oficira - jedan Srbin, drugi Hrvat i treći musliman - budu nepokolebljivi rodoljubi.

Bez većih problema brod je doplovio do mosta kod Bogojeva (šesdesetak kilometara udaljen od Bezdana). Na mine brod nije naišao i to je bila velika sreća, ali most u Bogojevu je bio srušen. Srušili su ga te noći inžinjerci koji su ga čuvali i koji su imali zadatak da to učine kada se budu povlačili. Te noći srušeni su i drugi mostovi na Dunavu i Savi. Pod mostom na Savi u Beogradu odigrala se druga drama Rečne flotile - stradale su posade ostalih monitora.

Živeo komandant!

Upravo u vreme kada su stradali članovi posade ostalih monitora, "Drava" se probijala kroz most u Bogojevu. Zbog otvaranja prolaza kroz srušeni most izgubljeno je dragoceno vreme. Poručnik bojnog broda Šegvić i krmar Čučković sa nekoliko mornara u čamcu pregledali su most, a potom eksplozivom uklonili traverzu koja je zatvarala prolaz ispod mosta. Zato je trebalo dvadeset minuta i da nije bilo srušenog mosta zora bi brod zatekla tridesetak kilometara nizvodnije, pa bi mu možda i sudbina bila drugačija od one koja ga je čekala u zoru. Za sve vreme rada na mostu brod se održavao na vodi.

Radove oko otvaranja mosta i zauzetost komandanta iskoristio je poručnik Aničić i sa dva podoficira i četiri mornara je motornim čamcem pobegao sa broda Oko jedan čas i trideset minuta plovidba je nastavljena i oko pet časova i trideset minuta brod se našao kod Borova, nakon plovljenja dvadesetak kilometara. O tome Kamenko Petrov piše:

"Santimetar po santimetar provukli smo se preko olupina porušenog mosta. Noć. A ratna zastava prkosi."

Odmah posle provlačenja kroz ruševine bogojevskog mosta, koje je izgledalo kao legendarna plovidba između Scile i Haribde, postrojena je posada na palubi. Duvao je hladan vetar, a brod se nalazio u plovidbi, što je još više povećavalo jačinu vetra. Pred postrojenom posadom pojavio se komandant, treći put ove noći i poslednnji put, bez reči je prišao prvom mornaru na desnom krilu, zagrlio ga snažno, poljubio ga, simbolično se tako opraštajući od onih koji su mu ostali verni u najtežem momentu njegovog i njihovog života i vojničke karijere. Potom je pozdravio zastavu koja se i noću vojorila na jarbolu.

"Zbogom drugovi" , poslednji put je postrojenim mornarima govorio njihov komandant, "ja više ne očekujem, ja znam, jer ste svi od prvog trenutka to dokazali, da naš brod neće postati plen neprijatelja."

Nastao je muk na brodu. Zastava je još ponosnije zalepršala na jarbolu, a kovitlac snežnih pahuljica zasipao je lica mornara. Odjednom iz mladih grudi, spontano, se zaorilo:

"Živeo komandant!"

Stroj se ustalasao, mornari su se međusobno ljubili. Bio je to divan trenutak, trenutak za ponos. Opraštali su se drugovi potpuno svesni da se kraj brodu približava, a ko preživi pozdraviće rodbinu onih koji su pali. Vrlo brzo su mornari zauzeli svoje mesto u stroju.

"Neka svako vrši svoju dužnost" , bile su poslednje reči Berića. Ponosno je pogledao svoje mornare, niko mu nije video oči u mraku, a on se potom uputio ka komandnom mostu, koga je još samo jednom napustio, kada je bacio pojas za spasavanje članovima posade koja je, po njegovom naređenju, napuštala brod koji je tonuo.

"Tako smo u svitanje doplovili do Dalja", seća se i zapisuje Kamenko Petrov. "Sa obale neki pucnji. Lep pozdrav. Plovimo dalje. I Borovo i Vukovar nas dočekuju pucnjevima, a naša topovska kula traži neprijatelja na obali."

"Ne pucaj! To su ustaše! Nema smisla da zbog nekoliko tih glava stradaju nevini građani", bile su reči komandanta Berića.

"Samo jedan metak!" , molio je podnarednik Mijušković kraj teških topova, kako su mornari zvali pramčani top.

"Ni jedan!"

Ustaše, kakva je to vojska, pitala se posada, jer za razliku od Berića i oficira, posada nije znala ko su novi vojnici Nezavisne Države Hrvatske. Berić nije dozvolio da se otvori vatra po mestu, jer nije hteo da zbog nekoliko izdajnika strada veliki broj nevinih ljudi, koji su živeli u Borovu, koje je oduvek bilo radničko naselje.

Tako umiru heroji

Oko sedam časova i petnaest minuta primećen je neprijateljski izviđački avion na velikoj visini. Svima je bilo jasno da je "Drava" otkrivena i da predstoji okršaj sa nemačkom avijacijom. Posada se nalazila na svojim borbenim mestima. Nije to više bila ona posada od pre šest dana, već su to bili prekaljeni borci, straha nije bilo, a odlučnost se videla na svakom licu.

"U sedam časova i trideset minuta pojavila se formacija od dvanaest 'štuka’ , koje se obrušavajući ustremiše na brod. Nailazile su u grupi po tri, a onda se jedan po jedan avion obrušavao na stranu na kojoj je brod. Odmah su žestoko obasuli 'Dravu' bombama, a u momentima horzontalnog leta mitraljirali su po palubi broda. 'Drava' je plovila u cik-cak kursu, a brodski artiljerci su paklenom vatrom odgovorili na njihove napade. U tom prvom horizontalnom letu su izbacili tridesetak bombi."

Videći da im prvi napad na "Dravu" nije uspeo avioni su u talasima od po tri letelice krenuli u drugi napad, uz strahovito zavijanje čuvenih sirena, kojima su raspolagali ovi avioni, počelo je obrušavanje i prva bomba je pala s leve strane broda, ali je avion koji ju je izbacio pogođen rafalom teškog mitraljeza pao u Dunav. Bolju sudbinu nije doživela ni druga "štuka" jer je i ona svoj poslednji let završila u Dunavu.

"Treća 'štuka'' je pogođena već u prvom pokušaju" , seća se Banauh, "

Izvor
Tanjug
Monitor “Drava”/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Nema govora o mobilizaciji – Kremlj

Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.

„RT.Dok: Vreme naših heroja” počelo na Mećavniku uz pozdrave Ljubimove, Kosačova, Zaharove, Kusturice…

U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za